М. Салатил

КОНФЕРЕНЦИЈЕ

Нови Тропар[1], глас 1:

Богослова богонадахнутог похвалимо,

који српом Духа сасече потпуно

лаж безбоштва и гордост Латина,

Јустина мудрога Србина,

као тајника Богочовека

и љубитеља благочешћа,

сви саборно кличући овако:

Слава Христу, Који тебе прослави,

слава Њему Који тебе увенча,

слава Њему, тебе у сенци скривенога,

Демон зна за ужас смрти и живот у смрти па Цркви нуди компромисне конференције и самодовољне декларације којима покушава да саблазни Цркву тј. Епископе Цркве који (би требало да) се труде да свим људима објаве Христа. То је врло снажно демонско искушење ваплоћено у екуменском дијалогу којим се Првојерарсима Цркве нуди да са не-црквама раде на успостављању уједињене европске (над) цркве и сл.

Кријући се иза човекољубља без Бога и богољубља без човека, тј. нудећи нам нешто што није по мери Богочовека Христа, ђаво потврђује да се није одрекао своје лукавости која је одавно препозната од Отаца.

Омиљена парола, твораца екуменистичких конференција, која се користи да би својим плаштом сакрила бездане превара које собом такви скупови у себи носе јесте: СУСРЕТ У ЉУБАВИ! Љубав је како кажу основни предуслов за превазилажење разлика и сједињење свију у "једну цркву"! Међутим, истински сусрет у љубави није сусрет у демократско-социјалистичкој равноправности. Љубав у себи не подразумева истоветност, а још мање негирање истине зарад лажи, напротив слободна је да вољеној особи подари све своје без понижења и компромисних договора који би је собом свели на оно што није. Родитељи воле (љубе) своје дете и дете воли (љуби) своје родитеље у синовској послушности баш као што и брат воли брата, али ту нема слободе за зло, већ постоји јасно указивање на зло које вреба дете и руковођење детета од стране родитеља да то зло избегне или исправи.

Пример такве љубави је сам Богочовек Христос, као и Апостоли касније, који нису правили компромисе са у то време популарном лажистином, напротив управо су се свим средствима борили за слободу човека од греха и смрти. Њихов пример је кроз векове следила Црква, Богочовечански Организам коме је глава сам Христос. Свака сличност савремених сабрања на "међу-црквеним" конфенцијама са Св. Васе-љенским Саборима је спољашња јер суштина им је различита. До Сабора је долазило и долази у Цркви ради утврђивања Истине, тј. Цркве и на тај начин се Црква изражавала, отварала према онима који су ван Цркве. Данашње конференције су компромисног карактера без Духа црквености који је неопходан да би оне имале значај и карактеристике Сабора. Истина је постала компромисно-философска у свему подређена овосветским потребама. Не чуди то јер и конференције наглашавају потребу решавања савремених (овосветских социјално-политичких) проблема у склопу породице свих људи. Тачно је да се на тим и таквим конференцијама говори о опасности посветовњачења, али се на изазов истог одговара методама посветовњачења

Екуменске конференције пројављују екуменизам као својеврсни црквени социјализам који има своје "братство и јединство" и будуће "слободно" и "право" друштво које нам тек претстоји - то "ново" јесте нека над црква без "грешака" ове садашње старе и посустале Цркве. Да би се то постигло Цркви се предлаже релативизација богословских разлика између Цркве и не-цркава, сводећи на канонско-философски ниво којим се управо негира оно о чему се на глас приписује конференцијама као њихов циљ, а то је искуство евхаристијског јединства верних у Христу Богочовеку.          

Опасност компромиса са духом времена, кроз болесно снисхођење јересима, јесте стално присутна на конференцијама, таква врста компромиса се уствари захтева од Православних као нешто најнормалније јер у екуменистичком покрету Црква је само једна од многих цркава. Жалосна је чињеница да постоје људи спремни да прихвате компромис као решење, то није ништа ново, али је и одговор Цркве познат и од Отаца посведочен. Свети Марко Ефески сведочи о томе следеће: "Но, ако бисмо изнашли - веле они - неку средину (компромис) међу учењима, онда бисмо се, захваљујући томе, сјединили са њима (латинима) и одлично бисмо обавили свој посао, а да никако не будемо приморани да противречимо нашим обичајима и предањима (Отаца)". На овај начин они су издавна многе обманули и привукли за собом до провалије безбоштва. Јер такви су поверовали да постоји некаква средина између два учења, која може да помири познате противуречности, па су се изложили погибли. Да ли је могуће пронаћи неки средњи став између два мишљења, који би у једнакој мери изражавао и једно и друго. ...Дакле, ако је истинит латински догмат да (Дух Свети) исходи и од Сина, онда је лажан наш који каже да (Дух Свети) исходи само од Оца; јер због тога смо се и оделили од њих. Ако је пак наше учење истинито, онда је њихово без сумње лажно. Каква је средина (сагласност)могла да постоји између ова два учења."⁶ и још: "Никада се, о човече, оно што се тиче Цркве (τά εκκλησιαστικά) не исправља путем компромиса: јер не постоји никаква средина између Истине и лажи; и као што ће онај ко се налази изван светлости нужно бити у мраку, тако ће, право говорећи, и онај ко мало одступи од Истине бити препуштен утицају лажи"⁷.   Постоје мишљења по којима су историјске околности имале малте не пресудан утицај на живот и развој Цркве у времену и простору. По тим ставовима политичке околности, еконоска ситуација и сл. имале су пресудан утицај на Цркву.⁸ Мора се признати да је то само донекле тачно јер управо живот Цркве у времену и простору сведочи да се Она никада није мирила и  пресудно руководила тим околностима. Борба против духа времена је од почетка била карактеристика живота Цркве тј. хришћана у времену и простору: "Најбитнији задатк за хришћане тога времена била је борба са незнабоштвом у свим његовим видовима – незнабоштвом које очарава лепотом форми, снагом науке, чарима говорништва, заносом уметности, сложеношћу живота и префињеношћу напретка, али истовремено и са усиљеним дражењем маса које су се свагда слепо противиле свакој новини, неверјем владара, за које ја на првом месту било чување и заштита чврсто утвђених форми живота, принудношћу обичаја, заједљивошћу клевета, префињеном злобом подругивања, немилосрдношћу законодавства и крвавим приказом мучења и погубљења. У суштини, борба са незнабоштвом је за хришћане била борба са демонима."⁹

Верни сабрани у Цркви, Телу Христовом, неминовно сведоче Христа сваком човеку на овом свету не презајући ни од какве жртве за ближњег да би га привели Христу. Међутим то нам не даје „слободу“ да се одричемо Христа онаквог каквог нам Дух Свети у Цркви, Телу Христовом, сведочи преко Светих Отаца.

То је жртвена љубав која себе жртвује за другог до смрти, али не напушта Истину Коју сведочи тј. Богочовека Христа (Њега Оваплоћеног, Њега Распетог, Њега Васкслог, Њега Вазнесеног) кога духом Светим сведочи као Спаситеља Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и чијем царству неће бити краја. Љубав на овоме утемељена је оно што смета другој страни на конференцијама јер немају саборности, а тиме ни црквености у себи, па би кроз компромис и уздизање самољудског знања и вештина да нас оставе без тога.

Управо кроз такво сведочење (Духом Светим по дару Христовом) можемо разумети Отачко упозорење на лукавост ђаволску: „... ђаво се преображава у светлог анђела не ради тога да би се вратио у своје пређашње стање, него да би преварио људе (пошто му је срце тврдо као наковањ, сама воља је непоколебива и не жели да се покаје), да би, живећи слично анђелима, ширио мрак заслепљености и смртоносно неверје. Много је вукова који ходе у овчијим крзнима. Они имају овчију кожу, али немају овчије зубе и копита. Будући покривени крзном кротке животиње и својим изгледом варајући просте људе, они из својих чељусти пуштају погубни отров смрти. Дакле потребна нам је благодат .... да не бисмо, најзад постали храна злотворног ђавола, прихвативши га као благодатног анђела. По речима писма он ходи као лав који риче и тражи кога ће да прождере.“¹⁰

Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а не европска и свесветска скупштина свега и свачега. Оног што је Духом Светим основао Цркву као своје Тело и Њега истог Који је Светим Оцима истим Духом Светим себе сведочио у искуству евхаристијског сабрања као Јединог Који победи Смрт тј. Богочовека Христа, Који нам објави Бога Оца, Њега истог проповедамо и сведочимо јер њиме живимо и постојимо по дару усиновљења деца Божија у Цркви, Телу Његовом.

Богочовек Христос говори кроз Тело своје и у Телу свом тј. Цркви Духом Светим. У Цркви Он не говори по мери палог човека, иако говори ради палог човека, по вољи Бога Оца „јер Бог толико заволе свет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.“¹¹

Такође и једини прави одговор на изазове које живот у палом свету собом носи, ми можемо да дамо једино кроз Цркву и у Цркви Духом Светим. Одговор ван Духа Светога јесте инославан одговор, без обзира што га даје човек који по обредноспољашњој припадности можда и припада Цркви. Обредна истоветност није довољна ако нисмо задобили дарове Духа Светога, тј. препознали Богочовека Христа Јединог Спаситеља нашег од греха и смрти и започели да живимо подарени нам живот по мери Њега Истог. Да је тако нешто могуће и једино спасавајуће за нас сведочи нам Апостолско-саборно искуство Светих Отаца које се потврђује као истинито на сваком литургијском сабрању у коме се као у жижи све сабира и преображава. Истовремено литургијско сабрање се показује и као извор свега онога што нам од Отаца остаде као животно схватање и остварење хришћанских врлина. Почетак (Α) Богочовек Христос – Крај (Ω) Богочовек Христос!

Недељива је Тајна Бога од Тајне човека у овом свету. „Ово је тако стога што се предање [живот у Цркви]* гради не само континуитетом идеја, већ такође и искуством. Оно подразумева не само интелектуалну повезаност, већ и заједничарење са обзиром на начин на који се схвата истина. Према томе, истина коју појединац на тај начин прима не односи се на предмете – јер Сам Бог није предмет, опажан чулима или разумом, него на заједницу Бога и човека. И заиста, грчки оци никада нису одвајали богословље од антропологије.“¹² Још једном да поновим: свака заједница која је ван Апостолско-саборног: „Јер угодно би Светоме Духу и нама…“¹³, Васељенско саборног: «следећи предање Католичанске (Саборне) Цркве... И следујући Светих шест Васељенских Сабора»¹⁴ као и свевремено богогослужбеног «...Пророци како видеше, апостоли како научише, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо...»¹⁵ јесте лажцрква којој није глава Богочовек Христос већ човекомиш.

Међутим ако немамо доброг темеља онда се и усмерење квари и не постиже се жељени циљ зато је исправно запажање: „ Секуларизам (посветовњаченост) у Цркви стоји у непосредној вези са губитком истинског циља Цркве. Црква која се надахњује светом, . . више не лечи човека, већ се бави другим стварима: она је секуларизована Црква…Можемо рећи да се Црква секуларизује (посветовљује) када почне да се посматра као религијска организација.           

 Постоји огромна разлика између Цркве и религије. Религија говори о безличном Богу који обитава на небесима и оданде управља светом. Човек, у религији, кроз различите ритуале треба да одобровољи Бога и тако успоставља са Њим однос.

Међутим, Црква је Тело Христа Који је узео човечанску природу, чиме – у Личности Христовој – у Цркви постоји заједничење (општење) између човека и Бога... Црква се посветовљује када се на њу гледа као на какав идеолошки систем или идеологију, без везе са животом... Идеје немају много везе са животом, са човековим духовним преображењем. Идеализам је плод људске рационалности и век је представљен у облику аргумената и идеја.“¹⁶

Напомена:

У тексту ми се првобитно поткрала једна не мала грешка. Наиме цитирао сам С. Јагазоглуа као неког ко сведочи светоотачко предање али у незнању његових правих ставова и мисли. Он је све друго само не антиекумениста и моје цитирање би могло да људе заведе на погрешне примере и путоказе. Ради се о следећем пасусу, који је избачен из текста: "Поборници коференцијског(псевдо)саборовања очигледно покушавају да докажу супротно од чињенице коју нам сведочи С. Јагазоглу када каже : " Теологија као искуство и заједница у Богу надилази интелектуалне технике и бесплодне расправе, јер "теологија није недолично гложење око назива [тј.речи]"², вели Палама истичући богословски етос светоотачког Предања. Када се искуство Цркве изражава на догматски погрешан начин тако да постаје нешто друго од живота у Христу, тада светогорски светитељ ступа на догматско бојно поље поље, не дијалектички или философски као његови противници - него сведочећи, тј. богословски следујући богоданим речима и Оцима Цркве³ "који нису само познавали божанске тајне него су их и искусили". Григорије Палама није "трансформисао чудо - чудо какво су живели мистички ' видиоци' Божији - у догматско резоновање"⁴, него је бранио искуство светитеља и Цркве Христове, као и своје лично искуство исихасте."⁵

Пошто су фусноте 2,3,4 и 5 биле део избаченог пасуса, исте су избачене и из напомена.

М. Салатил

НАПОМЕНЕ:

1 конференција ( лат. conferentia ) саветовање, договор; састанак ради договора, расправљање (о неком спорном питању и др.); јавно предавање, обично са дискусијом. – М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 2007, 447.

6 Свети Марко Ефески Исповедник,ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА (Epistola encyclica),Житије-Изабрана дела-Служба, Београд, 2007,264-265.

7 Свети Марко Ефески Исповедник, ПОСЛАНИЦА ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНОГ МИТРОПОЛИТА КИР МАРКА ЕВГЕНИКА СХОЛАРИЈУ, Житије-Изабрана дела-Служба, Београд, 2007, 272.

8 ΝΙΚΟΥ Α. ΜΑΤΣΟΥΚΑ, ΙΟΚΟΥΜΕΝΙΚΗ ΚΙΝΗΣΗ, ΕΚΔΟΣΕΙΣ Π.ΠΟΥΡΝΑΡΑ, ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗ, 1996, 11-17.

9  И.В. Попов, Религиозна идеја Светог Атанасија, превод Наташе Антовић Ђоловић, Београд, 2009, 10.

10  Свети Кирило Јерусалимски, Катихезе, Београд – Ваљево – Србиње, 2001, 43

11  Јн 3,16.

*Моја напомена.

12 Ј. Мајендорф, Христос у Источно-хришћанској мисли, Хиландар, 1994, 15.

13 Дап 15, 28

14 Орос вере Седмог Васељенског Сабора у Никеји (787.г), превод јер.мон. А. Јевтић, Зборник радова Духовност Православља, Београд, 1990, 58-59.

15 Синодик у Недељу Православља (из 843. године), превод јер.мон. А. Јевтић, Зборник радова Духовност Православља, Београд, 1990, 63.

16 Ј. Влахос, ПРАВОСЛАВНА ДУХОВНОСТ, Цетиње, 2003, 96-97.