Уредништво сајта „Борба за веру“

ОТВОРЕНО ПИСМО ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г. ИРИНЕЈУ

Одсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, него што не само да су шизматици, већ су и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима!

Св. Марко Евгеник Ефески

Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес.

 Преподобни Јустин Ћелијски

 Ваша Светости,

Најпре Вас молимо да нам опростите што узесмо себи за право да Вам се обратимо. Ми себе и не сматрамо достојним тога, и наша слобода није плод уверења да смо нешто; наше дерзновеније проистиче једино из чињенице да неколико хиљада људи свакодневно посећује наш сајт.

Као и већина наших посетилаца, и ми смо само мала браћа Христова, чија се реч на званичним сајтовима Српске Православне Цркве није могла, и не може чути. Они који су одговорни због таквог стања, свакако се томе нису поучили од Господа нашега Исуса Христа, Који за своје ученике изабрао управо оне мале и презрене у очима света: рибаре, царинике, покајане блуднице... Господ није презрео ни Натанаила, који је изразио своју сумњу да из Назарета може бити што добро, већ га је похвалио као правог Израиљца у коме нема лукавства (Јн. 1, 45-47).

Када су нас злонамерници и клеветници оптуживали, у више наврата, да на нашем сајту нападамо патријарха и епископат, ми смо им одговорили: „Ако неко пронађе и једно једино место где ми нападамо српског Патријарха и епископат (Сабор), ми ћемо се јавно извинити и затражити опроштај, и попут цара Давида обућићемо кострет, посути главу пепелом и кајати се за свој грех!“ Пошто таквог нечега нема на нашем сајту (иако смо до сада објавили 2800 текстова) – замукла су уста лажљива! И ово наше писмо, Ваша Светости, плод је наше љубави према Истини, оданости мајци Цркви и Вама као њеном поглавару. Ако Господ Који је Истина није осудио, већ је похвалио Натанаила, верујемо да и нас нико добронамеран неће осудити због наше истиниљубивости и нелицимерја којим ово писмо пишемо.

Ваша Светости,

Ваш избор за Патријарха Српског пробудио је наду у свима нама да ће у нашој светој Цркви бити коначно васпостављен нарушени мир и јединство, да ће се повратити поверење и љубав између клира и верног народа, које нарушише самовољници међу епископима СПЦ. То су исти они који и даље упорствују у свом непослушању СА Сабору и Вама лично (Вашем ставу о поретку Св. Литургије). Међутим, на нашу наду од самог почетка надвиле су се тамне сенке, које су нам помућивале радост у срцу због Вашег избора за Патријарха. То су исте оне сенке које су пратиле блаженопочившег патријарха Павла, а којих се он никада није ослободио. Међутим, патријарх Павле је умео у кључним тренуцима по нашу Цркву да надмудри оне који су га пратили у стопу. Верујемо да ћете, милошћу Божијом, и Ви успети да надмудрите оне који су Вас окружили од самог Вашег устоличења, ако већ није могуће ослободити се њиховог погубног утицаја у потпуности.

И пре него што нешто кажемо о Вашем говору у Бечу, који је и разлог због чега Вам се јавно обраћамо, морамо рећи да је веома поражавајуће то што сте за место своје прве посете иностранству, после  Вашег устоличења на трон српског патријарха, изабрали католичку Аустрију, уместо неку од Помесних Православних Цркава, што би било неупоредиво примереније. Упркос томе што се званично као разлог Ваше посете Аустрији наводи 150. годишњица Српске православне црквене општине Свети Сава у Бечу, из медија се види (укључућући званичне сајтове СПЦ) да Ваша посета има екуменски карактер, чему је посебан акценат дала Римокатоличка фондација „Про Оријенте“ доделивши Вам повељу Заштитника ове фондације. Не можемо превидети ни еуфорично извештавање званичних сајтова СПЦ о Вашем присуству на јубиларној, педесетој прослави римокатоличког празника Имена Богородичиног (Име Маријино) - највећој прослави аустријских римокатолика. Пошто је то сајт СПЦ окарактерисао као „звездани час“ међуцрквеног дијалога, појављује се нејасноћа (па чак и сумња) шта је заправо био прави разлог Ваше посете Аустрији: да ли је то 150. годишњица Српске православне црквене општине у Бечу, или „звездани час“ међуцрквеног дијалога – 50. годишњица „Имена Маријиног“ и екуменисање са Латинима?

Ваша Светости,

Лако је уочљиво да говор који сте прочитали у Бечу нисте Ви написали. То је говор ових који се већ годинама уназад старају да нам уруше Цркву из темеља – то је зизјуласовштина у свом најгорем облику. Да ли сте написани текст прочитали пре него што сте га изговорили у Бечу, ми не знамо, али је он велико понижење за Српску Цркву и српски народ. Ми не смемо не указати Вам на еклисиолошки и догматски суноврат пројављен у овом говору, јер се ћутањем издаје Бог (Св. Григорије Богослов); дакле, ћутање нам наши Свети Оци не би опростили, а ни неколико хиљада посетилаца нашег сајта.

Сама тема Вашег предавања, иста је она која се упорно намеће од самог Вашег устоличења – Ниш 2013. За српски народ и Српску Цркву ово је тема која, из много разлога, треба да буде на последњем месту. Зар за Вас у Српској Цркви нема пречег проблема који треба решити, од организовања сусрета са архијеретиком папом, кога нико од Ваших претходника на трону Светог Саве није позвао да посети Српску Цркву; зар ћете, Ваша Светости, допустити себи такав духовни понор да будете први српски патријарх који је то учинио?

Основни став кога сви православни треба да се држе, сведочећи Истину пред иновернима, јесте онај који је исказао велики светилник Православне Цркве Свети Јован Златоусти: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“. Ни један од српских екумениста не чини тако, већ уместо да иновернима проповедају Христа Распетога и Васкрслога и истине Православне Цркве, и тако их спасавају из канџи демонских (а сваком јересју, кажу Оци, руководи један демон), они их чешу по ушима, успављују им савест и бацају у наручје вечној смрти. Једини прави пријатељи инославних јесу они који их воле нудећи им Истину Православља, они који их позивају да се од Велијара окрену Богочовеку Христу. Сваки други пут води у пропаст. И зато слободно можемо рећи: православни екуменисти су у овом тренутку и заувек највећи непријатељи свих инославних!

Ваша Светости,

Оно што је, по нашем расуђивању, најспорније у говору који сте прочитали, јесте признавање западних јеретичких скупина за цркве. Латинске јеретике сте, чак, назвали „сестринском Римокатоличком Црквом“, а протестанте „Црквама Реформације“. Ово Ваше исповедање, да постоје многе цркве, супротно је речима Христовим „...Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Дакле, Господ говори о Цркви, а не о црквама. Исповедање вере у више цркава, противно је, такође, деветом члану Символа вере: „...(Верујем) у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. У свом тумачењу Символа Вере, Свети Владика Николај каже:

>>11. ...У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ, И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ

Путници, ево и лађе! Кад је потоп био, Ноје се спасавао у сигурној лађи. Потоп безумља и греха непрестано траје. Зато је Човекољубац саздао лађу спасења. Питајте за његову лађу, и брзо улазите.

Нека вас не преваре многе шарене лађе, споља украшене и окићене. Питајте за јачину машине и за вештину капетана. У Христовој лађи је најјача машина и највештији крманош. То је сам Дух Свети, Свевидећи, Свемоћни.

 Нека вас не преваре ни они, који призивају у своје малене и нове чунове, и који вам нуде засебне чунове, само за вас. Пут је далек и буре су опасне.

Нека вас не преваре ни они, који говоре, да с оне стране мора и нема друге земље, новога света, и да се не треба ни спремати за даљну пловидбу. Они вас зову у риболов око обале. Толико они виде и знају. Ваистину у пропаст су пошли, па и вас у пропаст зову.

Не дајте се обманути. Но питајте за Његову лађу. Ако је она и неизгледнија наочи од других, али је јака и сигурна. Ако и нема много шарених барјака, осим знамења крста, знајте да вам је на њој живот осигуран. А на морском путовању прво је и главно правило, да је живот путника осигуран.

Кад верујете у Христа Спаситеља, христоносци, ви верујете и у дело његово. Његово је дело Црква, лађа спасења. У њој се возе војске спасених и спасавајућих се. То своје дело засновао је Господ на вери, јакој као камен. Као што је и рекао и прорекао: На овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати (Мат. 16, 18). И заиста, до сада је нису надвладала, нити ће од сада.

Црква се назива телом Христовим. Ви сте тијело Христово (Рим. 15, 5; И Кор. 12, 27). Зато је црква једна једина. Јер не може бити два тела под једном главом. А Христос је назват и главом Цркве (Кол. 1, 18). Отуда: један Христос, једна глава, једно тело - једна Црква.

Ако ли има отпада и јереси, шта вас то буни? То је све предвиђено и проречено, као што искусни крманош предвиђа и прича путницима о предстојећим бурама и незгодама. Треба и јереси да буду међу вама, говори апостол, да се покажу поштени који су међу вама (I Кор. 11, 9). Ако једна група путника на лађи издеља себи корито, па се спусти на море да одвојено плови, нека вам је жао. И толико. Њихов пример, очајан као јогунасто срљање у погибао, утврђује вашу веру у лађу спасења, у једну једину./.../<<  Св. Владика Николај, Вера образованих људи, Тумачење Символа вере (подвлачења наша – прим. „Борба за веру“).

А да су Латини јеретици и расколници, о томе имамо неоспорно сведочанство наших Светих Отаца. Св. Јован Кронштатски каже:

>>КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.<<(Св. Јован Кронштатски)  (у прилогу доносимо изабране поуке Св. Отаца против римокатолицизма – прим. „Борба за веру“).

То што сте Ви назвали црквом, само је мртво тело које сачувало спољне облике цркве. Сматрати паписте црквом, веома је хулитељски, јер то носи собом догматско признање да они који су одговорни за највећу шизму у историји Цркве (три су највећа пада у историји људског рода, говорио је о. Јустин, Адамов, Јудин и Папин), као и за велики број јереси – имају благодат и освећујућу силу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Ако су све јеретичке скупине  цркве, чему онда све борбе за Православље, Ваша Светости? Онда су наши Свети Оци, Мученици и Исповедници били најбеднији од свих људи! Најгори од свих би били они монаси са Свете Горе, из времена владавине Михајла и Јована Палеолога, од којих су двадесетшесторица живи спаљени (у светом манастиру Зографу), неки посечени (Карејски скит), други удављени у мору (у светим манастирима Ватопеду и Ивирону), неки обешени на Брду вешала, а други заробљени и помрли као робови од малтретирања - једино због тога што нису хтели да прихвате унију са Латинима коју је император Михајло Палеолог наредио заједно са патријархом Бекосом.

Заиста, за модерне „православне теологе“ ови мученици за веру нису ништа друго него јадни и сажаљења достојни, фанатични, ускогруди и назадни људи, који нису искусили драж и смисао љубави наше „браће“ јеретика; људи који су живели у „мраку прошлости“, из које другови и сапутници „кардинала са Фанара“ (грчки део Константинопоља) покушавају да нас изведу.

Свети Оци Православне Цркве паписте нису сматрали црквом, већ јеретицима и шизматицима, од којих се повукла животворна и просвећујућа благодат Светог Духа. Ево шта Свештеномученик Иларион (Тројицки) у свом делу ,,Нема хришћанства без Цркве” каже о томе: „Ево чему нас учи прво правило Светог Василија Великог. Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност  благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој цркви.“

У истом смислу говорио је и блаженоупокојени патријарх Павле:

>>Схватамо да је не само од јеретика, него и од расколника одступио Дух Свети, те не само јеретици него и расколници не могу имати спасење. Ту истину изразио је у трећем веку Св. мученик Кипријан картагински: „Коме Црква није мати, Бог му не може бити Отац“; а блажени  Августин:  „расколници могу имати веру у Свету Тројицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење“. Спасења ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема, јер је Христос рекао да ће основати Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (в. Мт. 16, 18); а Свети апостол Павле, да је Црква стуб и тврђава истине (в. Тим. 3, 15)./.../<< (Део Божићне посланице патријарха Павла и Св. Арх. Сабора  СПЦ 1998. год.)

Иако Ви све ово знате, Ваша Светости, зарад истине и оних који ће читати, подсетићемо на један важан докуменат о томе шта је Православна Црква званично објавила у вези папства.

1583. године, римски папа Григорије тринаести, који је променио јулијански календар, у више наврата је вршио притисак на цариградског патријарха Јеремију другог, званог Славни, да га следи у календарским иновацијама. Патријарх је то више пута одбијао у својим писмима, док најзад, исте године, није сазвао Сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни александријски патријарх Силвестер, јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај Сабор је издао Сигилион који је послан свим помесним православним црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављује да су ван Цркве) сви они који их исповедају. Ево целог текста Сигилиона:

>>Свој истинској деци свете, саборне и апостолске Цркве Христове од Истока, у Триговисту и свим местима: милост, мир и благодат од свемогућег Бога!

Не мала забринутост је обузела древну барку када је бацана буром и ношена таласима. И да се Господ Бог није опоменуо Ноја и Својом благом вољом умирио воду, не би било наде за спасење у њој. Слично се догодило и са новом барком, нашом Црквом. Јеретици су подигли беспоштедни рат против нас и ми смо сматрали за добро да оставимо овај томос, тако да уз помоћ онога што је написано у њему можете сигурније бранити ваше православље. Да овај документ не би био тежак простијим људима, одлучили смо да изнесемо читав предмет у једноставном облику, као што следи:

Из старог Рима су дошле извесне особе које су тамо, научиле да мисле као Латини. Страшно је што будући Византинци (тј. Грци), рођени и одрасли у нашим крајевима, не само што су променили своју веру, него се још и боре против православних и истинитих догми Источне Цркве које је сам Христос, са божанским Апостолима и светим Саборима, предао нама. Изопштивши ове, дакле, као покварене чланове, ми наређујемо:

1.   Ко год не исповеда срцем и устима да је дете Источне Цркве, крштено по православном обреду, и да Свети Дух исходи само од Оца у Коме има Своје суштинско биће, као што Христос говори у Јеванђељу, и ако говори да исходи од Оца и од Сина у времену - нека такав буде изван наше Цркве и нека је анатемисан.

2.   Ко год не исповеда да у Тајни Причешћа верни треба да имају заједницу у оба, Часном Телу и Крви, него говори да је довољно да прими само Тело, јер је Крв такође тамо, иако је Христос говорио и давао свако од ових посебно, а они га се не држе – нека такав буде анатемисан.

3.  Ко год каже да је наш Господ Исус Христос на Тајној вечери употребио бесквасни хлеб, као Јевреји, а не квасни - нека буде далеко од нас и под анатемом, као и неко ко мисли као Јеврејин, и као неко ко уводи учење Аполинарија и Јермена у нашу Цркву, због чега нека је анатемисан и то други пут.

4.  Ко год говори да када наш Христос и Бог дође да суди, како Он неће судити душама заједно са телом, него долази да одлучи само о телу - нека му буде анатема.

5. Ко год каже да када хришћани умиру, душе оних који су се покајали у овом животу а нису испаштале, иду у Чистилиште - које је грчки мит - где их ватра и мука чисте, и мисле да нема вечних мука, као што је мислио и Ориген, па овим проузрокују слободу греха - нека такав има анатему.

6.  Ко год каже да је папа глава Цркве, а не Христос, да он има власт примити у Рај својим писмима и да може опростити онолико грехова колико може да учини неко ко за новац прими од њега индулгенцију - нека такав има анатему.

7. Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван Сабора верних.

8.   Ми позивамо све побожне православне хришћане: Останите у ономе у чему сте научени, у чему сте рођени и одрасли, и када време и прилике захтевају, пролијте и саму своју крв да би сачували веру коју су нам наши Оци предали, као и своје исповедање. Чувајте се оваквих људи и водите рачуна, да би вам Господ наш Исус Христос помогао. Нека благослов нашег смирења буде са свима вама. Амин!

Године 1583. од рођења Богочовека, индикта 12. новембра 20.

ЈЕРЕМИЈА, константинопољски

СИЛВЕСТАР, александријски

СОФРОНИЈЕ, јерусалимски

(и остали епископи присутни на сабору)*

Признати јеретичке верске заједнице за цркве, веома је опасно и душепогубно; сваки компромис по питањима вере води у вечну смрт, ако се претходно човек не покаје. Довољно је сетити се примера из житија Светог Пајсија Великог, чији се један ученик Христа одрекао у брбљању са Јеврејином, који му је рекао да Христос није прави месија, него треба да дође други. Не мислећи шта прича, монах је, у својој наивности, казао: „Можда си у праву!“ Кад се вратио Светом Пајсију, овај га није препознао - благодат Светог крштења је од непажљивог монаха одступила. Несрећник је молио свог духовног оца да умоли Христа да њега, одступника, поново прими у недра Цркве. Свети Пајсије се много молио, Христос је неколико пута одбијао да опрости и на крају је видевши љубав Свог угодника према овоме грешнику, благословио повратак заблуделе овце.

У Вашем говору рекли сте да је улога Другог ватиканског сабора од „изузетног значаја“ због „подстицаја Католичке Цркве на дијалог и међусобну сарадњу“. И папа Јован Павле Други је сматрао да Други ватикански концил има огроман значај, јер ни један његов докуменат не садржи анатемисање било кога. Екуменизам је – „дијалог спасења“, а истина – „нема граница“. У толеранцији овај папа је ишао толико далеко да каже како „црква“ не суди никоме о томе да ли је спасен или не; чак се ни за Јуду издајника „не зна“ да ли је у паклу. Спасити се, по Јовану Павлу Другоме, може ко како жели - хришћани у Цркви, остали - ван Цркве. Ваша Светости, зар ћемо ми, чеда Светог Саве, Светог Владике Николаја и Св. Јустина Ћелијског бити на истим позицијама као римски папа?!

Страшно је, и до бола поражавајуће, што су се у Вашем говору нашле и  следеће зизјуласовске екуменистичко-папистичке реторичке акробације, којима се правда издаја Православља: 

>>Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама.“<<

На почетку смо изнели православни став Св. Јована Златоустог: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“. Какве додирне тачке имају Зизјуласове екуменске небулозе са светоотачним ставом Св. Златоуста? Зизјулас говори језиком паписта – да је екуменизам покрет у циљу ЈЕДИНСТВА, А НЕ У ЦИЉУ ИСТИНЕ.

Можемо ли само замислити шта би било са хришћанством да је Христос имао мало више обзира, „љубави и разумевања“ према фарисејима или према јеврејским вођама? Шта би било са хришћанством да су апостоли били толерантнији према светским мудростима и силама?

Ви у горе цитираном пасусу говорите о „дијалогу“ чак и са „нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света“. Дијалог је вођење писменог или усменог разговора између две или више особа; где је ту проповедање Јеванђеља и истина Православне Цркве, како би се и они који су у заблуди одрекли истих и упутили се уском стазом која води у живот? „Тешко мени ако не проповедам Јеванђеље“, узвикује Св. Апостол Павле (1. Кор. 9,16).

Апостол свагда говори о ПРОПОВЕДАЊУ ЈЕВАНЂЕЉА, а не о учлањивању у некакве организације или о „равноправном учествовању“ на њиховим скуповима и „вођењу дијалога“. Какав је „дијалог“ водио, рецимо, Свети Апостол Павле у Ефесу са поклоницима богиње Артемиде (ср. Дел. 19,23-40)? Да ли је он на Ареопагу водио дијалог са Атињанима, или сведочио Истинитог Бога Васкрслог из мртвих (ср. Дел.17,19-34)? Није, дакле, забрањено проповедање Јеванђеља секташима, хуманистима, нихилистима, екуменистима, материјалистима, политичарима или било коме другом... Јер, овде се ради о ПРОПОВЕДИ, а не о „упрезању у исти јарам“ са њима, у чему постоји огромна разлика коју поједини, забринути за братску љубав и блискост са светом, изгледа не могу да виде.

Зар апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, не упућује на заповест Господњу која важи за све: „Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав део има верни с неверником? И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих и живећу у њима и бићу им Бог и они ће бити мој народ. Зато, изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ и не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ! (2. Кор. 6, 14-18).

Зар ово није јасно и гласно упозорење да не „вучемо“ са њима иста, њихова секуларистичка, хуманистичка, екуменистичка и сва остала „кола“, јер су то - мора се признати ЊИХОВА, а не наша кола. Ми имамо свој јарам, своје бреме и свој крст и не можемо се са „браћом јеретицима“, хуманистима, атеистима, материјалистима, и осталим незнабошцима отимати о „ауторско право“ или  водећу улогу у њиховим измишљотинама, без обзира како их ми видели и тумачили, и кроз какву их призму посматрали и анализирали.

Исти Апостол јасно поручује Ефесцима: „Нико да вас не заварава празним речима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. Не будите дакле, саучесници њихови, јер некада бејасте тама а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости... и немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још разоткривајте!“ (Еф. 5, 6-11)

 >>Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама.<< Ово је тврдња Јована Зизјуласа - неправославна и потпуно страна учењу Православне Цркве, коју сте цитирали у свом говору. Пошто је Црква једна, и нема других цркава, она нема разлога да тежи јединству са „другим црквама“ (пошто оне и не постоје), већ да сведочи Истину и позива заблуделе да се врате у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Само Зизјулас и његови ученици могу изумети хулу да Црква престаје да буде Црква ако не „тежи јединству са другим Црквама“.

Сва тежња српских и других православних екумениста, за „уједињењем цркава“, пројављује њихово незнање о томе шта је Црква. Тај осећај потребе да једна аутекефална Црква буде део неке веће целине, и да припада некој већој глави, јесте концепт Цркве који води директно ка папству. Саборност Цркве нема такво значење. Саборна Црква коју исповедамо у Символу вере (Вјерују) се не зове саборна зато што укључује у себе све хришћане на земљи, већ зато што сваки верник у њој налази сву пуноћу благодати Божје. Саборност нема ништа заједничко са светском, универзалном организацијом, како је дух паписта (и оних који су под његовим утицајем) разуме. Свака месна Православна Црква, сама је по себи, независно од других, саборна. Ово је због тога што њој не недостаје ништа од Божанске благодати и дарова. Све Помесне Цркве на свету заједно немају ништа више Божанске благодати од једне мале Цркве са неколико чланова. Она има своје свештенство и епископа, има Свете Тајне, има Тело и Крв Христову у Светој Литургији. Њени односи са осталим Помесним Црквама нису правне и јурисдикцијске међузависности, већ везе љубави и благодати. О горе реченом сведочи и Св. апостол Павле пишући своје посланице. „Павле, вољом Божијом позвани апостол Исуса Христа... Цркви Божијој која је у Коринту...” (1. Кор. 1,1-2). И ово је заиста била Црква Божија, иако је била у једном одређеном и ограниченом месту.

Ваша Светости,

Веома је опасна и следећа тврдња коју сте изрекли:

>>Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости“ (јединству у различитости).<<

Дакле, овде нема ни помена о потреби да се јеретици одрекну својих јеретичких заблуда и исповеде истине православне вере, већ се говори о „помиреној различитости“, што значи ући у јединство са јеретицима при чему ће они задржати сва своја јеретичка богохуљења! Ово је залагање за јединство у лажи, а не у Истини. Не, Ваша Светости, ми не можемо веровати да сте Ви ово макар једном прочитали пре него што сте то изговорили у Бечу! Јер како ћемо помирити Христа с Велијаром?! Истина је, наиме, на потпуно супротној страни од овога што сте Ви изговорили. Уколико би се створило „јединство у различитости“, Црква (било која Православна Помесна Црква као институција) би престала да постоји. Јер Дух Свети је Дух Истине (ср. Јн 15, 26) и не обитава тамо где је и најмања лаж, а камоли тамо где царују јереси и лажи.

Цитирали сте и  Георгија Флоровског:

>>Тренутни циљ екуменског задатка јесте, према православном схватању, реинтеграција хришћанског ума, опоравак апостолског Предања, пуноћа хришћанског погледа и веровања у споразуму са свим епохама.<<

О каквом се опоравку апостолског предања ради? Значи ли то да је предање које чува Православна Црква до сада било болесно? Да ли отуда проистичу литургијске и многе друге реформе у нашој Цркви? Зар до сада нисмо имали пуноћу хришћанских веровања и погледа? Све су ово зизјуласовске хуле, Ваша Светости.

И на крају бисмо се осврнули на још једну тврдњу из Вашег предавања. Елем, рекли сте овако:

>>Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје.<<

Коме је Бог открио да је Његова воља „да сви буду заједно и једно на крају историје“? Да ли Зизјуласу и његовој духовној деци? (Боже, опрости!) Господ се у својој Првосвештеничкој молитви (гл. 17, Јеванђеља по Јовану), моли Оцу само за своје ученике да једно буду: „Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“ (Јн. 17, 11). Господ говори својим ученицима да их мрзи свет и да ће бити прогоњени, јер нису од света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15,19). Како је онда „воља Божја да сви буду заједно и једно на крају историје“, када Господ каже својим ученицима (што важи за православне свих времена) да их мрзи свет? Зар ће се православни ујединити са онима који их мрзе? „Изгониће вас из зборница; а доћи ће време кад ће сваки који вас убије мислити да Богу службу чини“ (Јн.16,2). Зар ће православни бити једно са онима који ће их прогонити и убијати?

Морамо јасно рећи још једном: Нико се не мири са расколом и поделом, али они који су отпали од Цркве и  отишли у раскол, најпре Латини па онда и многи други, морају се најпре покајати за све своје јереси, исповедити православну веру, крстити се и миропомазати и као такви вратити у крило Мајке Цркве која ће их раширених руку примити у свој загрљај. Што се папе тиче, он би се морао покајати и за Јасеновац и друга стратишта пре него што би био примљен у крило Мајке Цркве. Подсетићемо на овом месту на део написа нашег уваженог сарадника, академика проф. др Србољуба Живановића, који смо недавно, поводом најаве да ће папа доћи у Ниш 2013, објавили на нашем сајту:

>>Чињеница је да је близу две трећине (или око 1400) римокатоличких свештеника у Независној држави Хрватској, која је обухватала и Босну и Херцеговину и делове Србије, лично клало, убијало, силовало, насилно покрштавало, вадило нерођену децу из утроба трудних жена, одсецало српској деци три прста десне шаке да не би могли да се крсте на православни начин, вршило грозна мучења итд. Постоји веродостојна документација о већини ових злочина. Злато и опљачкана имовина отето од Срба, Јевреја и Рома и предато Ватикану никада није враћено, већ је искоришћено за организовање пребацивања римокатоличких кољача и силеџија у земље латинске Америке и САД после II светског рата.

Римокатоличка црква је прогласила за блажене Ханца Ивана Мерца (идеолога и оснивача крижара у Хрватској и следственог усташког покрета) Доминка Леополда Мандића (организатора "пацовских канала" за бекство злочинаца из Хрватске) и Алојзија Степинца (ратног злочинца, који је благосиљао усташе крвавих руку од клања Срба, Јевреја и Рома и који је лично насилно покрштавао децу итд.) Православни епископи који се залажу за помирење са римокатолицима тиме, уствари, изједначују овакве католичке светитеље са Св. Платоном Бањалучким, Светим Петром Зимоњићем, Св. Савом Трлајићем, Св. Вукашином из Клепаца и свим осталим великомученицима јасеновачким.

Ниједан римски папа никада није посетио Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Ту се налазио и посебан логор за децу испод једне године старости. Папа Јован Павле II је долазио у Бања Луку и био на неколико километара од Јасеновачких стратишта, али их није посетио и помолио се за покој душа невиних жртава.

Евентуални долазак римског папе у Србију 2013. године могао би да уследи тек када се Римокатоличка црква одрекне злочинаца, укључујући и оне које је прогласила за "блажене", и када папа на коленима, у Јасеновцу, замоли за опроштај због најгрознијих злочина које су починили верници римокатоличке цркве./.../<<

Даље: о каквој се „вољи Божјој да сви буду заједно и једно на крају историје“ говори,  када Господ (види 24. главу Матејевог Јеванђеља) предсказује да ће отпадништво преплавити целу земљу, тако да ће чак и изабрани бити у опасности да буду заведени од лажних христоса и лажних хришћана којих ће бити свуда - како можемо да будемо оптимисти по питању будућности? Како можемо да будемо оптимисти кад Господ предсказује умножавање безакоња и охладњење љубави код људи? Ако последње дане овог света карактерише идилична слика о којој сентиментални, „духовни“ хришћани сањају, где ће сви „бити заједно и једно“, где ће онда бити они о којима говори Апостол Павле у посланици Тимотеју? Зар ће и они бити „једно“ са правовернима? „Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена - јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (2. Тим. 3:1-5).“

Зато, јединство за које се екуменисти залажу, јесте савршена завера и обмана, замка лицемерне побожности на коју нас Господ упозорава да би нас сачувао. Ако је јединство и ширење истинитог хришћанства коначна судбина човечанства, као што они уче, зашто онда Христос предсказује невоље за своје изабране тих дана? Ако ће Јеванђеље бити прихваћено и остварено у животу народа на земљи, зашто Христос каже да ће дани свршетка света бити као дани у Нојево време када је отпадништво прекрило земљу, па се само шака људи нашла верна и ушла у барку која представља Цркву?

Где је, дакле, оптимизам апостола Павла када пише Солуњанима, који су свакога часа очекивали долазак Христов: „Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за  себе да је Бог. Зар не памтите да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? (2. Сол. 2, 3-5)

И онда продужује о Антихристу:

„И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства; онога је долазак по дјејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде међу опима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду“ (2. Сол. 2:8-12).

Будућност, дакле, није тако лепа као што замишљају „они који пропадају“, који „не примише љубав истине да би се спасли“. Последња времена ће карактерисати најгоре отпадништво које је свет икада видео. Јер - то неће бити чисто и искрено порицање Бога, већ лицемерство, фалсификат вере и истине.

Ваша Светости,

Свети Оци су давно већ изрекли своје коначно мишљење о Римокатолицима, Протестантима, о разним хришћанским сектама старим и новим, о синкретизму, материјализму или пак безбожништву. Према томе, не би требало да ико православан данас буде у недоумици по питању њиховог веома јасног суда у вези сваког отступања од Истине, био он неуки верник, а камоли још клирик. Ако ништа друго, опомињимо се макар речи првог псалма: „Благо човеку који не иде на веће безбожничко, на путу грешничком не стоји и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону његовом мисли дан и ноћ!“ (Пс. 1, 1-2).

И на самом крају, Ваша Светости, обратићемо Вам се речима које је својевремено (1965. године) часопис „Св. Три Јерарха“, из пера једног од најученијих грчких свештених лица, архимандритa   Епифанијa Теодоропулосa, у свом отвореном писму, упутио Васељенском Патријарху Атинагори:

>>Ваша Светости,

Ви сте већ отишли доста далеко. Загазили сте  у Рубикон.

Стрпљење хиљада побожних душа, свештенства и мирјана постепено се исцрпљује. За љубав Господњу, вратите се назад! Немојте одлучити да створите расцепе и поделе у Цркви: Ви покушавате да уједините раздвојено, а једино што ћете успети јесте да раставите уједињено и отворите пукотине на тлу које је до данас било солидно и чврсто. Уразумите се и пробудите!

Али, авај, Ви сте отишли далеко. Већ ,,се вече спушта и дан се нагао крају.” Како можете да видите зјапеће провалије у које стаза којом путујете ускоро води? Можда ће онај који је једном зауставио ,,Сунце над Гаваоном и Месец над долином Ајалонском” поновити чудо и још још једном продужити дан, појачати Своју светлост и отворити Ваше очи да можете видети, разумети и вратити се.<<

Целивајући Вашу Свету Архијерејску Десницу,

у Христу оданo,

Уредништво сајта „Борба за веру“

_____________

* Овај Сигилион је пронађен у рукописном кодексу бр. 772 у Манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори и у рукописном кодексу бр. 285 ћелије „Акатистне молитве“ Светог скита Кафсокаљиве на Светој Гори. Први пут је штампан 1881. у билтену бр. 12, Румунска православна црква у Букурешту, од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, који га је преписао из рукописног кодекса Велике библиотеке манастира на Синајској Гори.

Прилог:

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА ПРОТИВ РИМОКАТОЛИЦИЗМА

Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца.

(Из ,,Окружне Посланице” Источних Патријараха 1848.год.)

Ви, пак, Латини, који сте измијенили и искварили не само онако изложено исповиједање Православне Вјере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јеретицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измијени у Православној Вјери, тај је јеретик и подлијеже казнама одређеним за јеретике".

(Св. Максим Исповедник)

 Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима?"

(Св. Марко Ефески)

 Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Педпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса.

(Св. Марко Ефески)

 Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства.

(Св. Марко Ефески).

Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима (папистима) такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве.

(Св. Марко Ефески)

...Папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. ...Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава", о дијалогу љубави и интерцоммунио.."

(Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин)

Расколници могу имати веру у Свету Тријицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење

(Блажени Августин)

Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелешћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој. Сине Цркве од Истока! уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелешћених! Руководећи се Јеванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми — који смо синови и ученици Васељенскнх Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја не знам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба — нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери — ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само — једини Бог Који нам је и Сам и кроз Своје Ученике предао ту веру.

(Св. Марко Ефески - Послан. игуману Ватопеда)

„Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим" (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очување верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.

(Св. Игњатије Брјанчанинов)

Следујући Оцима нашим Источним и Западним, сматрамо за праведно, да се старо предпостави новом, јер примајући ни од чега прихваћеног у старини не треба одступити.

(Патријарх Јерусалимски Мелетије)

Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе."

(Блажени Јосиф Вријеније)

Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате.

Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.

(Свети Герман Нови, Патријарх Цариградски (Јосиф Вријеније))

Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.

(Свети Јован Златоусти - Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин Поповић)

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио...

(Свети Игњатије Брјанчанинов)

Питање:  ''Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?''

Теодоров одговор: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа" (Мт. 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу".

(Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски, у свом одговору свјатјејшем Марку, Александријском патријарху)

Узалуд се неки међу православнима диве постојећој пропаганди римске цркве и тобожњој самопожртвованости и дјеловању њених мисионара и усрђу латинских милосрдних сестара и са неправом приписују латинској цркви такву важност да, наводно, послије њеног отпаднућа од Православне Цркве, ова посљедња више није то, него да има потребу да тежи сједињењу са црквом римском. Након строгог испитивања, ово мнење се показује лажним, а енергична латинска дјелатност не само да не побуђује дивљење, него, напротив, буди дубоко (са)жаљење у срцима људи добромислећих, који поимају Истину.

(Св. Амвросије Оптински)

Римска црква, пак, одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој посланици Јевсевију Самосатскоме: "...Они истину не знају и не желе да знају Са онима који им истину проповиједају, они се споре, а саме утврђује јерес!..."

(Св. Амвросије Оптински)

Али, како једна грешка коју грешком не сматрамо, обично повлачи за собом и другу, тако и једно зло порађа друго - па се тако збило и са римском црквом. То што се на Западу јавило ово неисправно мудровање да Дух Свети просходи и од Сина, само је породило и други сличан зли накот и увело малопомало у њу и друге новотарије, које великим дијелом противурјече у Јеванђељима јасно изображеним заповијестима Спаситеља нашега.

(Св. Амвросије Оптински)

Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник - папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? - Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су не лепи они који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом." Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма: „Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква - у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава (за већу славу Божју).

(Св. Јован Кронштатски)

КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.

(Св. Јован Кронштатски)

Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле - лажни догмати, одатле - дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле - разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле - унакажавање догмата; одатле - фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле - устајање на познање Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за „већу славу Божју."

(Св. Јован Кронштатски)

Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства - то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)"?

(Св. Јован Кронштатски)

Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства.

(Св. Јован Кронштатски)

Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.

(Св. Јован Кронштатски)

Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету.

(Св. Јован Кронштатски)

Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали православне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније.

(Св. Јован Кронштатски)

Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2. Кор. 6,14)?

(Св. Јован Кронштатски)

...Пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догмама Васељенских Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: „Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере". (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим,. 6, 20).

 (Цариградска посланица,1895)

Све ово ми добро знамо... учењима овим целосно умујемо... како се проповеда од светих апостола у Христово Еванђеље по свему свету, као и предања светих отаца  Седам Васељенских Сабора. И све ово као оно што нам је познато чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО".

(Св.Александар Невски)

Ако унију проклету искорјените, а источну истиниту Цркву успокојите, поживјећете године своје у срећи, а ако не донесете успокојење истинитој Вјери грчкој и не пометете са лица земље проклету унију, уистину ћете познати страшни суд Божији.

(Св.преп.муч. Атанасије Брестски)

Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресјекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и савршавају... Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина свједочи да је римска црква отпала од Православне.

(Св. Амвросије Оптински)

Римска црква не би требало да се назива саборном црквом нарочито због тога што је она одбацила поставке Васељенских Сабора, поводећи се за сопственим умовањем.

(Св. Амвросије Оптински)