Поводом Патријарховог говора у Бечу

 Морам рећи да НИЈЕ ТАЧНО «да морамо на крају историје сви да будемо заједно и једно», како је рекао Његова Светост. Управо Свето Писмо сведочи другачије.

Господ говори да није дошао да донесе мир, него мач, да раздвоји мајку од ћерке и обрнуто, да ће човеку постати непријатељи домаћи његови. Рекао је Господ да ће се на крају једна узети, а друга оставити, да ко је на крову не силази доле и обрнуто... НИГДЕ, ама баш нигде није говорио о лажном рају на Земљи, о јединству свих, и сл.

У Првосвештеничкој молитви, 17.гл. Јеванђеља по Јовану, говори се о нечем другом; тамо се говори да једно буду са Богом и између себе они који су Његови. Није рекао сви, него они који су пошли за Христом, и које је Бог одабрао од света. Он Своје разликује од света, и за њих се моли да једно буду, и да их Господ сачува од света... Ако би СВИ требали да буду једно на крају историје, а ко су ти други, ко је тај свет...

Господ се ту моли за јединство Православних, јер они и јесу ЈЕДИНО прави, истински Хришћани, јер је у Православнима Дух Свети и сачувано истинско Предање Цркве, онакво какво га је Сам Господ установио и Свети Апостоли даље преносили и сведочили.

Патријарх каже на једном месту «да је потребан опоравак Предања»!!! Какав опоравак?! Нашем Светом, Православном Предању, Духоносном, Богоносном, не треба никакав опоравак. Оно је Истинито. Оно је Свето. Оно је пуно Живоносне Силе Божије.

Опоравак треба римокатолицима и њиховом мраку и хладноћи, који долазе од стања непокајаног греха.

Каже, такође, да је потребна «реинтеграција  Хришћанског ума». Откуд ли му само овакве идеје!

Хришћански ум је један, Христов. То је Православни ум. Он није разуђен да би треба да буде састављен. Он је остао целовит свих 20 векова и сачуван у Православној Цркви, у Православном Предању, и њему не треба никаква реинтеграција. Разуђен ум је римокатолички... Он треба да се очисти, обнови, врати Православљу. А то, осим, на нивоу појединаца, или неких мањих група, скоро да не постоји.

Римокатолици нигде не одбацују своје јереси, него упорно, као у Равенском документу, и на многим другим местима, истичу папски примат. Потпуно је обмана мислити да ће се они одрећи тога, као и других јереси. Потпуно је обмана мислити да они хоће да се покају, јер чињенице сведоче другачије.

Они не могу НИКАКО да се сједине са Православнима, јер су другог духа и друге логике. Они могу да стоје или седе физички једни поред других, у истој просторији, али они НИКАДА НЕ МОГУ БИТИ ДУХОВНО УЈЕДИЊЕНИ, јер је то НЕМОГУЋЕ. Не може демонска сила да буде уједињена са Божијом, не могу две различите по квалитету ствари да постану једно, као што не могу да се сједине пластика и челик. Никада пластика не може да постане челик, ни челик пластика. Они могу да се вештачки залепе једно за друго, али да постану једно НЕ МОГУ. Постају једно једино они који су ПО КВАЛИТЕТУ унутрашњем ЈЕДНО. Дух Свети са Духом Светим, Истина са Истином.

Они само могу да одбаце јерес, покају се, прихвате Православно учење, приме Миропомазање, и да се ПРИСАЈЕДИНЕ Православној Цркви, а то већ није уједињење, него ЊИХОВ ПОВРАТАК Православној вери и присаједињење Православној Цркви. А они то у већини неће.

Сви ти дијалози на Западу полазе од претпоставке као да су они «равноправна црква», као да су се они већ свега одрекли, а НИСУ. Не може се говорити о примату папином, и читаве конференције организовати, као да је он члан Православне Цркве, и као да је валидни епископ,итд... КАД НИЈЕ.

Не може му се, и не треба, није добро, нити спасоносно, НИ ПО ЊЕГА САМОГ, НИ ПО ВЕРНИ НАРОД, а ни по римокатолике, - није добро указивати му част као поглавару неке валидне Православне Цркве, и као важном фактору, јер ОН ТО НИЈЕ, и тиме се не сведочи Истина, и тиме се римокатолици не отрежњују - ако се уважавају и примају без одрицања од јереси. Такође, не може се указивати част јеретику, као да је исправан, јер онда и сви који му тако прилазе саучествују у његовом стању, не лече га, него они греше своје душе. Папа је у стању обмане, идолопоклонства, и он очекује за себе да му се други клањају као идолу.

Римокатолици ТВРДЕ да само они имају пуноћу, кроз папу, а да су све друге цркве фелеричне, да немају пуноћу, па ни Православна, док се не прихвате папу. Елем, није њима до тога да се они одрекну папског примата, него до тога да га Православни прихвате. Један њихов кардинал је пре пар година рекао једном Православном владици да је за њих важно у екуменским сусретима да Православни схвате да им је потребан Цариградски патријарх, да им он буде свима глава, а онда, по речима тог кардинала, само је корак да Православни схвате да им је потребан папа. То им је циљ. Односно, да Православни прихвате ту папоцентрицну теологију, која је већ почела да се испољава по нешто и код нас... Да у епархији само епископ може да буде духовник, нпр. Да патријарх може да забрањује другим владикама да поступају по својој савести. Да се клањају епископу кад је возглас да Христу предајемо свој живот...

Сви ти екуменски скупови више изгледају као хипи покрет људске љубави. Не требамо ми МЕТОДАМА ЗАПАДА да сведочимо Истину, него управо чврстим и одлучним ставом да је Истина само једна, и то у Православној Цркви, и да се она усваја у храмовима Православним и домовима - благодатно, у стању отворености душе, које долази услед схватања греха, покајања, и жеље да се човек поврати Истинском Предању, испуни благодаћу Божијом, помири са Богом.

Андреј Георгијевић