„БЛИЦ“ НЕ ДОНОСИ РАДОСНЕ ВЕСТИ

Они који су наумили да то учине, изгледа нису свесни последица. Ако би једног тренутка „обзнанили“ раскол  и за то оптужили и даље прогањали владику Артемија и монахе,  таквим потезом би Српској Православној Цркви нанели огромну  штету. Не зна се шта би било погубније: прогласити  раскол оптужујући за то владику Артемија или променити црквени календар. У оба случаја уследиле би драматичне поделе у верном народу и њихове последице је тешко предвидети, а да и не говоримо о поделама  и последицама  у случају доласка  Папе.

Нашим архијерејима  је сада потребно  много стрпљења,  смирења и љубави – како не би доносили нагле одлуке, како се не би прегласавали, како не би подлегли  притисцима света,  како би о свему још једном расмислили  и како не би учинили грешку  која се не може исправити – да поделе верни народ. Оно што је досад чињено према владики Артемију, чињено  је силом а зна се да Бог није у сили него у правди. Правди за коју се целог свог живота борио и митрополит  дабробосански Петар, син чувеног јунака и војводе Богдана Зимоњића, потоњи мученик и светитељ, кога данас славимо, који је свој земни живот завршио 1941. у неком од усташких логора, највероватније у Јасеновцу, у ужареној пећи.

Приликом устоличења за митрополита дабробосанског, 26. фебруара 1921, у Сарајеву,  одржао је беседу  из које извире сво његово родољубље и богољубље. Ево једног дела те беседе која може да нас поучи у томе шта је родољубиво и часно и шта нам је најважније у овом земаљском животу:

 „Виђени зборе! Сабор архијереја уједињене српско-православне цркве у обновљеној патријаршији изабрао ме за митрополита дабро-босанског, а Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар, у име свог узвишеног оца и нашега Краља и господара Петра потврдио ме у томе достојанству, у коме сам ево данас и устоличен, те вас поздрављам, виђени зборе а у лицу вас поздрављам и све пречасно свештенство и милу духовну паству моју са речима нашега Спаситеља: „Мир вам!“ Мир, љубазни моји, желим и молим ја вама од Бога свима, и то мир унутрашњи душе, савјести и срца, без кога нам мира нема ни сретнога живота овдје на земљи; ни блаженог  покоја на небу. Та ево не пуцају више ни топовн ни машинске пушке, нити се укрштају на крвавим разбојиштима оштре сабље и мачеви, јер су витешка наша браћа из Србије са својим племенитим савезницима и нашим добровољцима проћерали непријатеља нашег далеко из нашега видика, и ми смо се ослободили и ујединили у једну моћну и угледну државу, и то не само ми, православни Срби, него с нама и браћа наша, Хрвати и Словенци, под славном династијом Карађорђевића, и тако је наша заветна народна мисао остварена; а напоредо са тим великим тековинама народне слободе и државне независности иду и добитци у посједу земље и народног имања, јер је наша храбра војска на свом сјајном оружју помакла границе наше отаџбине далеко у дуж и ширину, и ми смо добили широки излаз на море, за којим смо толико тежили; наша држава обилује са пространим пољима и равницама, од којих неке спадају међу најплодније у Европи, ми имамо непрегледне шуме, неисцрпиве руднике, богате риболове и травне пашњаке; красне винограде и шљивике, једном речи то је земља обећана, у којој ће за који деценијо код добре и мудре управе и вредних радника, тећи мед и млијеко. И поред свега тога благостања и богаства ми ипак нијесмо  потпуно мирни, а нијесмо мирни, јер нам је срце немирно, а срце је немирно јер смо гладни хране небеске и жедни воде, која тече у живот вјечни. И ево колико је нашему народу скупа и драга златна слобода и независан државни посјед на земљи, за коју је слободу жртвовао од Косова до данас, а нарочито у прошлом светском рату, на стотине хиљада најбољих синова својих; ипак му је дража и скупља слобода јеванђељска и отаџбина небеска и кућа наша вечна на оном свету. С тога ма колико се борио један народ за своју слободу и државну независност, и ма колико у тој борби успио, неће бити ни миран ни спокојан на земљи, ако се не буде сјећао неба, и везао времену за вјечну судбу своју. Па кад се народ један, који се бори за своје идеале, не може задовољити ни смирити са самом политичком слободом и посједом на земљи, то како могу смирити себе и другога они поједини себични људи, којима су сви идеали у том, да што више земаљског блага скупе, или да се што више тјелесно науживају овога света, или који у сујети богате свој ум светским знањем и науком, а срце и душу остављају празне, занемарене и заборављена.

Наш народ је као целина, хвала Богу, побожан и душеван и за све велико и узвишено одушевљен. То нам доказују не само многе цркве и манастири, него и дивне народне пјесме, које су уједно и молитве његове. Сјетимо се само, како одушевљено позива Милош Обилић у једној пјесми: да видите наше манастире, наших славних цара задужбине, какви ли су и колики ли су, да видите, па да се дивите; и како Јевросима мајка брижно опомиње свога сина Марка: немој сине говорити криво ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога пстинога; боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу. Ово није говорио ни Милош сам, ни мајка Јевросима, него је на њихова уста проговорио цио народ српски, који цијени и воли правду Божју више свега. Али што се може рећи за народ као целину, не може се рећи и за све појединце у томе народу, него видимо напротив, да се је дао један дио нашега друштва за једном безобзирном и бесавесном тековином земаљских блага; то су поједини људи, који су себи ставили за задаћу живота и крајњи циљ, да се што више материјално обогате, и у тежњи, да томе жељеном циљу дођу немају мира ни покоја, него трче напред, не гледајући, што ће десно и лијево слабију своју браћу оборити, и што ће свога ближњега, па може бити и државу, неправедно закинути. Али како је земаљско благо и имање промјенљиво и покретљиво, а поред тога има и ту особину, да човеку, што га више има постаје све скупље и милије, то ови људи никад свога циља постићи не могу, јер ако човек стече 10.000 динара, одмах му се порађа жеља за стотину хиљада, а ако је и то постигао онда тек настаје брига, како ће доћи до милиона и милиона без краја. И тако имање земаљско, ако се не тече с Божјим благословом, не само што не доноси мира и спокојства, него сакрива у себи немир и велику бригу. Сјетимо се само богатог младића из Јеванђеља, који је дошао да пита Христа, шта ће чинити, па да наслиједи живот вјечни, на што му је Христос одговорио, да врши заповиједи; и кад је младић одговорио, да је све заповиједи извршио, Спаситељ му је рекао: „Још ти једна не достаје, продај све што имаш и раздај сиромасима, и имаћеш благо на небу и хајде за мном“. А кад то чу младић, отиде жалостан, јер бијаше врло богат. Ето, драга браћо, видите, то је фатално код тих људи, што нити су мирни са имањем, нити су опет кадри, да се с њим раставе, и тако су непрестано у бризи и неспокојству. И не само што су сами немирни и брижни, него су извор бриге и за своју околицу, јер и они људи, који у земаљским благима оскудевају, кад ове богате и имућне људе виде у толикој бризи за све вишим добитком, постају и сами немирни и забринути, шта ће бити с њима сиромасима, који једва свој насуши хљеб зарађују, шта ли са њиховом дјецом, кад их, ето, нијесу у стању савремено ни школовати ни васпитати. У истину ови би сиромаси и пали у очајање, да им није јеванђелске утехе и науке, која у сиромаштву, ако га нијесмо заслужили, види нешто вишега и надземаљскога и сиромах преживи часова радости, какву богаташ готово доживети не може.

Један други дио друштва нашега одао се опет уживању и насладама овога света; то су људи богати и имућни, који су ретко кад сами стекли своје имање, него или су га од родитеља или пређа насљедили, или су дошли до имања неким умишљајем или пуким случајем, и онда се одали чулноме уживању и угађању тијелу, те су прионули за овај свет као пчела за цвијет, и хоће да до дна испију чашу сласти његових, и не слутећи, какав талог и сплачине пију, и какве гадне мале и велике животиње гамижу и пливају у том пићу, које је Бог створио на поругу човеку. И ти су људи вјечито немирни и стална је код њих само промјенљивост у насладама, што им је и од живота милије. Тако су живјели незнабошци у време доласка Христова, и Хришћанство је већ испочетка устало противу угађања тијелу, и један умни и учени црквени писац из краја II века казује нам, како су се многи незнабошци његова доба бојали да пређу у Хришћанство више ради тога, што би се онда лишили тјелесних уживања, него из бојазни, да не буду погубљени, јер је тада био прелаз у Хришћанство са смрћу запрећен. Видите, браћо, какву власт има тело са својим прохтјевима над човеком. Ево ови незнабошци, каже Тертулијан, хтели су и под цијену живота прећи у Хришћанство, само се нијесу могли одрећи тјелесних уживања, која су им, ето, и од живота скупља била. И данас многи таки мисле и живе; они би хтели живити хришћански, али се не могу растати са уживањима овога света, јер им је срце у томе животу огрезло, разум помућен и воља сломљена. Спаситељ је оцртао те људе у оној причи о блудном сину најбоље, и као што се онај изгубљени син спасао од вјечне пропасти само покајањем и повратком у родитељску кућу, тако и синови Цркве наше, који су онако залутали, могу се спасти једино покајањем и повратком у њезино крило, која ће их онда примити са истом радости, са којом је примио отац оног сина, за кога рече, да је био изгубљен и нашао се и мртав и оживио.

Сад пређимо к једној трећој групи нашега друштва, која нам се приказује у ружичастим бојама; то су људи, који се баве пером и књигом, вјештинама и науком; људи, који хоће да се њихова реч чује у свим политичким, културним, просвјетним, па и црквеним питањима. И кад би се они бавили са правом науком и лепом умјетношћу, томе ни црква не би имала шта приговорити, јер истинитом науком и лепом вјештином просвјећује се ум и пречишћава и облагорођава срце и душа. Али на жалост један велики број тих људи хоће да раскрсти и раскине не само са нашом народном прошлошћу и предањем, не само са нашим племенским и крсним именом, него и са црквом и вером, и кажу, да нема ни раја, ни пакла, ни загробног живота, ни онога века ни света, а неки су тако слободни, па кажу да нема ни самога Бога. То они тако кажу, али никад ни до века доказати не могу, а како би и доказали, кад су то питања, која прелазе границу нашега разума, па и науке; и св. Писмо каже, да је баш с тога, што човек иза пада није био у стању Бога познати и његову свету вољу извршавати, и сишао Син Божји с неба и примио тело људско, да нам каже, шта нам ваља веровати и како нам ваља живјети, па да живот вјечни наслиједимо. Природне науке имају дакле своје границе, преко којих се не може, а људи се баве науком из разних побуда, и то или из пуког љубопитства, или из сујете, да се прославе, или пак да васпитају себе, и то је онда мудрост, или да васпитају другога, и то је онда љубав, и са хришћанског гледишта наука користи онима, који се њоме баве, само онда, ако је његују из пошљедње двије побуде, т. ј. ради мудрости и љубави. Али где је ту мудрост, кад се предаје као истина оно, што се никако доказати не може; где ли је ту љубав, кад људи којекаквим маштанијама заводе себе и друге малоумне и маловерне, или их саблажњавају, а Христос каже: „Тешко свету од саблазни, и да би било боље човеку, да му се објеси камен о врат и да потоне у дубину морску, него да саблазни једног од оних, који верују у њега“ (Мт 18, 6 - 7).

А што рекох за науку, за којом се добријем дијелом поводи и савремена лепа књижевност, ја бих рекао и за савремену умјетност, па може бити да ту стоји још лошије са хришћанског гледишта, него и у предхришћанско доба, јер у оно доба, и ако се тело често престављало без хаљине, ипак се гајило више вајарство и кипарство: а једна статуа говори нам неким немуштим језиком, који нам дозива у памет пролазност нашега тела, и изазива у нама, иако је изашла из руке правог уметника, неко страхопоштовање и побожност, али касније превладало је сликање тела у бојама а боје опет имају свој посебни језик, који говори нашим чулима и често нам и сувише јасно и гласно каже и оно, што би требало сасвим прећутати. Хаљине, драги слушаоци, нијесу само за то да нам заклоне тело од студени и врућине, него имају још и своју етичну и естетичну задаћу, и ја нећу данас о том да говорим, колико наш свет, нарочито женски на то помишља при прављењу и набављању одела...

...У овом важном часу у току мога живота и службе у цркви сјећам се нарочито мог драгог своепархијског свештенства и милог народа, нове духовне пастве моје, и поздрављам их од срца. Свештеници су позвани, да самном раде у винограду господњем, да пасу поверено им стадо молитвом, проповеди, а нарочито примјерним животом; они су со земљи, они су љествица, која води са земље на небо, они су мост, којим се иде у други век и у онај свет. Дужности су свештенства тешке веома, а још их тежим чини та околност, што материјално стање нашег парохијског свештенства није сређено. Самном свештенство добија не само духовног старјешину, него и једног искреног пријатеља, који ће, што је само кадар, чинити и стално о њему бригу водити; и свештенство ће ме у томе, као и у другим мојим тешким дужностима, најбоље помоћи савјесним и ревносним испуњавањем својих дужности.

Велику наду положем и у родољубиви и побожни народ српско-православни митрополије дабро - босанске, и његову љубав према прађедовској православној вери нашој, и златној слободи, коју смо доживјели. Ја се надам, да ће наш народ чувати своје светиње као зеницу ока; али исто тако да ће поштовати туђе, и да ће у миру и љубави живити, не само између себе, него и са браћом својом суграђанима других вероисповиједи, како би се вршила на земљи воља нашег заједничког оца на небесима. Амин“.

                                                                            Припремио: Миладин Петровић