header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Радоман Светковић: Такав нам архијереј требаше... али га не нађосмо (1.део)
Радоман Светковић: Такав нам архијереј требаше... али га не нађосмо (1.део) Штампај Е-пошта
петак, 01 октобар 2010

Радоман Светковић

ТАКАВ НАМ ТРЕБАШЕ АРХИЈЕРЕЈ

... АЛИ ГА НЕ НАЂОСМО

(1.део)

„Јер такав нам првосвештеник требаше:

свет, незлобив, чист, одвојен од грјешника

и виши од небеса...“ (Јев. 7,26)

У данима када се у медијима нижу једна за другом све новије и новије, све теже и теже изјаве српског Патријарха поводом односа СПЦ са инославнима, сваки се верујући човек мора запитати: Нису ли овим изневерене и последње наде српског народа за духовним бољитком после јануарског избора епископа нишког Иринеја (Гавриловића) на патријаршијски трон СПЦ?

 

Још пре избора, епископ нишки (као у некој предизборној кампањи, Боже опрости!) даваше изјаве о пожељности разговора наше Светосавске Цркве са Ватиканом. Но, тада то још беше у нејасном тону у погледу природе тих разговора и очекиваних резултата. Још Патријарх говораше да ће Српска Црква ићи светосавским путем који су зацртали његови претходници у трону српских Првојерараха – од Светог Саве и његових ученика, преко Варнаве (Росића) и Гаврила (Дожића), све до последњег, непоновљивог Павла (Стојчевића) – које све одреда називаше великима. И још у служењу Свете Литургије повињаваше се одлукама Св. Арх. Сабора и Предању Цркве. Због свега тога ја се тада придружих онима који Његову Светост хваљаху, а сада видевши га да се нађе у раскораку између речи и дела, ја се за онда изречено покајах. Ево образложења.

 

Папа у Србији 2013.

Одмах после устоличења, Патријарх Иринеј је говорио доста слободније, али и противречно. С једне стране се чинило да му не прија назив „паписта“ који су му неки (да ли непромишљено и нестрпљиво!?) прикачили, па је говорио да би сусрет са римокатолицима био прилика да им се неке ствари (у погледу римокатоличких заблуда) кажу у очи. Али је убрзо Првојерарх Српске Цркве дао и изјаву да би ваљало да римски папа посети Србију и то најбоље 2013. поводом прославе 17 векова Миланског едикта Св. цара Константина у Нишу. Недуго затим, Његова Светост нам је открио и ту чињеницу да је предлог за прославу у Нишу дао Ватикан и да је СПЦ то прихватила. Да ли је разлог за то у Патријарховој изјави, која је потом уследила: „Римокатоличка црква је много моћна у свету и нама може доста да помогне.“

Наравно, на све ово нисмо могли ћутати. Равнодушност није врлина православних. Док је у Синоду и око њега почело да се навија за Патријарха, једно због позивања папе у Србију, друго због неканонског свргавања епископа Артемија рашко-призренског и косовско-метохијског, на народним православним сајтовима су се низали текстови и реаговања – против римокатолицизма као јереси и о хрватском геноциду над православним Србима током Другог светског рата и током ратова 90-тих година прошлог века. Поред текстова непревазиђених новопрослављених српских светитеља Владике Николаја и Авве Јустина, указао бих и на два запаженија текста, објављена на сајту „Борба за веру“. Први је текст Св. праведног Јована Кронштатског, „Реч о католицима“, у којем излаже погубност римокатоличког отпадништва од праве (=православне) вере; њихово догматско и духовно застрањење и у којем се закључује:

>> Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд.

Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере... и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика.

Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.<<

Други је текст уваженог академика, проф. Др Србољуба Живановића „Да би дошао у Београд папа мора да испуни одређене услове“, написан поводом фељтона у „Новостима“ – „Ватикан и Православље“ (13 наставака, од 25. августа до 6. септембра 2010.). Проф. Живановић је реаговао одмах после првог дела насловљеног „Канони нису препрека“ (поднаслов: „Хоће ли папа посетити Србију 2013.“). Он с правом закључује да „штампа полако припрема јавно мњење у Србији да прихвати долазак римокатоличког папе у Ниш 2013. године“. И заиста, већ у овом 1. делу је цитирана Патријархова изјава: „Тај догађај и сусрет је неопходан да би почели да се решавају проблеми који су се толико наталожили да смо се много удаљили једни од других.“ Права је истина, заправо, да су се још од 6-7. века западни хришћани почели удаљавати од Православља све до коначног отпадања бацањем анатеме на православног Патријарха и  Цркву (!!!) 1054. године („Нису ли они сами нас назвали расколницима?“ – Св. Марко Ефески). Од тада се ова безблагодатна „хришћанска“ заједница све више и више кварила док се коначно није претворила у секту паписта – обожаватеља лика и дела римског псевдоепископа. Зар је мало писано о томе? Зар су нас узалуд толики светитељи упозоравали на погубност римске јереси? Заборављена је и велика мудрост православних светитеља: „Пристанеш ли само на разговор са Латинима, сматрај се превареним!“

У 2. наставку фељтона („Десети век раскола“) у поднаслову „Порука митрополита Амфилохија“ истиче се да „бити донатор и домаћин такве прославе, на којој (треба да) учествују вође свих данашњих хришћанских цркава – престижан је догађај за сваку цркву и сваку државу. Изгледа да су се у Србији сада стекле околности да јој се то догоди.“ Наводи се и изјава Патријарха Иринеја да је у вези папине посете Србији за време Патријарха Павла одговорено да „прилике нису зреле и да има пуно разлога да се то не „догоди“, али да би сада „Црква у целини поздравила његов долазак“. На основу овога можемо закључити да су сада уклоњени разлози који су у време Патријарха Павла били препрека папиној посети Србији. То је бар мишљење Патријарха Иринеја. Врло брзо ће се показати колико је смела и преурањена његова тврдња да би папин долазак „Црква у целини поздравила“. Сем ако се под „целином“ не подразумева неки „остатак остатка“.

У 3. наставку („Тадићев позив папи“) наводи се изјава (тада још увек) епископа нишког Иринеја: „Српска Православна Црква поздравља разговор председника Србије Бориса Тадића и папе Бенедикта Шеснаестог, јер сваки контакт (!? – подвлачење Р.С.) може да буде од користи.“ Уствари, једино они контакти у којима се сведочи истина православне вере, могу бити од користи и то обема странама – православнима због исповедања вере, јер ће за то на Небу примити награду, а римокатолицима (и уопште инославнима), јер чувши истину могу се обратити на пут спасења (у супротном остају у својој заблуди). Ради подсећања само, овде треба додати да је у то време Патријарх Павле још био жив и није се оглашавао поводом председниковог одласка у Ватикан. Али зато, као што видимо, поједини епископи су говорили у име целе СПЦ.

Још се у овом делу истиче да је „патријарх био експлицитно најавио започињање дубљег дијалога“, али, тврди аутор фељтона Ана Петровић, обе стране „морају интензивније да се 'позабаве собом', а крупна питања међурелигијске сарадње и свехришћанског дијалога мораће да причекају да се среде унутрашњи односи у обема црквама“. У претходном делу је неведено да је „после вишегодишње летаргије“ нови Патријарх „показао храброст и мудрост да решава проблеме који су дуго гурани под тепих“. Не могу се отети утиску да, поред стварних проблема који постоје у нашој помесној Цркви, једино што је за сада решавано и „решено“ је уклањање владике Артемија. До његове смене и забране повратка на Косово и Метохију (што је у интервјуу грчком порталу „Ромфеа“ Атанасије Јевтић први пут исправно назвао свргнућем, а не пензионисањем или умировљењем) епархија рашко-призренска преко своје званичне интернет странице и путем свог епархијског часописа „Свети Кнез Лазар“ била је једини званични црквени канал којим је (најздравији) део СПЦ реаговао на све „контакте“ и „међурелигијске сусрете“ критикујући при том даване и потписиване заједничке изјаве учесника, које су биле на штету православних. Сада је очигледно да је „решавањем“ овог питања у СПЦ почело да се ради на припреми терена за „започињање дубљег дијалога“ и долазак папе у Србију од којег, нпр., епископ шабачки Лаврентије очекује, како је изјавио српским медијима – „и духовну и материјалну корист“. У Православној Цркви су се увек знали светоотачки принципи решавања проблема са православнима који очекују „духовну“ корист од јеретика. А што се тиче материјалне користи – не треба коментарисати, јер је и о гресима користољубља и среброљубља у крилу СПЦ већ и превише речено и написано.

Као од некога наручена, проватиканска, папистичка и екуменистичка пропаганда је настављена и у 4. делу фељтона („Проклетство у олтару“): „...питање евентуалних разговора о хришћанском помирењу (је) изазвало огромно интересовање јавности. Патријархова иницијатива добила је подршку у стручној јавности (где су то нашли? Мишљења сам баш супротног, али изгледа да се под 'стручном јавношћу' подразумева онај већ помињани 'остатак остатка' – прим. Р.С.), где је превладало мишљење да 'кад – тад мора доћи до сусрета највиших представника хришћана истока и запада' (и то „на равној нози“, у духу „равноправности цркава“, као да постоји више истинитих цркава који су се, ето тако, као случајно, затекле мало посвађане- прим. Р.С.) и да би 'Ниш могао да буде идеална прилика за зближавање двеју цркава'.“

У 5. наставку („Црква гласно ћути“) објашњава се: „'мањински' заговорници дијалога (ипак се признаје да су они у мањини – прим. Р.С.) су окренути будућности... (они су) помирљиви (>>Христ је један, исти је и за нас и за њих.<<) и прагматични (>>Имаћемо једноминутну бесплатну рекламу на свим светским ТВ станицама и у свим новинама: 'Папа посетио Србију'!<<). Опрезни су и они који пружају подршку патријарху Иринеју: да ће 'бити упамћен по пружању руке западно-хришћанској браћи. Али као браћа близанци, а не као однос млађег и старијег брата'.“ Ту је обавезно и Патријархова изјава да је у Нишу „логично очекивати и римског папу“.

У 6. делу („Без туторства државе“): „Већ две године посебна међународна комисија за католичко-православни дијалог иза затворених врата ради на формулисању плана наставка дијалога на суштинским питањима.“ Ово се износи рачунајући, вероватно, да смо у претходних пет наставака довољно припремљени да овакве ствари прихватимо као нешто позитивно. Наводи се још да владика Атанисије Јевтић тврди да је нови папа Бенедикт рекао митрополиту Амфилохију (Радовићу) и владики бачком Иринеју (Буловићу): „Ви сте нама више потребни, него ми вама.“ Чак штавише, додао бих, папа нама уопште није потребан, а зашто су они њему, остаје питање. У 7. делу („Москва преко Београда“): „Од свих православних цркава, папа до сада није посетио само руску и српску... Сматра (се) да би папин долазак у Београд био олакшица за добијање 'улазнице' за Москву... Очигледно је да се, доласком нових личности на трон у Ватикану и Москви, дугогодишњи (уствари су хиљадугодишњи – прим. Р.С.) затегнути односи двеју цркава постепено 'открављују'.“

У 8. делу („Диктат свете столице“): „Прослава годишњице Миланског едикта, тако значајног за хришћане, могла би да буде добра прилика да се те ствари (досадашње несугласице и разлике – прим. Р.С.) 'испеглају'.“ Али, ако се настави са досадашњом праксом и дијалогом какав се води последњих 20-ак година, неће се „разлике“ посматрати у светлу Вечне Истине, већ ће се „пеглати“ онако како је папизам навикао – великим сумама новца из ватиканских банака.

У 9. наставку („Идила Цркве и власти“): „Европа је одлучна (подвл. – Р.С.) да се превазилазе све поделе на њеном простору и у том погледу су државе спремне (=натеране, под приском ЕУ – прим. Р.С.) да подрже екуменска настојања цркава... Институционална демократизација Србије после петооктобарских промена 2000. године донела је јачање веза цркве и државе... Председник Србије (се) састао са новоизабраним патријархом Иринејем одмах после његовог избора... До предлога да папа дође на прославу 1700-годишњице Миланског едикта дошло (је) у 'сарадњи' српске државе и цркве (и Ватикана!)...“ Дакле, јасно је да на Српску Цркву Европска Унија преко власти врши притисак да дође до папине посете Београду и Нишу.

- наставиће се -

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.