header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
В. Димитријевић: Журба у загрљај Штампај Е-пошта
субота, 02 октобар 2010

В. Димитријевић

Журба у загрљај

(1.део)

(Православље и римокатолицизам – пут ка јединству или беспуће уније?)

Шта се збива?

Од 20. до 27. септембра 2010. у Бечу су одржани преговори Мешовите православно – римокатоличке комисије за богословски дијалог. Састанак се бавио веома важном темом – улогом римског папе у Цркви првог миленијума, пре но што је Рим отпао од хришћанске пуноте. У читавом свету владало је велико интересовање за ову тему, а очекивања су била оптимистична (типа: „Ускоро се уједињујемо!“), мада је било и гласова протеста.

 

 Покушаћемо да читаоцима опишемо како је, после хиљаду година отуђења разговор у Бечу уопште постао могућ.

Из историје

Сукоби између Првог и Другог Рима, Цариграда, почели су још у 9. веку, када је властољубиви папа Никола покушао да римске мисионаре наметне Бугарској, која је била у духовној сфери Византије. Свети Фотије Велики, патријарх константинопољски, оштро се супротставио папи, указујући на чињеницу да се у Цркви може имати само духовна част, али не и монархијска власт. До помирења је дошло касније, али Рим, који се све више ослањао (још од Карла Великог) на германску (франачку) моћ у Европи, наставља с властољубивим претензијама, да би 1054. кардинал Хумберт ставио папску анатему на часну трпезу цркве Св. Софије у Цариграду. Патријарх Михаило Керуларије узвраћа анатемом, и молитвено општење се трајно прекида. Рим уводи нова, правоверју туђа учења, и постаје центар државне моћи. Папини крижари почетком 13. века освајају и пљачкају Византију и прогоне православне. У то доба, Св. Сава аутокефалију Србске Цркве тражи и добија од изгнаног цариградског патријарха, који столује у малоазијском граду Никеји. Папи се обраћа као поглавару „велике римске државе“ (а не Цркве), а брата Стефана, који је од папе био примио краљевску круну, крунише по православном обреду у  Жичи, на Спасовдан 1221. Тиме Св. Сава заувек опредељује Србе као народ Христов, а не папин.

Крајем 13. века, византијски цар Михаило Палеолог, да би своју земљу спасао од нових крижарских похода, у Лиону склапа унију с Римом, признајући папску власт. Свештенство, монаштво (нарочито светогорско) и народ оштро му се супротстављају, и унија пропада. Пред пад Цариграда, да би добио помоћ Запада у борби против Турака, цар Јован VII Палеолог, после двогодишњих преговора у Фиренци и Ферари, опет склапа унију с папом Еугеном IV. Унија се руши захваљујући ефеском митрополиту, Светом Марку, који, опет са народом Божјим, устаје против издаје вере, и трпи цареве прогоне и хапшења да би одбранио Истину. Његов ученик, патријарх цариградски Генадије Схоларије, анатемисаће унију са Римом. Занимљиво је да је србски деспот Ђурађ Бранковић одбио да пошаље нашу црквену делегацију на преговоре с папом Еугеном, а кад су му нудили да се покатоличи, одговорио је: „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Кад бих под старе дане променио веру, сматрали би ме несрећним лудаком“.

За време турског ропства, папски душеловци су се размилели по Балкану, Пољској и Украјини, преверавајући православне. Папе оснивају три колегијума за васпитавање мисионара унијатства: Грекум (за Грке), Илирикум (за Србе и Бугаре) и Рутеникум (за Русе). Читаве области бивају поунијаћене: од Западне Херцеговине до Западне Украјине. Католичења има и у 19. веку. Папе све време позивају православне под своје скуте, али патријарси и епископи Помесних Цркава, чак и кад, због турског зулума, морају да тактизирају са Ватиканом, никад не издају истине Јеванђеља. Године 1848, источни патријарси оспоравајући папине претензије, одговарају да у Цркви од Истока ни један епископ сам по себи, па ни сабор епископа самих по себи, нема незаблудивост, него САВ НАРОД БОЖЈИ чува веру.

А онда долази 20. век.

 

На путу ка јединству?

Цариградска патријаршија је столећима била стуб борбе против римокатолицизма, а у одбрани православних народа од унијаћења и католичења. Света перјаница Цркве од Истока је, међутим, оставши у Турској, неослобођена ни од Русије, ни од Грчке, у XX веку, нарочито у њеној другој половини, почела све више да се ослања на Ватикан  у свом настојању да опстане на Босфору. Под притиском сила секуларизма, Цариград је прешао на нови, папски календар а 1927. године надбискуп Анђело Ронкали незванично је посетио цариградског патријарха Василија III.  Било је речи о разним стварима, па и о питањима јединства.

После тридесетак година,  1959. године архиепископ Јаков који се налазио у Женеви као епископ мелитонски, дошао је у посету Ронкалију (онда папи Ивану XXIII). Послао га је цариградски патријарх Атинагора, „суперекумениста“. Била је то прва званична посета неког представника Цариграда од 1597. године до тада. Сусрет се збио свега два месеца од папине изјаве да ће сазвати II ватикански концил, који ће римокатолицизам разградити тзв. „ађорнаментом“ („обновом“ у складу са захтевима времена). На II концилу, тврдило се да су Православље и папизам „сестринске цркве“, а сва власт II концила усмерила се ка заштити папске незаблудивости у условима света који се мења. Свеправославна конференција одржана 1963. на Родосу „препознала је“ промене у односу Рима према Православној Цркви, па је рекла да је постао могућ дијалог „на равној нози“, а 1964. уочено је, опет на Свеправославној конференцији, да треба да се створе услови да то буде „дијалог љубави“. Цариград је слао званичне посматраче на заседања II ватиканског концила. То је под притиском совјетске власти учинила и Москва.

Најзад, један свештени „табу“ у племену Новог Израиља је прекршен. Без свеправославног договора, на своју одговорност, патријарх Атинагора и папа Павао VI срели су се у Јерусалиму 1964. Затим су се патријарх и папа срели у Цариграду и Риму 1967. године. У катедрали Св. Петра у Риму, Атинагора је говорио да је његов сусрет с папом „свеопштем погледу изложио тешки грех поделе Цркве, на такав начин, да данас нема ниједне помесне Цркве, нити одговорног хришћанског пастира и учитеља, који не увиђа више него хитну потребу да се та грешка уклони“.

Године 1965, а као „гест добре воље“, Ватикан и Цариград уклонили су анатеме из 1054. Зашто? Како каже екуменистички пропагандиста цариградских видика, свештеник Томас Фицџералд: „Сада историчари  препознају да је раздвајање цркве Рима и Цркве Константинопоља било постепено отуђење које се збило између XI и XIII века. Ово отуђење било је карактеристично углавном преко различитог схватања ауторитета папе римског, и било је усложњено политичким и културним чиниоцима“. Анатеме су „скинуте“ 7. децембра 1965, а у заједничкој изјави папа Павао VI и патријарх Атинагора устврдили су да осећају дејство „Божје благодати“, која данас „води Римокатоличку Цркву и Православну Цркву, скупа са свим хришћанима, ка превазилажењу разлика, да би поново били „једно“, као што је Господ за њих молио свог Оца“.

Ова издаја наишла је на осуду православних, а нарочито Светогораца који су извесно време прекинули општење с Цариградским троном.

Године 1972, на престо је дошао патријарх Димитрије, који је наставио ватиканољубиву политику свог претходника. Истицао је да будуће јединство не сме да буде униформно и хомогено у облицима и изразима, „него у истоветности вере и учења, благодати и исповедања у Христу, уз пуно поштовање за предањске установе, које потврђује сведочење историје и богословља обе Цркве“.

Патријарх Димитрије и папа Иван Павао II срели су се у Цариграду, на дан Св. Андреје Првозваног (по папском календару), свеца – заштитника Константинопоља. Папа је похитао, годину дана пошто је изабран, да настави „дијалог љубави“. Приликом њиховог сусрета, објављено је формирање Заједничке међународне комисије за богословски дијалог између Православне Цркве и римокатолика. У заједничкој изјави, папа и патријарх прогласили су да је „очишћење колективног сећања значајан, исход дијалога љубави и неопходан услов за будући напредак“. Још 1965, архиепископ амерички Цариградске патријаршије, Јаков, основао је, скупа са представницима канонских Православних Цркава „Православно–римокатоличке билатералне консултације“, зарад заузимања заједничког става по разним, пре свега социјалним питањима.

Међународна комисија за богословски дијалог почела је да издаје саопштења – 1982. о светотајинском поимању Цркве; 1987. о вези између вере, Св. Тајни и јединства Цркве; 1988. о значењу рукоположеног свештенства, а 1993. о  унији и унијатизму (Баламандски споразум).

Патријарх Димитрије је као задатак комисије одредио „решавање садашњих разлика једне по једне“, да би се једног дана дошло до Причешћа из исте Чаше.

После смрти патријарха Димитрија, 2. XI 1991. на цариградски трон је дошао још један екумениста, школован, после Цариграда, у Риму, Женеви и  Минхену, Вартоломеј. Поред свеправославних скупова поглавара Помесних Цркава, одржаних 1992. у Цариграду и 1995. на Патмосу, као и редовних путовања по православним земљама, Вартоломеј је наставио да иде путем својих претходника. У интервјуу датом „Turkish Daily News“ у новембру 1991, непосредно после избора за првостојатеља Цркве Цариграда, патријарх Вартоломеј је истакао да у екуменском покрету постоји криза, али да је дужност свих православних да у њему и даље учествују да би криза била превладана. Касније је изјавио: „Ко год каже да је против циља какав је пуно хришћанско јединство, тај је против воље Божје“ (The Tablet, 1. март 1997, стр. 301.)

 

Баламандски споразум

Године 1993, у Баламанду у Либану, чланови Комисије за православно–римокатолички дијалог устврдили су да је „класична“ унија с Римом „превазиђена“.

У документу из Баламанда, православни и римокатолички делегати су „признали“ да су Црква Христова и – „Сестринске цркве“ (тачке 12. и 14.). Овоме је претходио низ ватиканољубивих изјава православних првоепископа. Поздрављајући папу Павла VI у базилици Св. Петра у Риму 26. октобра 1967, патријарх Атинагора је рекао да му шаље целив мира и указује поштовање као „архијереју старијег Рима, носиоцу апостолске благодати и наследнику плејаде светих и мудрих мужева, по части и рангу првом у чину престола Хришћанских Цркава, које обухватају васељену“. Године 1975, 7. децембра, поводом десетогодишњице скидања анатема из 1054, патријарх Димитрије поздравио је Павла VI, „Епископа Рима и Свету Римску Цркву, у добромирисном тамјану Пентархије Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, у којој Епископ Римски председава по налозима љубави и части /.../ Налазећи се у назидатељном братском општењу са Вашом Светошћу, првом по чину и части у Телу Господњем, целивамо Вас целивом светим“.

И паписти су узвраћали истом мером. Унијатски свештеник Димитрије Салахас, редовни учесник у раду Мешовите богословске комисије, 5. јуна 1990. године је изјавио: „Како Католичка, тако и Православна Црква, верују непоколебиво и дубоко осећају, да обе настављају постојање неподељене Цркве, зато што у њима постоји Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква“. Сада је Салахас унијатски бискуп у Атини.

Обраћајући се папи Ивану Павлу II на ватикански Петровдан 29. јуна 1990, митрополит халкидонски Вартоломеј (будући патријарх) је изјавио да ће се решења о јединству Цркве од Истока и римокатолицизма наћи „у оквиру евхаристијске еклисиологије“.

Папа Иван Павао II је 5. јуна 1991. године у Бјалистоку у Пољској рекао да израз „Цркве Сестре“ није само „племенита фраза“, него у себи садржи „фундаментални екуменски еклисиолошки принцип“. А 5. децембра 1992. године митрополит швајцарски Дамаскин, одговорни секретар за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве (из Цариградске Патријаршије) изразио је жаљење што још не успевамо да на светском нивоу остваримо „богословске и еклисиолошке последице“ уверења да су Православна Црква и римокатолицизам „Цркве Сестре“. Папски представник у Баламанду,  већ поменути Димитрије Салахас, 20. јула 1993. године каже да појам „Сестринских цркава“ означава да у свакој од ових Цркава „постоји благодат и спасење“.

Ту је и позната прича о „два плућна крила“. Папа Иван Павао II, у току екуменистичког богослужења у базилици Св. Петра у Риму, 7. 12. 1991. изјављује да су „Католицизам и Православље у ствари два плућна крила хришћанског наслеђа Европе“; то је поновио патријарх Вартоломеј, дочекујући кардинала Едварда Касидија, 3. XII 1992. у Цариграду. Иначе, причу о „два плућна крила“ Европе у употребу је увео руски унијата, књижевник Вјачеслав Иванов.

У члану 16. „Баламандског споразума“ речено је да унијати имају пуно право да се укључе у „дијалог љубави“, иако је Свеправославна конференција на Родосу (од 1. до 15. новембра 1964.) тражила да се сви унијати одстране из православно–римокатоличког дијалога, јер су „Унија и дијалог – ствари неспојиве“. Па ипак, у делегацији римокатолика који су учествовали у разговору с православнима на Патмосу и Родосу 1980, од 28 западних делегата, осморица су били унијати.

„Балмандски параграфи“ 24, 28 и 29. позивају православне и папистичке свештенике да на терену раде заједно, узајамно се саветују, и да користе заједничка места за богослужење...

Све је ишло како је зацртано: године 1992. одржан је сабор унијатских епископа у Лавову на Украјини. По први пут за четири столећа, унијати су позвали представника Цариградске патријаршије. Дошао је епископ Всеволод који је 26. маја 1992. унијатске бискупе поздравио у храму отетом од православних. Том приликом, он је изговорио следеће: „Вољена браћо! То је први пут после четиристо година да се епископ из Константинопоља обраћа Вама, гркокатоличким јерарсима Кијевске цркве. Сачувајте ту црквену ризницу која припада свима нама. Ваш сабор је – наследник кијевских митрополита /.../ Велика Црква Константинопоља свагда се старала, по мери својих снага, о Украјинцима. Она је и сада спремна да помогне Украјини. Лично сам срећан што сам се за време овог сабора молио с вама“.

Иначе, Баламандски споразум су потписали представници Цариградске патријаршије, Александријске патријаршије, Антиохијске патријаршије, Московске патријаршије, Румунске патријаршије, Кипарске Цркве, Пољске Цркве, Албанске Цркве, Финске Цркве. Срби и Бугари нису.

 

Orjentale lumen

Оштра реакција православне јавности свела је Баламанд на ништа, али је зато већ 1995. године, од 27. до 30. јуна, патријарх Вартоломеј посетио Рим. Пре посете је изјавио да је главни циљ свих сусрета „коначно јединство раздвојених цркава“. Патријарх је био присутан у базилици Светог Петра док је папа служио мису. Папа и патријарх одржали су беседе после читања Еванђеља на грчком и латинском, разменили литургијски „пољубац мира“ и заједно читали Символ вере, без filioque. Папа и патријарх благосиљали су окупљене са балкона храма Св. Петра. У папску катедралу, за време овог срамног чина, ударио је гром.

У заједничкој изјави, Иван Павао II и Вартоломеј I су нагласили да је комисија за дијалог „била у стању да изјави да наше цркве једна другу препознају као сестринске Цркве, заједнички одговорне за очување једне Цркве Божје, у верности Божјем домостроју, и на један нарочит начин који се тиче јединства“. Обраћајући се својим верницима, тражили су од њих да „оснаже дух братства који проистиче из једног крштења и учешћа у светотајинском животу. У току историје, и у новијој прошлости, било је напада и чинова насиља на обе стране. Пошто се спремамо да овом приликом молимо Господа за Његову велику милост, позивамо све да опросте једни другима и да покажу чврсту вољу да ће успоставити нове односе братства и активне сарадње“.

Сусрети су се наставили, да би кулминирали на празник Св. Андреја Првозваног, по григоријанском календару, 30. новембра 2006. када је папа Бенедикт XVI дочекан у Фанару као „најсветији и најблаженији епископ Рима“, коме је допуштено да носи омофор на Св. Литургији и да, у току Божанске Службе, чита „Оче наш“.

За време свог понтификата, Иван Павао II се трудио да се што више додвори православнима. Усред напада новоусташке војске Фрање Туђмана на Славонију 2. маја 1995. године, упутио је својим верницима посланицу „Orientale Lumеn“, у којој позива римокатолике да се „чешће користе духовним богатствима Источних Отаца, која ће читавог човека уздићи до контемплације божанских тајни“. Хвалећи Православну Цркву због очувања древних духовних, литургијских и монашких предања, папа је позвао на наставак дијалога између Истока и Запада свим средствима, као и заједничка поклоничка путовања и међупарохијске активности зарад духовне поуке. Коментаришући „Orientale Lumen“, отац Алексеј Јанг каже: „Не чуди чињеница да у овом документу папа не помиње стварне разлике између две цркве. То је лајтмотив савременог екуменизма: никад не расправљај о стварима које нас деле, колико год важне и дубоке оне биле; расправљај само о оним стварима које су „сличне“. Таква философија може довести само до лажног јединства /.../“.

 

Равена

После извесних прекида, дијалог је настављен у Београду 2006., а затим,  у октобру 2007. године, у италијанском граду Равени. 

Тема је била – власт у Цркви Христовој, и улога Рима и Цариграда као првих по части у поретку Патријаршија. Делегација Руске Цркве, због претензија Цариграда да православност аутокефалних Цркава буде дефинисана као општење са Васељенском Патријаршијом, напустила је скуп. У документу из Равене се, по први пут, помиње и могућност да папа у, засад неоствареној, „уједињеној Цркви“ опет буде први. Како први? Први међу једнакима или први као „намесник Христов“? То тек треба да се види.

Сусрет у Равени је прошао, али се (бар неформално), наставио у Србији, у оквиру православно-католичке радне групе „Св. Иринеј“. Шта се десило у Србији, сазнајемо из „заједничког приопћења за јавност“, објављеног у листу Београдске надбискупије „Благовест“ (11/2007, новембар):

„На позив епископа браничевског Игњатија, у Србији је од 31. октобра до 4. новембра одржан четврти сусрет православно-католичке радне групе „Свети Иринеј“. Теолози су свој заједнички рад започели на Теолошком православаном факултету у Београду, а били су назочни београдски надбискуп Станислав Хочевар и владика бачки Иринеј Буловић. Након седнице судионици су се упутили у Велику Плану, гдје је настављен заједнички рад. Тијеком свога рада могли су се помолити и духовно окријепити у познатом оближњем манастиру Покајници. Заједничка православно-католичка група „Свети Иринеј“ утемељена је 2004. године у Паденборну у Њемачкој, где је одржан и први сусрет. Чланови ове групе су 13 католичких теолога из Белгије, Њемачке, Француске, Италије, Низоземске, Аустрије, Пољске и Сједињених Држава, као и 13 православних теолога из Цариградског патријархата, Антиохије, Москве, Србије, Румуњске и Бугарске, затим православних Цркава из Грчке, Пољске, Словачке, Естоније и Сједињених Држава. Други је сусрет теолога одржан новембра 2005. у самостану Пентели у Атини, у Грчкој, док је трећи децембра 2006. био у бенедиктинском самостану Chevetogney у Белгији. Тијеком четвртога радног сусрета, теолози су се бавили темом „Наука и пракса о папинском примату у средњем вијеку“! То је био наставак рада са прошле сједнице у Chevetogneu. Теолози су проучавали питање папинског примата у повезаности с грегоријанском реформом календара и концилом уједињења у Лиону 1274. и Ферари/Фиренци 1438/39. Изнијели су мотришта западних и источних теолога на то вријеме. Утврђено је да је за разумијевање папинског примата у средњем вијеку нужно ставити га у повијесни контекст онога времена, али такођер видјети и посљедице тог чина. На концу су сусрета судионици назочили православној литургији те миси у католичкој цркви Криста Краља у Београду. У име свих судионика се за гостопримство владики браничевском Игњатију захвалио др Gerhard Feige, бискуп из Магдебурга из Њемачке, а изразио је и своју захвалност за финанцијску помоћ у организирању сусрета њемачкој добротворној организацији „Реновабис“ и „Заклади Конрад Аденауер“. Сљедећи ће се сусрет теолога православно-католичке радне групе „Св. Иринеј“ одржати новембра 2008. у Бечу.“

 

Реакција на Равену

Одмах после скупа у Равени, група србских интелектуалаца (међу којима су били и Жарко Команин, Војислав Лубарда, Предраг Р. Драгић Кијук, Миодраг Ђурић, Милош Ковачевић, Тиодор Росић, Љубомир Протић, Душко М. Петровић, Вера Бојић, Љубица Милетић и Ангелина Марковић), потписује апел „Равенска конквиста“, који гласи:

>> РАВЕНСКА КОНКВИСТА

У италијанском граду Равени, представници римокатоличке цркве (на челу са кардиналом Валтером Каспером) и присутне делегације православних цркава (предводио их митрополит Јован Зизјулас) - потписали су 27. октобра 2007. документ о начину уједињавања ове две хришћанске цркве.

Докуменат од 46 тачака је донет с циљем превазилажења раскола од 1054. (Велика шизма - тј. издвајање римокатолика из изворнохришћанске заједнице) односно неслагања око поретка првенства. Документом се утврђује да Рим "као Црква заузима прво место у поретку" (прво седиште) универзалне хришћанске цркве а да папи "припада место примата на свим нивоима", односно место "првог (протос) међу патријарсима".

Таква одлука Међународне комисије за теолошки дијалог између римокатолика и православаца не само да уноси забуну међу православне Србе (јер папа као "бискуп Рима" није сазивао ни један од седам Васељенских сабора који су обавезујући за православне) већ и одбојност спрам наметнуте саборности с обзиром на историју папске цркве од 1054. до данас.

Инсистирање на примату римокатоличке цркве и папе као њеног првосвештеника не само да не узима у обзир црквену традицију Антиохијске, Александријске, Јерусалимске и Васељенске цариградске патријаршије - већ искључиво потврђује да се у овом условљавању темеља за уједињење налази једино жеља да се досегне неконтролисана моћ.

На скупу у Равени нису били представници Бугарске православне цркве док је делегација Руске православне цркве демонстративно напустила састанак Комисије за уједињење што је учинила и 2006. у Београду.

Равенски докуменат нема снагу обавезујућег црквеноправног документа пошто ће тек бити представљен на Сабору СПЦ маја 2008. то јест на Светим архијерејским саборима православних цркава. Уједно то је и разлог да се о најновијој екуменској фарси дефинитивно искристалишу ставови православних црквава чији су поједини архијереји запали у тешку заблуду.

С обзиром на миленијумску патобиографију папске цркве, затим њено саучествовање у геноциду над Србима три пута у 20. веку, те идеологију рата којим се успоставља мир током распада Југославије 1991-1995. и упорно прећуткивање бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. као и шиптарског варварства после 1999. на Косову и Метохији - српски интелектуалци изражавају своје огорчење због исполитизованог и лакејског понашања представника СПЦ.

Потписници овог АПЕЛА против равенске конквисте траже од своје мајке Цркве да се огради од преступа делегације у којој су били владика бачки Иринеј (Буловић) и владика браничевски Игњатије (Мидић).

Најзад, отимање за примат најбоље потврђује намере и природу папске цркве која је вековима била у служби антиправославне политике као што је у свом изопачењу, још 1870, уздигла за "најглавнији догмат" преношење темеља хришћанства "са Богочовека на пролазног човека".

За православни комонвелт први и вечни архијереј јесте и биће Господ Исус Христос и том поретку српски архипастири морају да ревнују, као и верујући народ коме служе. Одлучење од тако успостављеног устројства јединства православне Цркве и јединствености Цркве равно је отпадању од домаће Цркве.<<

Упркос овом апелу, који је наишао на велики одјек у јавности, преговарање се наставило.

Настави ће се...

Извор: „Печат“ бр. 134, 1. октобар 2010.г.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 02 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 136 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.