Грешни Милоје

ЈАНКУ ДРУГИ ПУТ*

Драги брат Јанко,

Добих твоје писмо у коме изражаваш своје огорчење и разочарење потоњим, како кажеш, саблажњавајућим потезима који долазе из врха наше Цркве, и у коме ме поново прекореваш за моју наивност.

Прихватам твој укор, да сам се прерано обрадовао кад је у јануару изабран нови Патријарх, и да је мој ентузијазам који сам исказао, у свом писму игуману Тихону, био исхитрен.

Још у писму кажеш да си „запрепашћен“ Патријарховом изјавом да је екумениста, и да просто не можеш да верујеш да је то израз његових убеђења, и да не можеш да схватиш да неко ко је недавно учествовао у проглашењу оца Јустина Поповића за свеца, може тако нешто учинити. И још се питаш: „Ако је екуменизам јерес – шта је онда екумениста?“.

Брате Јанко, и ја сам, као и ти и многи други, тужан након збитија у Бечу и тамошњег исказа Патријарха нашег, као и након Његове изјаве да је екумениста. Ни ја, данас, на дан устоличења Патријарха, не осећам ону радост и оно усхићење које сам осетио у Саборној цркви у Београду на дан Његове хиротоније, и право да ти кажем – обезвољио сам и нисам имао жељу да присуствујем данашњем догађају.

Али, драги брат Јанко, то не треба да нас обесхрабри. Из више разлога.

Разлог први је то што смо још од пророка Јеремије научили: Проклет да је онај који се узда у човека, а од Господа одступа срце његово. Ми се, дакле, не смемо уздати у човека, па макар му на глави стајала круна, митра или пана, већ се у Господа уздамо. Јер само онај ко се у Њега узда, у високом заклону стоји.

Друго, Господ је имао дванаест ученика својих, па га један издаде зарад царства земаљскога. И он, веселничак, потом сагуби и земаљско и небеско царство.

Надаље, у историји Православља било је много покушаја унијаћења, попут ових који се сада одвијају пред нашим очима. И сви су ти покушаји пропали. Пропашће и овај, с Божијом помоћу. Исто тако, не смемо сметнути с ума да је увек било бораца за веру који су одржали на окупу „мало стадо“ Христово. Јуче Марко Ефески. Данас људи попут владике Артемија. Сутра неки нови верољупци и богољупци.

Драги брате у Христу, хоћу да одагнам очај твој и од тебе и од себе, хоћу да те подсетим на речи Св. Владике Николаја, речи којима нас учи, опомиње и надахњује да не малакшемо у борби за веру, питајући нас онда, сада и у векове векова:

Да ли још гори кандило вере у душама нашијем?

И то нас пита не само у своје име, већ име родитеља и ђедова и прађедова нашијех.

И у име даљних предака нашијех који у ропству од пет векова под Турцима не дадоше да се угаси кандило вере наше.

И у име оних који на коцу и конопцу за веру нашу пострадаше.

И у име оних који са Честитим Кнезом на Косову, за крст часни, изгибоше.

И пита нас у име патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове, кроз сузе и кроз муке чуваше и распреташе огањ вере у Србину.

И пита нас у име Св. Саве:

Да ли још гори кандило вере у душама нашијем?

И још вели, да су зли ветрови са свих страна ударили да угасе кандило вере у душама нашијем, хотећи да нам покидају везу са прецима нашијем, хотећи да нам искидају потку и основу живота нашијех.

И још вели да хоће да нам испразне душе и да нас оставе без славе земаљске и без славе небеске.

И још вели, са три стране ударише зли ветрови на нас.

Ветрови безверства, који хоће корење да нам почупају, да нас сатру.

Ветрови кривоверства који хоће да нам савију кичму, да нас искриве, да нас избогаље.

Ветрови маловерства, који хоће да од нас направе јаловце, едаби нас по рђавијем плодовима познали они што ће иза нас доћи. Да направе од нас ону уклету бесплодну смокву.

И још нам Свети Владика довикује:

Са истока (а не са запада) долази мир душама нашијем! Од истока нам је, каже, Христос јављен! Ка истоку нас окрете, лицем, Свети Сава!

Још нам прориче Светитељ:

Кад нас оставе и презру суседи наши, вера нам сведочи да нас Отац небески неће оставити и презрети. Јер вера наша нас брани од болести, од греха, од муке, од таме, од очајања, од самоће, од смрти.

И још нас заветује: да и ми бранимо веру нашу, која нам је извор живота нашег, здравље наше, песма наша, весеље наше, одело душе наше, цена наша на Великом Судишту, пламен Божанства у нама.

 И још нас подсећа на завет чувања вере наше, тражећи од нас да је бранимо или рукама, или језиком, или молитвом... Јер борба за веру нашу - борба је за душе наше. Шта ће нам цео свет да задобијемо, ако душама нашим наудимо и ако их изгубимо. Борба за веру је борба за душу нашу, за главну имовину нашу, за живот вечни.

И још нас подсећа да је ова земља, ова очевина и ђедовина наша, столећима била бедем Хришћанства, бедем вере праве, вере православне.

И још нам говори, да на том бедему останемо, да се боримо и да не клонемо. Јер ближи се наш минут, кад ћемо морати оставити све и поћи само са душом својом. А борба наша за душе наше, јесте борба за веру нашу.

И онима који су подлегли злим ветровима, и онима којима Свети Николај и Свети Јустин нису више узори, ближи се, такође, њихов минут. Зато их не осуђујмо, јер и њих чека исти Судија. Ако и не заслужују наше поштовање, заслужују наше сажаљење. Нека би им Бог помог'о да се окану ћорава посла, едаби се вратили на бедем вере праве, вере православне.

У недељу 19. по Духовима 2010. г. Господње

________

*Прво писмо Јанку: http://borbazaveru.info/content/view/2072/54/