ПРАВОСЛАВЉЕМ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

(Беседа о. Антонија на редовном молитвеном окупљању светосаваца пред Патријаршијом, субота 2.10.2010.г.)

Хоћу да прозборим по коју верним - безазленим голубовима, о потреби разумнијег решавања „стратешких“ недостатака овог нашег трајућег боја између вере и невере, истине и лажи, тј. Православља и екуменизма, све ради лакшег разголићавања непријатеља Цркве - ђавола и демона и екумена... Потребе данашњега дана ме примораше да поговорим, све у страху да не погрешим у којој од оволико мисли. Али, ви ћете, наравно, као богољубива деца, све ово што ћу рећи упоредити са учењем Светих Отаца и саветујући се са својим духовницима.

Ја и нисам врстан беседник, али се надам да ће бар моју намеру Господ Исус Христос примити као богоугодну.

Мислим да нас непријатељ сатана и слуге његове на тихој ватри екуменизма окрећу и да је тешко увек са миром исповедати истину; тешко је суздржати се и не крикнути, не озлоједити се на мучитеље или на своје домашње који не пристижу у помоћ. Минулих дана сам често и сам због овога импулсивно реаговао и, потом, трудио вратити се ка миру истине, што свима (који су данас нарочито забринути), овим редовима, тежим пожелети.

Суштина оног што ћу рећи јесте следеће: једини услов за прекид саблазни, и будуће дуготрајно јединство Српске Православне Цркве, јесте свенародни притисак на што скорије иступање наше Цркве из Светског савеза цркава. Иначе, смутња и раздељења су неминовни. Јер, „кад један зида, а други руши, само се мука множи“. А сада о свему томе опширније...

Сматрам да не треба да понављам своје мисли о екуменизму, као извору свих српских болести и несрећа, јер је то јасно; такође, ни о мени несагледивој величини добрих дела, плодова побожности, Преосвећеног Владике Артемија, која су позната свакој правоверној српској души. Овде ћу, стога, поменути само неке моје „разједајуће“ мисли, за које сам сматрао, а и даље сматрам, да је неопходно чути их.  

Рекао бих да сам помало претенциозно, годинама уназад, светом Владици Артемију (неуслишено) предлагао да се сва ревност и све снаге морају усмерити на борбу против екуменске јереси, и да се мора јавно демантовати свака нова јавна екуменска саблазан коју изговори било ко и било кад из званичног врха Цркве. А то зато, јер смо у саборној органској заједници Тела Христовог, где су и одговорност у питањима вере и награда исповедништва заједничке. Да се морају све снаге усмерити на иступање СПЦ из Светског савеза цркава. Притом, увек сам добијао исти одговор: „Ми довољно говоримо, ми имамо нашу епархију, они ће одговарати сами за своја дела...“ Стога, данас, после свега, ипак мислим да је бар сада, када су нам екуменисти, изгледа са дубљом промишљу, одузели, коме дом,  коме чин (јер смо им, успут, сви скупа сами дозволили да се оволико размахну), да је бар сада ред да се све снаге бића наших, у миру побожности, усмере на иступање из екуменске свејереси. Ми бисмо волели исповедање вере без прогона и страдања – све у канонском јединству са екуменистима. Међутим, они нас, милошћу Божијом, гоне, да бисмо више поревновали и да не бисмо тонули заједно са њима.

Господ је рекао: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасити“. Како су ове речи тешко испуњиве нама Србима. Тачно је да трпиш, Владико Артемије, као Свети Оци, али како можеш заћутати пред речима пристиглог „бечког дечака“, који је под свештену старост умом подетињио у питањима вере? Осећам неодољиву потребу, Владико мој, пошто се ради о питањима вере,  да ти сада и јавно поновим да мораш ићи у јавност, па и у информативне медије - где год можеш и кад год можеш. Али, увек са једном једином темом - против екуменизма и чланства у ССц. Јер тако ће све бити канонски. Јер ти нико под небом не може забранити исповедање вере - сада жестоко нападане. А забране служења, отимање епархије, брига о разјуреној деци и све остале екуменске мучилишне справе остави по страни, јер народ то добро разуме и без речи.  

Владико, ако је монаштво Господа ради изашло из манастира, да посведочи истину, ништа ти не брини за њихово изгнаничко трпљење. Истрај отрпети и притиске појединаца у народу, који пожурују исхитрено раздеобно разрешење борбе, све јавно изгарајући насупрот небивалим екуменским саблазнима. Ко мисли да је ово поучавање, нека мисли по вољи својој. Али, у суштини, ово је молба за „ситне“ корекције.

Мислим да последњи пут (од)мислим ову тему, коју сам годинама уназад насамо, пред очима светим, само у ваздух изговарао. Мислим, да очи свете сада не би наново поглед спустиле пред безобзирним Патријарховим погледом, да се текст припремљен за конференцијско оглашавање састојао, не половично, већ искључиво од духовног проблема екуменског унијатизма у врху СПЦ (са све „српском светом столицом“). Зар треба узети благослов за критиковање од онога кога смерамо разобличити за одступања у домену вере - вере православне, по којој је са „љубичастима“ као по тепиху газио улицама Беча, срамотећи је у сабласним катедралама и на унијатским симпосионима!? А овде, само поновни душевни ломови, крени – стани, дуготрпи - па подвикни. Толико о томе.

Мислим да су српски екуменисти унеколико зашли у јеретичке воде, али су још у Цркви. Мислим и да су грчки новокалендарци Црква, мислим и да су грчки старокалендарци Црква, и да су све православне раздељености Црква; једино су екстремни старокалендарски синоди, који никоме не признају црквеност, јасан пример расколника. Мислим, да се тај раскол може у времену и зацелити. Али, са екуменистима, ако се овако настави, неће никада ни бити класичног раскола, већ само отпадање јеретика од малог православног стада Христовог што се Црквом именује. Да ли ће се то збити обнародовањем унијатског саслуживања 2013, или увођењем литургијског помињања папе, или каквим кршењем догмата на најављиваном „васељенском сабору“ идуће године, видећемо. Надајмо се да им Господ Бог неће допустити да изврше до краја екуменско самоубиство. Ту су границе Православља, а ако би неку границу несвесно и превидели, то ће нам Господ указати, само уколико неизоставно јерес будемо даноноћно разобличавали, како не би страшно одговарали за садашњи миран саживот са ревносним ширитељима зловерних лажи  и клевета на Господа и на све Његово. Јеретик прима ђавола у срце и тај ђаво не може отрпети разобличавања његовог антијеванђеља. Али, то мора бити на добар начин и са добром намером - неућутно исповедати истину Христову са једином жељом да се погибељна јерес сатре, а јеретику желећи обраћење. Добродушним жељама, које желе спасење свакоме човеку, сведочи се истинско служење Спасу Христу. Али, такође, непоправљивим непријатељима Божијим доброта је разобличење и „ужарено угљевље на главу њихову“ (упор. Римљ.12,20). Господ ће преко својих добрица сачувати Цркву Своју.

После авве Јустина и Владике Николаја неразумно је нешто ново на ове наше актуелне теме додавати. Нема се више о чему посебноме овде говорити. Такође, само писање данас није довољно исповедање оних који искрено верују. А да није довољно, говори чињеница да упркос томе што се годинама упражњава, не утиче на бољитак Православља српског. Време је да се речи подупру основним делом, а прво дело је управо свеопште ревновање за ултимативно иступање из ССц. Кажу Свети Оци да се пази са које стране нам је рђава помисао ушла у срце, како би је туда и избацили. Тако још више овде - све се зло разродило 1965. год. убацивањем СПЦ у екуменску секту, под притиском комуниста, па се ту мора и окончати.

Нажалост, ни 45 година чланства у ССц није помогло да схватимо да се саблазни само увећавају и да не вреди водити дијалог са епископима, члановима ССц, већ тражити иступање СПЦ, па тек онда разговор о свим осталим кршењима канона. У супротном, показаћемо се слични самим српским екуменистима у њиховом дијалогу са римокатолицима, јер и они упорно решавају техничка питања са онима који их суштински не признају и не слушају. Ми тражимо само Православље, а они нека се баве техникама спровођења своје власти, па ком обојци ком опанци. Нема друге теме док се узрок прелести не покопа, и у томе је сабраност православне пажње. Све остало је дневно расејавање са тог главног оружја непријатеља у овом одсудном боју. Екуменизам је политика у сфери вере, то је болест која споља покушава да продре у Цркву и тој теми је управо и место на јавним иступањима православних, са благословом Божијим (и поред недостатка благослова садашњег патријарха, Синода...)

Мислим да, ако будемо имали добрих жеља у срцу и непрестаног исповедања православља на уснама, јеретикољупци ће нам испунити надања, те се умилостивити и покајати, или ће сами себи пресудити општим неповратним унијатским саслуживањем са римокатолицима. Или ће они нас, који разобличавамо притајену јерес њихову, „проклети“;  све  нас који их добротом Православља подсећамо откуда су отпали.

Изгледа да множина верних једва чека да се са екуменистима разиђемо, и то је поразно. А то, што и они то исто и сами желе, то је њима својствено, јер су у крајњој заблуди и не бих даље о томе. Мислим да се недавним писмом Владике Артемија Синоду, на кога је пожуривала очинска љубав према раскућеној деци својој, као и Патријархове бечке вероломије, проказао врло лош духовни пулс садашње Србије; код екумениста очекивано катастрофалан, јер смо их пред Патријаршијом видели весела лица тога дана сматрајући да сада напокон у рукама имају крунски доказ за покретање жељеног им (страшног) раскола, а са наше стране, ако не радост, а оно велико олакшање и бодрост уз речи: „Морало је тако бити“ - подржавајући олаки разлаз. Пред вратима нам раскол, највећи грех под небом, а нигде туге и суза за онима који пропадају. Дакле, за раскол нико не би сад имао оправдања. Не треба мислити о времену, већ о садашњости у којој је свагда време за вапијућу бригу о јединству Цркве у Православљу, насупрот свима „уснама лажљивима“.

Мислим да је један руски духовник савршено у праву када каже да је мноштво црквених великодостојника духовно болесно и да раскола више неће ни бити, да је раскол последица здравог функционисања Сабора Цркве када се непоправљиво оболели делови „ткива“ одсецају како би се спречила даља зараза малених Христових. Простије речено, мислим да ће за сваки досадашњи раскол морати дати одговор обе стране, једна много тежи, а друга мањи. Али пошто се ради о највећем могућем греху, и овај мањи удео је веома погубан. Мислим, дакле, да раскола неће више бити, али, како је кренуло, новог отпадања унијатских јереси од Цркве изгледа хоће, и то стога што ће се правоверни до краја доброжелатељно трудити у исповедању Православља желећи превасходно да до поменутога не дође, ако не мора.

Мислим да је ово умерен, али и бескомпромисан средишњи пут, јер не сме се подгревати ни дрско расколничко раздељивање, а никако ни погубно повлачење из јавне исповедне речи. Морају се проказати доброта и смелост у праве вере страдалника, али и свирепост мучитеља који их тиранишу без разлога, из чисте кривоверне зависти. За сада овде међу нама нема у пуноти јасно уочљивих ни једних ни других. Много је личних страсти измешано, те нити су мучитељи постали безразложно завршно свирепи, нити мученици баш благодарно и исповедно трпе муке. Зато сада нема места расколу, јер то народ не прихвата, нити схвата, али, опет, време за спасоносно иступање из ССц нам истиче.

Свети су рекли: „Пролиј крв и прими Духа!“ Када се ово односи на лично подвизавање свакога посебно, колико ли треба више трпљења, саосећања и жртвовања за чување Истине и Благодати Цркве Божије.

Светих Сабора је бивало док је било реда у православној држави, а када смо због греха лишени царског уређења, слабила је и побожност. Мислим да, уколико би сутра умилостивили Господа да нам ниспошље цара, већих покајника од садашњих екумениста не би у царству било, јер многи сада из слаботиње и страшљивости чине што чине. Како Свети Србин Његош рече: „Страх човеку каља образ често“. Мислим да цара призивамо Свише неустрашивим исповедањем Православља, штедећи, надамо се, будуће покајнике, препуштајући их Богу. Али, при том, све могуће чинећи да се разобличе и ућуткају свакодневне саблажњиве речи њихове.

Морам признати да сам прижељкивао да еп. Артемије отиде на устоличење у Пећку Патријаршију, иако није позван, јер народ цени жртву, јер и сав народ наш мора схватити у кога је истина, а не само, као до сада, само најпобожнији верници. Мислио сам да Владика треба да иде на све славе са њима, али да притом о екуменизму никада и нигде не ћути. Дакле, и заједница и истина. Али су сада, нажалост, околности тако ђаволом припремљене и усмерене једино на брзо продубљивање раздора без јасно обнародованог основног узрока свега овога. Зар није српски народ требао у Пећи да види усамљеног владику, подно помпезно припремљеног устоличења, коме је немилосрдно забрањено да служи  - и то на његовом Косову и Метохији...? А овако ћемо опет слушати лажи екумениста да се Владика самовољно издваја, не покорава...

Мислим да је Владику Артемија Господ сачувао и поред нас грешних, да се преко њега и њему сличних сачува чистота српског светосавља неупрљана. Али, не смемо га ми својим нестрпљењем пожуривати у преко решавање, јаучући да немамо снаге више да чекамо. Јер, ако би у невреме и несмирено изазвали раздељење црквеног клира, по чему би се то разликовали од данашњих српских „зилота“?

Мислим да се морамо више уздати на Господа, да и овај малени труд пред Патријаршијом буде и мио, и јуначан, и благ, а опет и неустрашив и Миломе Богу приступачан. Мислим да ми овде треба да молимо Господа само за трпљење и смирење, јер трпљење и истрајност овде је малено исповедање вере устима, а смирење је печат вере у срцу. Иначе ће нам Господ, са све овима прекопута, рећи: „Ви трчите, а Ја вас нисам послао“ (упор. Јер.23,32).

Мислим да сви светосавци који се труде свуда, па и овде, тиме отпочињемо програм прославе 2013 г. на православни начин, а насупрот унијатском почетку прослављању, или боље, хуљењу на Крст часни и слободу нам златну.

Морао сам мислити овде, роде, само приморан важношћу ове прилике, јер, ипак, ако бих што као православан и схватао, показујем се ненормалан, јер наглас мислим наместо да наглас плачем због своје и свесрпске духовне катастрофе. „Племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је Небо затворено, не прима ни плача ни молитве!“ (преп. Петар Петровић Његош).

Опростите сви: и ви православни, и прозилоти, и проекуменисти, сву моју несаосећајност. Погибао наша не дрема, стога, молимо Ти се, Господе Боже, помажи нам и спаси цара! (Пс.19,9)   

Окупљања светосаваца пред Патријаршијом радним данима 17³º-19h, а једном месечно сваке прве суботе у месецу у 13h

монах Антоније