ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА ШТАМПУ У ПРЕСС ЦЕНТРУ ПОВОДОМ ЛИТИЈЕ У БЕОГРАДУ

Поштовани посетиоци,

Као што је и најављено, у Пресс центру је данас одржана конференција за штампу поводом Литије у Београду. На конференцији су говорили организатори Литије - отац Антоније, Ранко Гојковић (дописник „Руске Народне Линије“) и Мирослав Вујанић  (Богомољачки покрет).  Излагања оца Антонија и Ранка Гојковића доносимо у прилогу, док ћемо излагање Мирослава Вујанића објавити накнадно - када нам буде достављено. Такође доносимо и позив организатора свој духовној деци Светог Саве да узму лично учешће у Литији.

Како сазнајемо, данас око 9,00h четворочлана делегација верног народа предала је у Патријаршији у Београду листе са потписима (око 15000 потписа) потписника писма - апела упућеног Патријарху Иринеју.  Да подсетимо, у писму се Патријарх "умољава да тражи од власти забрану одржавања параде мужеложника".

Уредништво

 +++

Браћо и сестре, Београђани, Срби, децо Светог Саве!

Места нашег, србског сабрања увек су били свети храмови, а не паркови;  али у овом небивалом саблазном случају, који се као тамни облак надвио над Небом нам светосавским, када се отвореним скрнављењем обесвећују улице српске, принуђени смо одржати Литију Часнога Крста баш тим путањама куда је ђаво планирао своју погану параду у недељу, са молитвом Господу и освећењем улица како би се од душепогубне параде одустало!

Место и време сабрања:

Субота, 9. октобар 2010., Београд 

07.30 сати – Вазнесењска црква у Београду, ул. Адмирала Гепрата, Света Литургија и Причешће свих који су се ових дана спремали постом и молитвом по благослову духовника.

10.45 сати - Окупљање и Почетак Литије на углу улица Немањине и Ресавске подно Парка. Потом ће се са Часним Крстом напред поћи низбрдо, Немањином, па десно у Кнеза Милоша, потом поново десно у Масарикову све до зграде Београђанке поред које ће се на платоу са фонтаном одслужити Молебан за спас србског народа.

Недеља 10. октобар 2010.

Ко од Хришћана буде волео да изрази своје негодовање и на сам дан „параде“, а како би све лепо и блачестиво било, те како би се Православни у групи молитвено држали хришћанских норми понашања и оградили се од било каквих неприличних дружина, такве Христољупце молимо да у недељу, 10. октобар 2010. у 09.00 сати – присуствујемо Светој Литургији у Саборној цркви у Београду (ул. Краља Петра) после које би пошли у мирно и молитвено изражавање крајњег негодовања због најављеног гажења Светог Јеванђеља улицама града Светог Стефана Лазаревића. Наше негодовање ћемо најбоље изразити ако у рукама будемо имали најјаче оружје - иконе, Јеванђеља и упаљене свеће.

Дођимо у Београд на молитвену Светосавску литију – Крстни ход и Молебан за спас србског народа и у одбрану Светог Јеванђеља! Да нас буде што више, али без и најмање помисли на било какво неправославно, лоше дело, већ све да буде Светом Сави мило и у Божјем миру благословено! Амин!

 +++

 Излагање оца Антонија у Пресс центру 7. октобра 2010.

Помаже Бог, браћо и сестре, господо и даме!  

Добре дане, Господом дароване, желим свима - заслужили их или не.

Ако је наш народ, вером у Христа и Светитеља Саву, сачувао свој идентитет, и свој данашњи благослов у виду наше државе, ко је тај ко се усудио да пред народом овим и пред прецима нашим небесним, изврне правду, разврати морал, похули на Јеванђеље, сем онај који је заборавио историју српског гордог узношења и потом неминовног покајног страдања.

Нисмо ми незнабожачка, већ православна земља. Православље није једна од религија, већ Једина Вера у Јединог Господа; то није религијска теорија већ животовање у Светости Духа Светог јединообитавајућег у Јединој Цркви Његовој. Зар ми, који смо наречени да будемо „светлост свету који у тами ходи“, да пригрлимо и допустимо таму овога света да нам из дана у дан све више гута наслеђену светосавску светлост? „Онај слуга који је знао вољу Господара свога, и није приправио нити учинио по вољи Његовој, биће много бијен“ (Лука 12,47). Зар смо толико огуглали душама да се не сећамо казни које су постигле Содом, Гомор и Помпеју, због греха овога. Стога је и најава Крсног хода улицама овог грешног града, пре свега молитва Господу да се чаша греха нашега не прелије, да нас проклетство које својим тврдовратим гресима, али и неактивностима у борби са злом, призивамо, не прекрије. Ова Литија је молитва Господу који нас Једини може спасити, да нас не препусти завршно злобним демонима чију вољу, нажалост, по негда светој земљи овој, кооперативно, једни извршују, а други допуштају.

Драго ми је што на овој конференцији могу нагласити да у данашњем збору предавача нема припадника ни једне организације. Српске организације су као нигде никад у свету показале једну ћудљиву способност: уклањање из својих руководстава свих моралних а невластољубивих интелектуалаца, и све ово, изгледа, не само из зависти као негда када разапињаху Христа: „Тај дан помирише се Пилат и Ирод“, како стоји у Јеванђељу. Морало доћи и ово време да преко пута Вас, драга господо, у овако важним моментима седе сада само обични самоиницијативни хришћански борци, јер нама у Србији данас превасходно недостаје - управо слобода. Наш бивши „Светосавски народ“ робује данас, пре свега, под греховима свога човекопоклонства, насупрот веровања и угађања Господу Богу.

Господ Христос рече „познајте Истину и она ће вас ослободити“. Е, па, управо су Истина и чист живот залог слободарског духа народног, и управо је то оно чега су се Срби данас умногоме одрекли. Чистог живота се одричемо допуштањем оваквих парадних скарадности, и осталих медијских блудних и надобудних мерила вредности. А чистоте Истине се постојано одричемо унијатским парадирањем већине српских екуменских епископа који у страсном загрљају са папистичким свећеницима гуше данас душу народну  (Православље српско); са свећеницима, који по учењу свих Светитеља наших, не само да немају исправну веру и да нису никаква „црква“ пред Богом, већ католике ни у Хришћане нису убрајали због кривоверја и зловерја њихова.

Запамтите, од ове гнусне недељне параде само је ова екуменска пропапска медијска парада епископа СПЦ већа саблазан и веће проклетство пред Богом! Али, ево, за разлику од прве, управо се ова друга тихо и на мала врата деценијама све више угурава у чистоту Православља, тако народ наш непознавајући проклетство екуменизма, управо сведочи о свом греху основног непознавања православне вере своје.

   Наша вера је Христоносна, светоотачка, Истина Православна, а не вера либерална, папска, унијатска, екуменска, или синодска.

А овде имамо паралелни ход у истом смеру српских екумениста и хомосексуалаца, јер и екуменизам је неприродно духовно сједињење, духовни блуд истине и лажи, а педерастија неприродни телесни. Видите да и једни и други величају сопствену „љубав и широкогрудост“, скрећући пажњу са крајње болесног самољубља. Једни помреше за страсном „љубављу“ ка латинским јеретицима - папистима,  али, у случајевима домашњих разобличитеља њихових унијатских интереса, очас су у стању распети најближег сабрата, нпр. Артемија и његово монаштво. А о „љубави“, тј. о ултра самољубљу других, која се пројављује олаким променама мноштва саблудника - боље да и не говоримо. За последња, отпадничка, времена рода људског Господ рече: „Умножиће се безакоња и охладнеће љубав многих“. Видите ли, лицемерја грдног! - пред нама је двоглава аждаја,  два вида изопачености немерљивог самољубља и самовољног интересног безакоња, а притом, прикривају се, ни мање ни више, под светим Именом Божијим - Љубав.

Многоречје у љубави је знак њеног недостатка, јер човек нарочито прича о ономе што почиње да губи и машта о ономе што му је далеко. Што би се рекло обичним српским говором, кроз уста Боре Ђорђевића, „прича о љубави обично угњави“, јер љубав воли, жртвује се, добрим делима говори, али и прети и кара када се љубљени прикучују злу. Екуменизам и хомосексуализам су два прста руке на телу антихристовом који пристиже у свет баш како га још Апостоли најављују пророштвом, да неће доћи док се претходно свет не уједини у злу и лажи.

Саблазни морају да дођу, али тешко ономе преко кога долазе. Где су православне организације данас, где је мноштво свештеника да подржи ово богољубиво дело отпора енормном ширењу зла!? -  нема их, јер немају благослов од умуклог екуменског Синода... Синода који је СПЦ схватио не као Цркву, не ни као друштвену организацију, већ без имало страха Божијег, као своју личну својину, са толиким убеђењем непогрешивости, да је и папа у лукавству једва нешто испред њих у овом безбожном такмичењу. Иду дани, и већ настају, када ће непроменљиви источлани Синод све православце, етикетиране као антипаписте и антиглобалисте, све видније ућуткавати и кажњавати, простије речено – прогонити, а ћутке посматрати белосветске саблазни.

Стога, погледајте на делу страховладу проевропског и пропапског и екуменског Синода СПЦ. Наиме, од многих епископа који су свесрдно против ових срамних парадирања, ни један да смогне храбрости јавити се да је жив данас и овде. Проблем параде се годинама не покреће на Саборима свих епископа како би се лукаво препустило да либерално морални Синод у ходу током године решава све проблеме, па и овај. И ево како пропаганду крајњег антијеванђеља пропапски Синод решава – сабласним и саблазним ћутањем.

Ако је Свети Јован Крститељ био исте вере са Синодом СПЦ, како је то он живот свој положио пред надобудним царем Иродом? - јер, док му глава би на раменима језик изговараше: „Не можеш ти имати жене брата свога“.

Може се слободно рећи да се Синод прећутно сложио са геј парадом, иако ће се, принуђен данашњом јавном предајом потписа, сигурно ускоро дипломатски оградити од параде. Да ли је Патријарху и Синоду неоподно потребан јавни притисак народа, и поред видне накарадности антијеванђелске параде, да би штитили веру нашу, или притисак јеванђелске савести, ако је још поседују.

Да ли ће сутра омађијани њиховим теолошким неправославним заврзламама, свезнањем и папском непогрешивошћу народ српски, уколико се не снађе јавно огласити штитећи Православље. Ако народ не пружи отпор промени Православља планираним уједињењем са римским јеретиком папом, тзв. унијатством, екуменизмом, или како ће га већ назвати, хоћемо ли заједничким ходом погубити и душе своје. Јер Свети Оци сведоче да истинског спасења душа без Православља, запамтите, нема!

Дакле, екуменска диктатура Синода у СПЦ непосредно је произвела не само страшна неправославна екуменска вртирепна папоманска дејства, типа минулог унијатског екуменисања Патријарха Иринеја по Бечу, већ и овим, својим бедним ћутањем, умногоме припомогла поспешењу организације геј параде.

Величина репресије пружања отпора одржавању параде срама, може се упоредити само са кампањом пропаганде унијатског екуменизма српских епископа са све новим екуменистичким Патријархом српским пред којом су уклоњени сви правоверни опоненти. Ако има слободе новинарства у Србији, онда испаде (да се нашалим) да сте ви најнеинформисанији сталеж у нас, јер ево овом приликом вас обавештавам да се мирна окупљања православаца против екуменизма одржавају сваким радним даном већ пуних пет месеци пред зградом Патријаршије, непрестано све од пролећњег бурног заседања Св. Сабора, док се једном месечно по најмање двеста до триста људи, и поред медијске блокаде, скупи на молитвеним протестима сваке прве суботе у месецу у 13 часова.

Да ли би неутрални српски медији, који цензуришу све иоле православно и национално, умерено и са резервом обавестили јавност о овој скарадности? Наравно да не. Пропагирање настраности би трајало све до следеће „параде“, стога је веома битно да се ова битка између Православља и сатанизма у целости добије и да се парада никада и не одржи./.../

Вековни јеванђелски морал у Србији био је до скора борити се и савлађивати сопствене страсти уздржањем, молитвом и Причешћем, а јавни морал јесте заштитити друштво од јавног пропагирања распусних самољубивих страсти појединаца, који било да су на власти, било да су мањина. А јавни морал је, наводно, чак, загарантован Уставом.

Ако је неко одмалена склон хомосексуализму, или каквим другим неприродним изопаченостима, Православни Хришћанин зна да то не може бити без неокајаног греха родитеља му који се пренео на потомство, а не да је теоријом случајности рођен као такав. Да је то вид запоседнутости демоном и да се то да излечити само у Православној Цркви покајањем и Светим Тајнама. Мајка не бије дете да би га повредила већ да се уклони од зла и буде боље, а мајке и очеви који негују душевне страсти своје деце својим аминовањем сатиру децу своју не помажући им немоћнима у опирању овом сопственом им злу.

Ако су по традицији заказали политичари, ако је поново заказао екуменски Синод, где су вајне српске организације Хришћана које позивају на превасходно потребну молитву Богу за помоћ, ко ће сада повести народ у Крсни ход за спасење његово, да ли нас тројица? Да ли свештеници који стрепе над својом будућношћу од страховладне сенке свудаприсутног Синода, Синода који, изгледа, једино није присутан у бојевима за истину православну насупрот екуменских многоликих лажи?

И, ето, пар појединаца са надом на Бога решило се да позове народ на опште молитвено и посно покајање те да Литијним опходом умилостиви Господа да нам обустави даље ширење епидемије ових општесаблазних греха, чак, иако већина народа то упорно и не иска у Бога, већ у људима. Није истина у бројности него у Христу Богу, стога, не бојте се Хришћани, очекујемо вас у припомоћ овом основном делу исповедања сопствене јединствене вере коју поругују непријатељи Христа Спаса и противници чојственог српства нашега. А ако се међу нама и један молитвеник мио Господу пројави, спасиће Господ и града овога и државе ове, а да ли ће нас у Литији бити 5, 50 или 5000 - не битно. Амин. Амин. Амин.

Монах Антоније (Давидовић)

 +++

Излагање Ранка Гојковића на конференцији за штампу  у Пресс центру

ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ И ПОРОДИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

У ситуацији када нам је разорена држава, уништена војска, привреда у расулу, Црква пред унијатском провалијом, западним христомрзитељима ни то није мало. Ударили су на последње што нам је остало, последње што нас још може сачувати као народ, ударили су свим могућим средствима на српску породицу и њене вредности.

Деца нам се од првог разреда основне школе уче неком новом језику. Наметљиво наметање „толеранције“, „трпељивости“, „узајамног разумевања“... што одговара потребама данашњице, од малих ногу децу учи испразном и неискреном обраћању. И према чему треба да нам деца буду толерантна и трпељива? Према неморалу, криминалу, злочину, насиљу над телом и душом, насиљу над хришћанском истином?

Као и све лажи, које углавном стижу са запада, и прича о толеранцији и трпељивости је само лицемерје а двојни стандарди су видљиви и слепцу. Тако се за Србе увек веже термин екстремиста, а код Шиптара или Муслимана у Санџаку, ради се о провокацијама. Нас и нашу децу уче да буду трпељива и толерантна према свим гадостима и појавама које нам препоручује западна идеологија. Од нас се тражи да будемо трпељиви према онима који скрнаве наше светиње, изругивају се са нашим хришћанским моралом, нашом културом, традицијом, благочестивошћу и при том траже да се према таквима односимо толерантно. Уз то, либерално-демократски проповедници те западне „етике“ уопште не скривају своју нетолерантност и чак и отворену мржњу према свему што је свето за Србина. Тако долазимо до апсурда, да ти демагози, препуни приче о тоталитаризму других, сами стварају систем потпуног идеолошког тоталитаризма. Пуни су приче о братству а нису спремни ни за какво одрицање а камоли жртву за брата свога. Себе зову људима широких погледа, а у ствари су бескрајно горди, непринципијелни, неодговорни. То су у суштини распаднуте личности, без идеала, којима је једино мерило вредности лична корист и страст.

Одговорност медија овде је огромна, јер преко њих стижу стравичне саблазни за нашу омладину. Због тога би новинари увек требали имати на уму Христове речи, да је тешко онима који ове малене саблазне, па бар када се ради о породичним вредностима и моралном здрављу наше деце, одбију слепу послушност и имају  моралну границу у пропагирању нечега што се дубоко коси са хришћанским погледом на свет Поједини медији (који су углавном у потпуности у рукама људи који су потпуно изгубили хришћански поглед на свет) нам од деце праве такве распаднуте личности, мале лицемере. Уче их да се лажно смеју, лажну заклињу, лажно верују, да су лажно скромни...

Данас у тоталитарном демократском друштву толерантност у ствари педставља губитак савести. Човек се бесомучно, од малих ногу дресира да постане зомби који не зна да размишља, да сумња и процењује. Под плаштом толеранције, људских права и слобода човека утире се пут тоталитарном систему поклоњења страху и лажи.

Међутим, погледајмо пример шта значи толерантност код православних хришћана. Велики руски гениј, Александар Сергејевич Пушкин, одрастао је у либералној породици, са оцем масоном, уз порнографију и разузданост. У својој младости је написао богохулну поему о Пресветој Богородици, за коју су Руждијеви „Сатански стихови“ дечија игра у степену богохулства. Митрополит Московски Филарет (касније светитељ) у тренуцима духовне кризе Пушкинове, на његове малодушне стихове пише му посланицу у стиху где му говори да његов велики дар који је добио од Бога, није предвиђен да заврши у малодушности, него да је предвиђен од Творца да донесе добробит своме народу, држави и вери. И шта се дешава. Од богохулника, чија су се дела цензурисала, Пушкин се у прогонству, у истинском додиру са народним животом и његовом вером, преображава у верујућег човека који се залаже за цензуру и који почиње да исмејава своје дојучерашње пријатеље из ложе. Наравно да му они такав преокрет нису опростили и знајући његов темперамент, ангажују бисексуалца да га провоцира и на крају убије.

Ево шта о цензури каже руски свештеник Александар Шумски:

„Што се тиче цензуре, то је уопште, благотворна ствар. Моралног васпитања без цензуре не може ни бити. Када се укине цензура, настаје либерални тоталитаризам, у то сам убеђен. Чак и Александар Сергејевич Пушкин је говорио да је цензура неопходна. Па зар то није ауторитет за поштовање? Пушкин, који је сам био подвргнут цензури! Али као паметан човек, као човек који је много видео, много преживео, он је говорио о њеној неопходности, он је схватао везу цензуре са моралним васпитавањем народа. Јер морална цензура уопште не умањује човекову слободу личности, пошто, што је цензура строжија, тим ће човек бити строжије васпитан. Шта је то личност? То је унутрашња строгоћа, ниво личности се оцењује могућношћу да себи забрањује. Што је човек више у стању себи забранити, то је он духовно развијенији и обратно, што је он попустљивији према себи, то је он мање развијен. Одсуство ограничења омогућава развој либералне личности, то јест, омогућава распад те личности, стварање антиличности. Либерална личност – то је индивидуа која егоистички живи, и не размишља ни о чему осим о својим интересима. У таквим случајевима личност човекова се распада“ - сматра пастир.

Поменути руски пастир, клирик храма светог Николе у Хамовицима у Москви, отац Александар Шумски, овако пише о неопходности заштите породичних вредности:

„Породица је последње што нам је остало. Последња традиционална вредност. Ако ми дамо и породицу, ту нам је крај. На западу породица више не постоји. Тамо још постоје родитељи са децом, морални рак је појео породицу и већ се понегде јављају такве страхоте као што је инцест. Међу елитом европских земаља, све чешће се појављују декларисани хомосексуалци, који не крију свој порок, већ напротив, афирмишу га. На западу популаризација једнополних односа подрива саме темеље породице. Код нас је, на срећу, тога мање. Некада је на западу било здравих снага, али је њих остало веома мало, мрвице. Ја мислим да више ништа не може спасити запад, зато треба да се дистанцирамо од њега, као од области заражене кугом. Ми морамо знати да је породица наш последњи бастион, то је највећа тајна, где се одиграва Божије дело, она привлачи благодат Божију. За породицу се морамо борити до смрти“ - закључио је јереј Александар Шумски.

У прилогу достављам превод дела текста Анатолија Артјуха, преузет са Руске Народне Линије (www.ruskline.ru) од 13.09.2010.године. О овој застрашујућој статистици се у Србији уопште не говори:

   (Одломак из текста „Квири и манијаци као адепти хомосекти“ Анатолија Артјуха, публикован на Руској Народној Линији www.ruskline.ru  13.09.2010. године)

   Доктор из САД Брајан Клауес цитира узнемиравајућу статистику, која показује да су код осам од десет намонструознијих масовних злочина у САД, убице били хомосексуалци и да су хомосексуалци (декларисани) одговорни за 68% свих масовних убистава. Следећи списак од девет највећих серијских убица-хомосексуалаца, од који осам спадају међу десет највећих серијских убица по Клаусеовим изворима, побројани су у његовом тексту и касније презентовани у многим дебатама приликом расправа о правима гејева.

   Иако су различити извори сведочили да је Бонин силовао мушкарце и у армији, претећи при том оружјем, при последњем хапшењу је био ухваћен на месту злочина, приликом силовања,  упркос свему томе средства јавног информисања нису смела да индентификују Бонина као геја. Стандардна геј реторика одбацује да се насиље над дечацима карактерише као хомосексуално понашање. Злочинац је био декларисани хомосексуалац у својим сексуалним односима са одраслима, али је јавност пажљиво избегавала да геја назове гејом.

   Содомисти су увек плашљиви, лажљиви и агресивни. Сваки наступ против ширења хомоидеологије, одмах се жестоко блокира а на оне који се осмеле да подигну свој глас, да би пробудили заштитни инстикт здраве већине, одмах се лепи етикета хомофоба. И последице су често трагичне. Као пример може нам послужити судбина познате певачице Доне Самер. Она је 1983. године, на концерту јавно изјавила да је СИДА казна Божија за хомосексуализам и одбила је да на свој нови албум уврсти песму посвећену хомосексуалцима. Због тога се против ње одиграла права завера: у току вишегодишњег апсолутног бојкота њена каријера и судбина су били сломљени.

   Не чуди што је мржња и агресија содомиста усмерена према Православној Цркви, која такве грехе, посебно содомски, сматра тешким грехом. И неки од њих у свом демонском нападу још више погоршавају свој положај, покушавајући не да се избаве од греха, него од људи који искрено желе да спасу њихове потонуле душе.

   Ма како содомисти себе називали, суштина остаје иста. Хомосексуализам јесте – „култ смрти“, то значи то је претња нашим породицама, друштву, држави, човечанству. И нека они себе зову „гејевима“ и „квиријама“, суштина се не мења. По односу према содомистима, оцртава се као нигде, деморализација нашега друштва.

Ранко Гојковић