МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ: ГЕЈ-ПАРАДЕРИ, ПРЕСТАНИТЕ СА НАСИЛНОМ ПРОПАГАНДОМ

Митрополит Амфилохије:

Не скрива ли се иза вербалног тријумфализма и разметљивости јавног наступа „геј парадера“ унутарња мука, очај и јад, кловновски крик због изгубљене моралне и духовне равнотеже, и егзистенцијална несигурност?

Поводом најаве одржавања Поворке поноса, односно геј параде, која је конфронтирала стручну и лаичку јавност, посленике јавне речи, невладине организације и политичаре, редакција „Печата" послала је 23. септембра 2010. године питања Његовој светости патријарху српском Господину Иринеју, као и већини епископа СПЦ. Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Амфилохије изашао је први у јавност и новинарима Печата дао своје виђење ове појаве, као и разлоге због којих би најављена манифестација требало да се откаже. 

Какав је став Православне цркве по питању хомосексуализма?

- Хомосексуализам или „мужелоштво"  (старословенска ријеч), библијски назван „содомија", „содомијски гријех", за Цркву представља одвајкада, па и данас, један од смртних и смртоносних човјекових грјехова. По Мојсијевој књизи Постања (Пост. 19, 1-29), тај гријех је био повод да Бог затре сумпором и огњем градове Содом и Гомору, који су постојали на мјесту гдје се данас налази Мртво море, море у коме не могу опстати жива бића (археолози тврде да се у њему заиста налазе остаци неких древних градова). За библијско и црквено самосазнање, и уопште сверелигијско сазнање (поред Хришћанства то нарочито важи за Јудејство и Ислам), мужелоштво представља: 

а) скрнављење и злопуотребу саме људске природе и њених богоданих сила, 

б) насиље над моралним поретком ствари,

в) дубље гледано, оно је свјесни или несвјесни порив човјеков за самоуништењем. 

а) Човјек је биће природно обдарено тјелесним и душевним силама. У његовој природи је и двиг за заједницом, општењем са другима без кога он не може постићи пуноћу свог постојања. Све што човјек јесте и има, начин на који успоставља заједницу са другим људима, са природом  у којој се рађа и живи, остварује своју сврху и смисао само онда кад се употребљава на прави и здрави начин и кад постиже заједништво сагласно богоданом и богозаданом поретку ствари. 

То што важи за сва психофизичке силе и дарова човјекове, важи и за заједницу полова, мушког и женског. Тајном љубави двоје постају једно биће. Својство истинске љубави је да рађа и да дарује нови квалитет живота. Благослов уграђен у мушку и женску природу је стварање новог живота, рађањем и множењем и испуњавањем земље и владање њоме (ср. Пост. 1, 28). Гажење тог и таквог устројства људске природе, поништава сам смисао човековог постојања и његовог вечног призвања. Љубав је дата човјеку да рађа, да препорађа. Притом, свако рађање је рађање за Вјечност, а не за смрт и ништавило. Свођење љубави на бесловесну похоту: „похоту плоти" и „похоту очију", а такво је распаљивање похоте мушког на мушко, и женско на женско, представља обесмишљење велике и сверодне тајне љубави мужа према жени и жене према мужу. „Дрво које плода не рађа, сијече се и у огањ баца". Да ли може бити јалова љубав - истинска љубав? А таква је управо мужеложничка, геј-лезбијска, која неће и не може наслиједити Царства Божијег, управо зато што је бесплодна и јалова (ср. 1 Кор. 6, 9). 

б) Љубав која јесте сам Бог, и која је дата човјеку да њоме познаје Бога и остварује пуноћу свога небоземног постојања, постаје злоупотребом и, због егзистенцијалног помрачења ума и срца, извор содомског мрака и сљепила. Хомосексуализам на тај начин у схватању и искуству Цркве постаје извор насиља над здравим и моралним поретком ствари. Мали је број оних који су рођени са хормоналним поремећајем (хермафродити и сл.). То што се, међутим, у наше вријеме број људи са полним девијацијама (мужеложника и лезбијки) свакодневно увећава показатељ је да су у питању други фактори који доприносе настраности и полној девијантности. Иза тога се увијек скривала и скрива криза морала и криза дубљег смисла живота. То показују све прошле цивилизације, па и ова наша савремена. Увијек је појава таквих феномена била знак најаве пропасти једне цивилизације. Таква мрачна и ослијепела људска поколења, Бог је, сагласно видовитом Апостолу народа Павлу „предавао у срамне страсти" (упореди Рим. 1, 26). 

в) Уосталом, организовање тзв. „парада поноса", и то први пут у историји искључиво на просторима на врхунцу наилазеће евро-америчке цивилизације, не представља ли предзнак њене пропасти? Занимљиво би било открити психолошки и антрополошки шта се скрива иза самог назива „Парада поноса". Не скрива ли се, у ствари, иза тог вербалног тријумфализма и разметљивости јавног наступа, „геј парадера" унутарња мука, очај и јад парадера, кловновски крик због изгубљене моралне и духовне равнотеже, и егзистенцијална несигурност? Здрава и истинска љубав никада није имала нити има потребу за таквом спољашњом разметљивошћу, наметљивошћу и ефектима. Подсвесно осјећање да овакав јалови ерос води у смрт и ништавило, да му је природа самоубилачка и исчашена, не нагони ли геј парадере у бекство од себе, са руба провалије над којом играју танац смрти? Овдје љубав представља наркозу, најопаснију врсту дроге. Не треба никад изгубити из вида вјечну симболику Содоме и Гоморе: ови градови и људи у њима су уништени, сагоријевши у сумпору и огњу, управо зато што су претворили природно употребљавање мушког и женског у настрано и неприродно (ср. Рим. 1, 26). Њихов свршетак је - Мртво море. 

Имају ли људи и жене оваквог оприједељења право на то? Несумљиво да имају. Но, давно је речено: „све ми је дозвољено, али није све на корист". Слобода је неотуђиво право човјеково. Али исто тако је неотуђиво право Цркве Божије да опомене и подсјети оне које види да су на рубу провалије: да лажни, нездрави начин човјековог живљења, постојања и понашања, јесте слободан али да он не гради него разграђује и коначно уништава човјека и људско достојанство, као и да подсјети на следеће: геј параде, како се изводе у Европи и свијету, представљају насиље над огромном већином људи и жена другачијег опредељења, пропагирање своје идеологије и начина живљења на недопустив начин. Оне одишу духом заводљивог тоталитаризма, манипулисања нарочито са дјецом и младима. 

Давно је речено: „све ми је дозвољено, али није све на корист". Слобода је неотуђиво право човјеково. Али исто тако је неотуђиво право Цркве Божије да опомене и подсјети оне које види да су на рубу провалије 

Сматрате ли да би најављена геј парада требало да се одржи на улицама Београда и ако не, да ли то значи да ћете упутити јавни апел државним институцијама да спрече одржавање поменуте манифестације?

- Са горе наведених разлога сматрамо да геј-парадирање улицама Београда и било којим другим улицама, представља насиље и као такво је недопустиво. Отуда, ово нека буде схваћено као апел на првом мјесту самим гејпарадистима да престану већ једном са својом насилном пропагандом, доводећи себе у опасност и изазивајући друге на слично насиље. Ово је истовремено апел и државним органима да упуте ове групације на изналажење неких другачијих путева, за остваривање својих, како осјећају, угрожених права. 

Како бисте посаветовали младе људе који су огорчено против одржавања ове манифестације?

- Шта посавјетовати младим људима који се осјећају повријеђеним оваквим насиљем и морално угроженим? У сваком случају Црква нити је икад позивала нити данас позива на насиље против било кога, па ни против оваквих групација, које свјесно бирају намјесто пута живота, пут моралне и духовне смрти. Међутим, младе људе нико не може да лиши права да на ненасилан и миран начин изразе протест у заштиту своје сопствене слободе и моралног интегритета, као и у име непролазних човјекових вриједности. 

Да ли информације да је бугарски Митрополит недавно одликовао највишим црквеним признањем представника државне власти који се успротивио организацији геј параде, док је у Москве геј парада годинама забрањена од стране градоначелника показује да се према овој теми може односити и другачије?

- Несумљиво, поступак бугарског митрополита и дугогодишње спречавање геј параде у Москви, показују могућности другачијег приступа овом, из Западних центара идеолошке моћи, вјештачки и срачунато наметнутом индукованом питању. Занимљиво би било знати: зашто организатори и финансијери ових геј-глумачких представа и позоришних водвиља, то не покушају да ураде и организују у исламским земљама Истока? 

Какав је став Цркве према бројним злоупотребама хришћанских симбола, у најави геј параде, који вређају верска осећања?

- Злоупотреба хришћанских симбола у геј парадама је евидентна (употреба крстова и друго). И то је један од знакова да се под видом борбе за своја, „мањинска права", врши перманентно насиље над већином људи и над свељудским моралним и духовним вриједностима. Обесвећење и скрнављење онога што је за хришћане најсветије, представља мање или више прикривену борбу против хришћанства и хришћанске вјере, као и против сверелигијских вриједности на којима је човјечанство и човјек градио своје колективно историјско памћење и постојање кроз вијекове. 

Pečat

http://standard.rs/vesti/36-politika/5593-mitropolit-amfilohije-gej-paraderi-prestanite-sa-nasilnom-propagandom-.html