Др Димитрије Станилоје

 Тежња Ватикана за Евхаристијском заједницом са Православнима

 Пре неколико година, за време Треће Свеправославне конференције на Родосу (1964), Ватикан је настојао да се отпочне богословски дијалог са Православном Црквом. Ова је на тој конференцији закључила да још не постоје услови за једна дијалог на равној нози између ње и римокатоличке цркве, све дотле док она не докаже да се је одрекла прозелитизма и унијатизма на штету Православне Цркве.

Римокатоличка црква, сматрајући да ће јој бити тешко да испуни овакав захтев, или мислећи да ће православни у једном евентуалном богословском дијалогу инсистирати да се римокатоличка црква одрекне јурисдикционог примата и папске непогрешивости (а Римска црква не би могла испунити овакав захтев православних), пронашла је једну другу тактику. Она више не жели богословски дијалог са православнима, већ предлаже остварење једне евхаристијске заједнице, а преко ове, заједницу у свим Светим Тајнама са православнима, док би две Цркве и даље остале различите и раздвојене по својим догматским становиштима.

У програму Четвртог римокатоличког симпосиона у Регенсбургу, јула 1972. године, била је предвиђена и тема Евхаристијске заједнице између двеју Цркава, из разлога што су ове "различите", а не "противречне". По програму тог симпосиона, требало је остварити "јединство у различитости" између две Цркве, тј. јединство у Светим Тајнама, при чему би остала различитост у вери.

Као што се види, Ватикан покушава да употреби нове изразе: "сестринске Цркве", "јединство у различитости", у смислу који је повољан за ову нову тактику у односу на Православну Цркву.

Стратези Ватикана су измислили ову последњу тактику рачунајући да ће њоме успети да успавају савест православних маса, како би ове неосетно прихватиле папски примат. Они су и рекли: ако бисмо навикли православне да се са нама причешћују, да сматрају да је свеједно где се причешћују, онда ће једног дана рећи: пошто Папа не одузима католичким Тајнама спасоносну моћ, зашто да се одупиремо да прихватимо и самог Папу.

У случају заједничког причешћивања не би се више могла правити јасна разлика између православних и римокатолика и не би постојала одређена страна која би одбила папски примат. Ако би још постојали усамљени и неорганизовани појединци који би га одбили, огромни прoпагандни апарат, који подржава овај примат, успео би да их ућутка.

Пред овом тактиком, опаснијом од свих римокатоличких тактика у прошлости, Православна Црква, особито њени епископи и свештенство, треба да изоштре будност и непрестано потврђују принципи: прво треба да се постигне сагласност у вери крозједна богословски дијалог, за који римокатоличка Црква треба да пружи доказ да је спремна тиме што би се одрекла прозелитизма, па ће тек онда уследити зajeдница у Светим Тајнама. Пре заједничког причешћивања верници Православне Цркве кажу: "Возљубим друг друга, да једномислијем исповјеми" (Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали).

Не може се остварити јединство у евхаристијском Христу на физички начин, пре него што би се остварила сагласност срдаца и умова у истој вери у Њега. Не може се остварити јединство међу нама кроз Евхаристију, ако се приближавамо Христу раздвојеним умовима, мислећи сасвим супротно. Нарочито се не може међу нама остварити јединство кроз Евхаристију све док будемо били раздвојени у две цркве. Чиме бих још припадао мојој Цркви, ако се причешћујем у другој? У чему се још састоји моја Црква? Да ли је то пуки доктринарни или јуридички форум? Апсурдно је одвојити Свете Тајне од Цркве. У том случају Црква би ишчезла.

Од стране римокатолика покушава се да се православни приведу заједничком причешћивању неосетним наметањем папског примата свима оним који би прихватили заједничко причешћивање, као и другим путем.

На "овом другом путу" избегава се да се говори о разлици у веру између две Цркве. Католици који подржавају овај пут кажу: Не постоји никаква разлика у вери између православних и католика. Ми католици смо само тачније формулисали оно што верују и православни. Ми смо формулисали учење о папском примату, али ово учење имају и православни, јер и они дозвољавају извесно првенство римског папе; ми смо формулисали учење о чистилишту, а ово учење имају и православни, када дозвољавају да се неким душама може помоћи и да после смрти пређу из мучења у блаженство; ми смо формулисали учење о безгрешном зачећу Богородице од Св. Јоакима и Ане, а ово учење имају и православни, када признају да је Богородица чиста. Дакле, ништа нас не спречава да се заједно причешћујемо. Другим речима, они кажу православним: примите све римске догме (првенство Папе, чистилиште итд.), јер у основи не примате ништа ново, пошто их и ви имате.

Ова теза није нова. То су говорили и други римокатолички богослови. Они се праве да заборављају да је почасно првенство Папе нешто сасвим друго од јурисдикционог примата и његове "непогрешивости"; да је чистилиште као апарат за аутоматско чишћење грешних душа нешто сасвим друго, него помоћ коју пружамо душама кроз молитве Цркве и милостиву свемоћ Божију; да чистота Мајке Божије у православном смислу значи непостојање њених личних грехова, кроз напор њене воље, док "безгрешно зачеће" ставља Богородицу, кроз свемогућство Божије, у стање безвољне безгрешности итд.

Православље је духовно, док је римокатолицизам јуридичан и детерминистичан. Православље је у целовитој хришћанској духовности, док је римокатолицизам претежно правна организација, која спутава личну слободу и, према томе, истинску духовност. Православље, које је једино остало чувар еванђелске Истине, не може је издати.

Зато оно непрекидно подржава тезу: прво сагласност у хришћанској изворној еванђеолској Истини, а тек онда заједничко причешћивање. Радујемо се што се овога држе све Православне Цркве. Чак и један представник цариградске патријаршије данас каже: Православна Црква... не расправља о заједници између Цркава, него о заједници у једној Цркви.

Ово ће природно доћи, када благодаћу Божијом буде дошло до потпуне сагласности, до пуног јединства у вери и само ће тада причешћивање из истог путира Крвљу Господа нашега бити знак и видљиво крунисање тог јединства.

        Преузето из књиге: „Православна Црква и римокатолицизам: од догматике до аскетике“ стр. 359-361, Приредио Владимир Димитријевић „ЛИО“ Горњи Милановац, 2002 Библиотека «Икуменске Студије». За објављивање овог текста захвалност дугујемо брату Г.Ж.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/teznje_Vatikana.htm