Прота Љубо Милошевић

ОДГОВОР НА НАПИС ДРАГАНА РАДОСАВЉЕВИЋА

 Поштовано Уредништво "Борбе за веру",

На вашем сајту објављено је писмо вашег читаоца који се брине за начин уређивања светосавље.орг (http://borbazaveru.info/content/view/2897/1/). Наравно, сав систем рада поменутог сајта он приписује мени. Он у њему посебно види русофилетизам, за који је убеђен да га ја намећем, а на уштрб нашим националним и светосавским интересима (да барем разуме данашњу геополитичку ситуацију?). Он тврди да сам ја узурпирао српски црквени термин "светосавље", и тако правим све друго, само не сајт Српске Цркве. Ја чак "вређам" светосавце и светосавље!

Затим ми предлаже да "оснујем свој сајт, и то под другим именом, па да објављујем шта хоћу" (човек ми узима право да се осећам као Србин). То се открива као повод за његово писање. Затим, он користи дату могућност - то психолошко сазнање да је већ створио јавну конфронтацију са мном, па допушта себи да се мало бави богословљем, и да декларатвино јавно, а притом безвезе, говори како то ја стварам измишљотине и неким "трећим путем" обмањујем народ. Да би све то добило неку ултимативну истину, или критику неких важних еклисиолошких димензија он чак наводи један цитат. Али ни то њему није довољно па позива и вас у помоћ.

Да, овај брат је рекао "своје мишљење" али му је потребно потпорно и ваше, наравно ради утврђивања мисли како је он ствара и уз вашу помоћ јавности предлаже. Ви му одговарате како му одговарате, и предлажете линкове "полемике", који уствари представљају "монолог" (о.Љ.М.) - у том отсуству оног шта сам ја са моје стране вама рекао.

Не види се ни онај учтиво пронађен "мекши тон" да се разиђемо као људи (у овом случају ми није јасно да ли се са ваше стране тај "тон" мења?). Као онај први пут тако и сада, једноставно сам прозван на тим лошим проценама ситуације а и ситничавим неистинама.

Понављам: прозван!

Наш сајт уређују три свештеника и надзор или брига о њему подељена је по рубрикама.

Рубрику "Новости" уређује протојереј-ставрофор о. Срба Милетић, уважени клирик СПЦ и син многогодишњег педагога у школском систему СПЦ, заједно са тимом новинара од којих желим да издвојим и брата Родољуба Лазића који повремено сарађује и са вама. Ја најмање радим у "Вестима" и најмање имам удела у томе шта се тамо објављује (имам приступ али месецима нисам ништа објавио). Чак, шта више, упозоравао сам на проблем да није корисно да се само бавимо лошим вестима из света западних религиозних доминација. Да не "злурадствујемо". Добио сам савет да вести које се не објављују на нашем језику треба преводити док уобичајених и свакодневних има и на претек.

Када сам добро размислио видео сам да су у праву, јер наше вести могу да се прихвате као "додатне" (оне које се са неким разлогом прескоче).

Што се тиче неког "трећег пута". Знате, то је отрцана и неодређена политичка довитљивост плодна само у том њеном речнику и етичком прилазу, и све друго али не и богословска мисао. То је конфузна измишљотина која не може да се примени у Православном богословљу. Постоји само један пут и он је у Цркви, и то по Диптиху помесних цркава како се оне у Православљу познају.

Могућа су слетања са њега на леву или десну страну ("одеснују и ошујују" - нашег крстоносног пута), ако ћемо се баш бавити том дијалектиком па да је применимо и у богословљу. Слетања могу да буду песвдоцрквена - формално легална или псевдозилотска, компаративно постављено према данашњим модернистима или псевдоревнитељима. У време св. Кипријана Картагенског "савремене" теологије није било, не барем у оваквој форми како је данас видимо, али су му страшну главобољу наносили нападни ревнитељи, непослушни и горди, који нису могли да опросте и тако прихвате "пале" за време гоњења Цркве.

Суочавајући се са овим проблемом он је пастирским животом написао књиге, које су касније прикупљене и сабране у Зборник његових дела. У књизи "О јединству Цркве", а и у другим "чланцима", он са "Раним хришћанским Оцима" поставља камен темељац разумевања раније Цркве, да онда и када је у непослушању ревност у питању може да постоји разлог за упозорење, кроз ону његову чувену: "Коме Црква није мајка тај у Богу не може да има Оца". Ово је конкретно упућено ондашњима "ревнитељима" – катарима ("чистим"), и то је историјски факт. Дакле, још у том времену постојао је духовни проблем који се откривао у сировој и суровој ревности, и то код људи који су задовољавали све етичке и моралне потребе хришћана, много боље од св. Кипријана и његових чеда - пастве (палих и понижених, али окајаних). Опет, многи из њих нађоше се ван Цркве.

Поражава како људи виде своје спасење, а посебно отсутво страха за њега.

Затим ваш читалац мени замера за "немешање" у црквени живот СПЦ? Знате, он једноставно не зна шта говори. Стотине мојих порука и јавних мисли написане су критички у вези неких појава у црквеном животу СПЦ. Констурктвино и одговорно.

Ономад јавно и више пута, и без било којег устезања изјавио сам бол за неправду која се врши над еп. Артемијем која се покрива правним системом (канонским) у СПЦ, и да је она поклекла под политичким притисцима са стране. Али ако се од мене очекује да форумашки "биолошким отпатцима овог смртног човека" описујем црквену власт у Србији или ван ње, онда је истина то што он каже: не мешам се! И недао Бог икада! Писао сам "опозиционарски" (према тренутно локално заузетој "позицији") на светосављу и једно време на верујем.орг, који су због своје непрофесионалности а и неспособности појединаца почели нељудски и грубо да се односе према мени, у отсуству академске толеранције и знања да прихвате и критику данашњег српског црквеног "мејн стрима".

А сада се јављам на сајту поуке.орг и моје поруке су много везане за проблематику црквеног живота у СПЦ, и тај однос је такав како доликује једном пастиру и члану Цркве Христове.

Увек када ми се упуте прекори са те "ревнитељске" стране узима ми се за грех моја "финоћа", да недовољно развијам конфронтацију са црквеним властима, а са неком конотацијом да ако се са њом не свађаш да се "ћутањем издаје Бог" (Црква) .

Или ова лупетања "средњег пута", којег је, ако баш желимо да са њим манипулишемо, и еп. Артемије изабрао да испоштује поредак који је потребан у Цркви (зна Владика да ако ми не поштујемо каноне да најмање имамо право да говоримо о кршењу истих од оних других). Ради продужетка ове мисли желим да поменем и светог исповедника Нектарија Егинског, који је у послушању поштовао каонски поредак и трпео шиканирања и злостављања свог епископа, а потоњег Патријарха васељенског, који је касније направио раскол огромних димјензија у грчким црквама. Побожан човек увек тражи установљене начине у Цркви, уз сагледавање својих могућности и способности да се бори са лошим елементима у њој, а не "о-рук" методиком, која сваким даном код нас добија све веће димензије.

Моје спасење ми је најдраже, а на локалну општецрквену ситуацију не гледам само кроз СПЦ него шире, и то мојим животом у другим црквеним срединама. Tо је моја предност над многима. Човеку који нема страх Божији за сопствено спасење је изгледа лако и једноставно да о овим заиста комплексним стварима говори. Њима не стоји ништа свето на путу, као и сада када јавно и клевећу једног ни кривог ни дужног свештеника. Не смета им јер не разумеју Цркву. А у отсуству ње ни тај свештени и библијски "страх Божји".

Када је све дошло до овог онда да јавно кажем:

Ја сам на светосавље.орг уредник Библиотеке и уз помоћ неколико модератора и уредник светосавске Листе ("форума"). То су моја задужења и моја јавна одговорност.

Библиотека је пребогата и професионално уређена, али до сада сам све критике имао само кроз сагледавање неких форумашких мудровања. Ево, и овом приликом кроз вести.

Шта то нама говори? Ми видимо да данашњи човек не чита књиге Отаца Цркве нити савете свештеника него само разна писанија по разним форумима, што језиком "сочнија" то "убедљивија", и на њима гради своју духовну личност и тај "хришћански" однос према свом ближњем. А тамо, на форумима, често духовни "слепац слепца води". Зато ми имамо и овако расположеног Драгана Радосављевића.

Без Христа данас човек не може да трпи човека. Џаба нама канони и јурусдикције када ће ради "моје верзије добра" да се скоро и преко нишана гледамо. Код нас на Балкану је све могуће, и онда неокајано упиремо прст на другог - на "американце и марсовце". Ми смо пред Небесима повлашћен народ и нама није потребно свенародно покајање. Нама није потребно исправљање, док у исто време идеолошки до крви и ножа исправљамо једни друге (много пута доказано).

- Мржња! И где је ту Христос?

Хвала вам на разумевању што на овај начин преко ваше интернет установе одговарам господину Драгану Радосављевићу.

протојереј ставрофор

Љубо Милошевић