Необичан дан једног светосавца у Београду, 10.10.2010. године

        Дивно, прохладно, али сунчано октобарско јутро у Београду. Наравно, пошто је недеља, верни народ српски дан почиње одласком на Свету литургију. Али ово недељно јутро је другачије од прошле недеље, или претпрошле. Мноштво верног народа долази у Саборну цркву на Литургију, они који су спремни причешћују се. Затим се формира колона светосаваца, на челу са барјацима, српском заставом, иконама, крстовима и крећемо улицом Краља Петра према Кнез Михајловој. Колону предводи група монаха.

На делу Кнез Михајлове улице код „Руског цара“ кордон полиције. Уз убеђивање и помало гурања настављамо пут према Теразијама. Чује се галама, хеликоптери надлећу тај простор, пуно је младих револтираних људи, старијих који коментаришу да не желе да буду поносни што се нека парада одржава у Београду, сматрају да својим присуством на улици помажу својој деци и унуцима да живе у неком „бољем“ Београду и пуно, чак и збуњених, полицајаца, неки потпуно у чуду шта ту раде, већином млади људи.

Колона светосаваца иде и пева духовне песме, сви се окрећу, стају и слушају. Али, већ на почетку Краља Милана нови троструки кордон не дозвољава даљи пролаз. Монаси и неколико људи пролазе, један монах пада, гурнуо га је полицајац, вероватно ни сам не зна зашто. Остатак групе се враћа према Кнез Михајловој, неки остају и у чуду гледају полицију која надире са свих страна и људе који некуда беже или трче, не знам. Лете каменице, флаше, чује се лом, неки младић пада, полицајац га удара... Неколико старијих жена, види се први пут на улици у таквој ситуацији, неме стоје, запањене дешавањима око њих. Окрећем се и вичем да иду одатле, плашим се за њих, чују се пуцњи и види се, а и осећа,  дим од сузавца. Размишљам, шта ако некоме позли, старе су, а помоћ не може да стигне. У том тренутку чујем дивно појање. Окренем се и видим групу људи са иконама и свештеником како иду ка нама. Срце почиње да ми пева, радост ме обузима. Наши пријатељи из Шапца и Смедерева су ту са нама. Прикључујемо се њима и идемо са песмом поново према Теразијама. Кордон полиције нас тера да идемо испод хотела „Москва“ па у Краљице Наталије. Наравно, ту стоји следећи кордон који нас враћа истим путем. Поново Теразије, па Краља Милана, опет кордон. Неколико нас пролази кордон, а остали остају испред. Монаси и свештеник су сада заједно. Појање се наставља.

У смеру трга Николе Пашића чује се бука, осећа се мирис сузавца и немир код људи. Лети прва каменица, полиција почиње да сабија народ према Теразијама. У тој гужви се млади боље сналазе, један полицајац пада повређен, монаси и народ прискачу да му помогну и извуку га из гужве. Додајем папирне марамице, крв липти, на срећу није животно угрожен. Стиже хитна помоћ, Богу хвала. Пењем се на кров изнад подземног пролаза и покушавам да смирим народ, молим их, преклињем да се не туку. Дирљиво је било видети монахе који помажу и повређеном полицајцу и једном младом човеку кога је камен погодио у главу, а опет својим понашањем смирују ексцесне ситуације. Следећи камен погађа мене. Близу нас пада неколико патрона са сузавцем...

У улици Краља Милана кордон, а испред њега група светосаваца и монаси певају духовне песме. Народ почиње да се окупља око нас. Чујемо да је завршена парада срама, полиција се полако повлачи, ми крећемо да са иконама и крстом, прођемо пут из парка Мањеж куда су пре пар сати прошли „учесници параде...“. Они чије присуство на улици нама представљају као понос, они због којих сам поново на улици, они који су увек постојали али нису шетали и то представљали као највеће достигнуће демократије и највећу европску вредност. Зашто, морамо да гледамо понижавање овог дивног града, зашто не могу да кажем не газите Свето јеванђеље, ма, никог не мрзим али задржите свој приватни живот за себе, не замењујте вредности, не понижавајте, већ унижен српски народ, не газите Православље.

Улазимо у парк и шетњом правимо круг, круг који смо дан раније прошли и у крсном ходу. На самом крају тог круга преко пута СКЦ-а полиција нас зауставља вероватно наређење. Враћамо се назад према Кнез Михајловој...

Молим се Господу и Свим Светима да се ово никада више не понови, да нам ово помогне да се учврстимо у вери нашој православној, јер само такви се можемо супроставити злу које нам недобронамерни представљају као врхунско достигнуће.

Отац Антоније