header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Како направити раскол у СПЦ у дијаспори
Проф. др Вељко Ђурић Мишина: Како направити раскол у СПЦ у дијаспори Штампај Е-пошта
четвртак, 14 октобар 2010

Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Како направити раскол у Српској православној цркви у дијаспори

 Удари комунистичке Државе на Српску православну цркву који су извршени 1959. проглашењем Македонске православне цркве и 1963. расколом у Сједињеним Америчким Државама имали су тешке последице за Цркву и српски народ.

 

Амерички раскол је ритуално разрешен а Македонска православна црква егзистира без икаквог признања и општења са другим помесним православним Црквама.

Како патријарх Викентије Проданов није одрадио шта је требало да одради, склоњен је са патријаршијског трона. Постоје индиције о тровању.

Довођењем на патријаршијски трон епископа жичког Германа Ђорића ствари су само убрзане, па је Српска православна црква неколико пута стављана пред свршен чин.

Снага комунистичке државе је тих година била веома респектабилна. Уосталом, то најбоље показује пример обрачуна са неистомишљеницима по питању Совјетског Савеза и Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина. Тешко да је неко могао да се супростави Брозовим намерама. Зато и није питање да ли је патријарх Герман био саучесник у неким антицрквеним пословима, јер би и сваки други уместо њега то морао да чини, већ је питање зашто је све то урађено! Наравно, и зашто су то баш учинили Брозови послушници из Србије.

Снага српске емиграције првенствено у Америци, политичка и економска, представљала је за југословенски држави врх значајну потенцијалну опасност. Зато је требало тражити начина да се разбије, уситни и тако учини безопасном. Закључено је да ће се то успети изазивањем проблема у Цркви форсирањем сукоба између епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића и Патријаршије у Београду. Тај сукоб би довео до располућивања српског народа, па би опасности са те стране нестало.

Није спорно да су поједини архијереји силом и другим облицима притисака натерани на сарадњу, као што није ни спорно да је епископ Дионисије, својим несталним понашањем („хоћу-нећу“) у сваком погледу, давао повода за реакције Патријаршије и државних органа. Није спорно ни учешће америчких обавештајних служби у свему томе што се збивало у Америци.

Да би се све схватило и разјаснило треба имати довољно релевантне архивске грађе. А њу не треба тражити у Патријаршији, јер је тамо и нема, већ у архивама некадашње Службе државне безбедности, која се данас чува у Безбедоносно-информативној агенцији, и Службе за истраживање и документацију, дела Државног секретаријата за иностране послове, која је ових година склоњена са места где се налазила.

Склапање мозаика тих догађаја мора се започети оним шта је доступно истраживачима. Доступна је архивска грађа Савезне комисије за верска питања, налази се у Архиву Југославије, и србијанске Комисије за верска питања, налази се у Архиву Србије. Додуше, и та грађа је на време, пре уступања архивама, добро прочишћена.

Држава је припремила редовни Сабор Српске православне цркве одржан од 24. априла до 11. маја 1963. који је одлучивао о кривици епископа Дионисија и његовој суспензији и подели Америчко-канадске епархије на три нове. Епископ Дионисије је одбио да прихвати одлуке Сабора. Српски народ се почео да дели.

Државни функционери су будно пратили реакције у Америци и у Патријаршији, међу епископима. Потом је одлучено да се „ствар“ још више продуби.

Препричавање записника састанка на коме је одлучивана судбина дијаспоре Српске православне цркве у Америци, Аустралији и европским државама не би значило много. Уместо тога боље га је прочитати у целини. Наравно, треба знати и читати ту врсту документа јер је писан бирократским речником, реченицама које су схватљиве само добрим познаваоцима тадашњих прилика.

Овом приликом стављам на увид записник са састанка одржаног 15. јула 1963. коме су присуствовали Петар Стамболић, председник Савезног извршног већа, Слободан Пенезић, председник србијанског Извршног већа, и Мато Радуловић, потпредседник Савезне комисије за верска питања.

Документ се налази у Архиву Србије, фонд 21, кутија 73. Куцан је на латиничној писаћој машини, на две странице.

 

„Предмет разматрања: новонастала ситуација у делу СПЦ у САД и Канади и мере које треба предузети с тим у вези.

 

Најпре је Радуловић упознао другове Стамболића и Пенезића о оценама Савезне комисије за верска питања, о овом питању као и и мерама које би требало предузети у вези са тим како од стране надлежних државних фактора, тако СПЦ и других.

Другови Стамболић и Пенезић су оценили да су дате оцене и предвиђене мере правилне, те да даљу активност треба усмерити тим правцем. Упркос неким неповољним појавама које су досада искрсле у вези са овим питањем како у САД тако и међу епископатом СПЦ у земљи, досадашњи ток акције дао је значајне позитивне резултате, како у односу на емиграцију односно исељеништво у САД и Канади, тако и у погледу сређивања стања у овом делу СПЦ. Акције и даље треба водити у црквеним оквирима како са онима који су против не би дали аргументи о мешању државе у то питање. Од посебног значаја је и даље вођење акције у правцу продубљивања расцепа у редовима политичке емиграције, који је већ у току.

Изражена је и извесна резерва да епископат СПЦ неће усвојити предлоге делегације која сада борави у САД да се на следећем ванредном Сабору СПЦ, заказаном за 26. јули, изаберу за викарне садашњи администратори двеју новоформираних епархија Оцокољић и Удицки, јер то није хтео учинити ни на свом прошлом редовном заседању. То би, како је истакнуто имало далекосежне негативне последице по даљи развој ове ствари. Због тога је препоручено да се у даљем раду и припремама Сабора мора водити о томе у пуној мери рачуна како би се то избегло. Кроз разговоре који ће се обавити са епископима, а и на друге начине, треба колико је то могуће више испитати и оценити њихово расположење према овим предлозима и на основу тога видети да ли са овим предлогом ићи на Сабор или не. У сваком случају боље је питање и не покренути на Сабору него дозволити да исти донесе негативну одлуку. Са Патријархом треба разговарати како да постави дневни ред Сабора, да би се избегло разматрање искључиво овог питања. Набачена је могућност да се на Сабору изнесе комплексно питање новонастале ситуације у циљу предузимања одговарајућих мера, тако да би Сабор уколико не би био расположен да наведени предлог усвоји, могао донети неке друге одлуке, које би допринеле повољнијем развоју ствари. Патријарх би по реаговању епископа у току Сабора могао оценити изгледе и зависно од тога изнео би предлог или одложио његово решење за касније. Најважније је избећи да Сабор не реши ништа, да се не поцепа на овом питању, или да не донесе негативне одлуке. Ценећи политички значај овог питања и важности усвајања наведених предлога, на састанку је било речи и о томе шта би се од стране надлежних државних органа могло учинити за СПЦ да би епископат усвојио предлог. Закључено је да се размотри питање усвајања молбе СПЦ о отварању нове богословије у Сремским Карловцима.

Савезној комисији за верска питања је дато низ сугестија за њен рад на припремама предстојећег Сабора, као, да се ове припреме не претворе у кампању и притисак, јер би то могло донети супротан ефекат, да се у разговорима које ће водити верске комисије (републичке и Савезна) са епископима, ово питање уклопи у разговоре и о другим конкретним питањима из међусобних односа (решавање конкретних молби и сл.). У разговорима треба истицати заинтересованост државе за повољан исход у овом питању, убеђивати епископе у корисност тога и по интересе цркве и по интересе државе.

На састанку је било речи и о неким другим питањима која ће Комисији бити од користи за њен будући рад.

Савезна комисија за верска питања ће путем краћих информација обавештавати другове Стамболића и Пенезића о најинтересантнијим моментима који буду искрсли у вези са овим питањем.

Београд, 16. VII 1963. г.“

(Напомена: текст је део рада „Патријарх Герман Ђорић“, који ће бити штампан крајем ове године)

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 14 октобар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 9 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.