Душан Станојевић

НАТО уранијум у утробама мајки са Космета

              Разговарала Наташа Јовановић

Да ли је Косово друга Хирошима, зашто се ћути о епидемији карцинома, да ли је извештај лекара из наше Јужне покрајине званична потврда да је НАТО извршио биолошки геноцид над српским народом – открива у разговору за „Печат“ директор ГАК „Народни фронт“ и водећи гинеколог хирург код нас и у свету

„Злочин на Космету, који су изазвали НАТО пројектили ‘обогаћени’ осиромашеним уранијумом, превазилази све досадашње светске трагедије, а последице са којима ће морати да живи 60 наредних генерација не могу се ни замислити“, каже у разговору за „Печат“ водећи хирург гинеколог проф др Душан Станојевић

У последњих 10 година јавност у Србији  је у више наврата, покушавала да отвори тему епидемије рака као последице НАТО бомбардовања. На жалост, све је остајало на нивоу покушаја. Онда сте ви изашли у јавност и рекли да је Косово српска Хирошима. Чиме потакнути сте прекинули ово десетогодишње ћутање?

Као председник гинеколошке секције 24. септембра обрео сам се, са још 50 колега из Београда, на састанку у Косовској Митровици, у Звечану. И како, већ по обичају, људима у чијим градовима се одржавају овакви скупови препуштамо да изнесу  проблеме које их муче, опет у светлу најмодернијих тенденција науке, чуо сам фрапантне податке о последицама деловања осиромашеног уранијума. Лекари са Косова, углавном Срби, одабрали су тему „Присуство радиоактивног уранијума на Косову“ и њој посветили четири-пет предавања. Према њиховом казивању на целој територији Косова, пала је негде око 21 тона осиромашеног уранијума. Дакле, то није 21 тона некаквих бомби са експлозивом, већ је реч о 21 тони радиоактивног уранијума. Овај податак је узет из НАТО архива из Брисела. Цело Косово је покривено осиромашеним уранијумом којим су затровани земља, вода и ваздух. Чули смо констатацију лекара да је међу децом и међу неким одраслим особама регистровано присуство тумора на костима, увећано за 107 одсто у односу на период од пре 1999. године.  Данас на Космету свако има у породици по неколико чланова оболелих од рака, а на једном састанку којем сам присуствовао, седело је 50 одсто људи оболелих од ове опаке болести. Све ме је то натерало да у име свог двомесечног унука и свих новорођенчади у Србији, изнесем у јавност ову дуго скривани чињеницу да је српски народ на Космету ушао у праву епидемију карцинома.

Истраживање које је спровео тим лекара са Космета, потврђује још неке претпоставке стручњака о далекосежним последицама деловања осиромашеног уранијума. Можете ли нам рећи до каквих су још открића дошле ваше колеге?

Идеја и циљ ових лекара је био да испитују, пошто су сви гинеколози, присуство уранијума у плодовој води и у пупчаној крви, што им је било доступно. Они су за те потребе ангажовали једну генетску лабораторију из Суботице и тако открили, у појединим случајевима, присуство радиоактивног осиромашеног уранијума у плодовој води и у крви пупчаника. Том састанку присуствовала је докторка генетичарка, која ме је питала каквог то има утицаја на плод, какве су последице присуства осиромашеног уранијума у самом плоду и плодовој води. Нисам знао шта да одговорим. Једино у шта сам сигуран јесте да последице могу бити стравичне, али њихове размере, мислим, нико живи не може да предвиди. Друга ствар, која је са становишта гинекологије много значајнија, јесте та да је забележена честа појава такозване молахидатозе или гроздасте моле. То је обољење тог ткива, од кога ће се касније створити ембриони постељица.

У ћелијама те гроздасте моле се најчешће јавља генетска малформација. То је обољење које се појављује на почетку трудноће где је плод уништен, а целокупна маса заједно са постељицом развија се као један тумор, који највише подсећа на грожђе. Састоји се од ситних водених циста и расте у бесконачност. А какве ће се тек мутације и малформације јављати, тек ћемо видети. У нормалним ћелијама постоји 46 хромозома, а у ћелијама гроздасте моле њихов број је два или четири пута већи. То је већ генетска аномалија, која се појавила после бомбардовања. У нормалним околностима једна гроздаста мола се јавља у три хиљаде трудноћа, а у овим, после бомбардовања, присуство гроздасте моле је много чешће у односу на ранији период. И изражава се у процентима. Алармантан је и број угинућа плода у раној трудноћи, појава тумора костију код мале деце…

Пазите, тај резултат су приказали лекари, који раде на Косову, као и професори Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици. Они су поредили појаву гроздасте моле пре бомбардовања 1999. године, са њеном појавом после НАТО бомбардовања. Такође, и појаву тумора костију пре и после бомбардовања. Уочено је да су те појаве учестале и онда су лекари кренули да пребројавају колико је то чешћа појава. Све о чему вам говорим поткрепљено је  статистичким резултатима.

Да ли оно што нас очекује можемо назвати тихим атомским ратом?

Лично сматрам да од Хирошиме па до Косова, такав један ратни злочин није забележен. Ово јесте тихи атомски рат, чије последице ћемо сагледати за 600 година. Оно што је врло битно јесте да смо на том предавању чули да је загађено земљиште на Косову, као и вода и ваздух, и да се осиромашени уранијум већ налази у ланцу исхране. Ако се налази у ланцу исхране од тога нема одбране.

Дакле ми не говоримо само о биолошком геноциду, већ и екоциду?

Да бисте избрисали један народ морате му прво плански затровати животну средину, а налогодавцима овог бомбардовања радиоактивним уранијумом је управо то пошло за руком. Осиромашени уранијум из земље улази у биљке, од којих су неке хранљиве. У сваком случају, стока једе те биљке, а ми смо у директном контакту са том стоком, коју користимо у исхрани. Пошто је тамо комплетно уништена животна средина, радиоактивни уранијум сада се нашао у комплетном ланцу људске исхране. А чим је ушао у ланац исхране, аутоматски је угрозио сва жива бића на Космету.

Привремене политичке границе не могу да оспоре чињеницу да је Ибар река која повезује Србију са покрајином. Да ли се и централна Србија налази на удару епидемије рака о којој говорите?

Што се тиче граница на Балкану, ја сам велики гркофил и мој омиљени писац у Грчкој је Никос Казанзакис. Својевремено је преко неког свог пријатеља Зорбаса, који је ожењен Црногорком, поручио да су границе на Балкану као хармоника. Стално се скупљају и шире. Дакле, ништа се није покренуло у задњих хиљаду година на Балкану. Границе се померају лево или десно, али то нема никакве везе са народом. Народ иде и лево и десно од границе. Што се тиче уранијума са Косова, он преко Ибра долази и у остатак Србије. Он реком може да дође и до Велике Мораве и до Дунава, али ће се и тамо негде сталожити, што значи да неће имати такву снагу да понови катаклизму са Космета, на којем је остало загађено и земљиште. Вода то може да спере и однесе, али загађено земљиште јесте велики проблем.

Чињеница је да су пројектили НАТО алијансе падали и на Фрушку Гору и на Панчево, да полусрушене зграде у центру Београда прште од радијације. Да ли би и то могло бити тема неког будућег скупа лекара?

Слични случајеви загађења  регистровани су и у Панчеву, али тамо није проблем само са радиоактивним отпадом колико и са неким другим хемијским материјама. Оно што се сада намеће као обавеза јесте организовање стручног састанка, и ја сам већ у преговорима по питању регионалне сарадње на ту тему, са колегама из Македоније. План је да у Охриду одржимо један регионални састанак на који би били позвани лекари, и Срби и Албанци са Косова, као и лекари из Албаније и Македоније,  и са других подручја Србије. То би била прилика да видимо шта нас је све заједно задесило. Веза између осиромашеног уранијума и карцинома у Србији је још увек неартикулисана и није узела неког великог маха. Али оно што се намеће као потреба, јесте стварање једне генетске лабораторије у којој би могли да се открију случајеви малформисаних плодова, генетских малформација и оштећења плода.

Да ли ћете консултовати и италијанске лекаре, будући да је готово цео контигент њихових војника, који су боравили на Космету, о чему је било спора у светској јавности, оболео од последица зрачења осиромашеним уранијумом?

Бомбе са осиромашеним уранијумом падале су тамо где ће касније бити распоређени Италијани, који су и први оболели од рака и први обелоданили ту истину. Било би корисно чути и сазнања њихових лекара.

На вратима клинике у Барију стоји написано: Здравствена контрола италијанских грађана, који су радили на територији БиХ и Космета, упућује да би цела Србија требало да се подвргне тестирању.

Рекао сам им да ћу се огласити у медијима, и да ћу свету казати све о томе. Али знате како, наш народ је поприлично анатемисан и нама се не верује шта год да кажемо. Ја сам то искусио на својој кожи идући по свету. Где год се негде појавите као Србин, сви вас гледају са омаловажавањем као да је потребно да Србија поново у помоћ позове Арчибалда Рајса, који ће објавити свету шта се овде догађа.

Како тумачите то што Албанци ћуте када је у питању алармантно повећање броја оболелих од карцинома на Косову?

Оно што ја као лекар клиничар знам, јесте то да су код мене долазили и Албанци и Албанке оболели од карцинома. Када не могу нигде да оду и када им се сва врата затворе, они дођу код мене. Ја што могу оперишем, а што не могу – не могу.

Ми имамо конзилијум за карцином. Не знам да ли је карцином у порасту, и о ком броју је тачно реч. Оно што могу да кажем јесте да се код нас годишње лечи око десетак Албанки, које тврде да многи болују од рака. Очигледно је власти важнија политика од живота грађана.

Познато је да су снаге КФОРА још 1999. године, давале упутства својим војницима да избегавају контакт са предметима за које се сумња да су погођени пројектилима са ОУ. Није ли то био јасан показатељ да се са лекарским истраживањима не чека 10 година?

Ја сада на то питање тешко могу да одговорим.

Ако је Косово српска Хирошима, зашто тај проблем није подигнут на државни ниво, зашто нема националне стратегије?

То није питање за мене. Ја сам вам само пренео оно што је било до нас, и што су гинеколози констатовали, а моја је дужност да обавестим целу јавност у Србији и у свету. Јавно мњење се поприлично усталасало. То видим и према позивима које сам добијао. Са друге стране, стекао сам утисак да су лекари на Косову препуштени сами себи. Наравно да би држава требало да омогући људима да се испита о чему се ради, а не да лекари са Косова буду иницијатори истраживања и да вапе за помоћ. Они су људи клиничари, који кажу да то постоји у том и том броју. Охрабрује одобрени пројекат САНУ, да лекари на Космету наставе са истраживањима и испитивања последица бомбардовања. И о тим налазима биће обавештена и Светска здравствена организација, која је очигледно под притиском. Било је предлога да се обавесте и америчке невладине организације, истакнути интелектуалци.

Какву повратну информацију очекујете од СЗО која је 2001. године објавила извештај, где стоји да у „зонама у којима је коришћена муниција са осиромашеним уранијумом није неопходно тестирати људе“?

Амерички уролог Ричард Сантући из Детроита, који је боравио код нас пре две-три године као гост клинике, позвао ме је да заједно одемо у Мозамбик где су ишле америчке мисије да помажу људима. Светска здравствена организација уме да ради када хоће. Међутим, код Косова је очито реч о политичкој ствари. Неко ко води СЗО треба да упути било какав сигнал да се испита терен Србије, то јест Косова, и да тек онда каже има ли или нема разлога за бојазан, и да ли народ може или не може нормално да живи. Ако имате податак да је бачено толико тона осиромашеног уранијума, неозбиљно је саопштити да не треба испитивати терен Косова. Онда је ту реч о некој другој позадини. У том смислу СЗО је пала на испиту.

Чини се да када је реч о истини коју Срби шаљу у свет, СЗО није једина која пада на испиту части?

Ми смо толико у светским медијима оцрњени, деградирани и омаловажавани да када се појавимо негде и када кажемо да смо из Србије, гледају нас са неким неповерењем. Увек се ту нађу људи, па чак и Срби, који ће да пљују по Србима. Мени то доста смета. Смета ми што нисмо сви исти бар са професионалног аспекта и пред СЗО. Лично мислим да треба да дигнемо глас и саопштимо истину, и да полако освајамо медијски простор, који се осваја као „тиха вода која брег рони“. Полако, али сигурно. Не треба се зауставити само на овоме.

Да ли је политичко питање и ћутање Београда пред проблемом смртности од НАТО радијације?

На то питање не могу да одговорим, али знам да смо окружени осиромашеним уранијумом. Имам унука од два и по месеца, који треба да живи на овом Балкану барем наредних 60 година. Шта њега чека овде? Свет треба да буде упознат да се на Балкану налази много деце која и даље треба да живе, и то на овом загађеном простору. Претпостављам да ће се по том питању ангажовати и држава.

Србија је у европском врху када је реч о раку грлића материце. Да ли то можемо довести у везу са осиромашеним уранијумом?

Не. Рак грлића материце изазива хумани папилома вирус. Што се тиче рака грлића материце, о њему се све зна. Он не настаје од зрачења и ту је код нас затајила превентива. Морамо нешто да урадимо на његовом раном откривању, јер је свуда у свету малтене искорењен. Ми се упињемо да покажемо да жене треба да иду на редовне прегледе. Имамо довољан број и гинеколога и апарата за преглед. Данас у Београду има 135 жена које имају почетни карцином грлића материце, а да тога нису ни свесне. Зато све жене морају да иду на редовне контроле.

Како се десило да поједини медији преузимају улогу самог Министарства здравља и држе грађанима моралне лекције о здрављу?

Није то преузимање улоге министарства. Сви би требало да преузму ту улогу информисања како би се сазнало све о карциному грлића материце, да би се спречила појава правог рака. Тај карцином има своју еволуцију. Он се прво јави у претклиничкој форми, а до појаве клиничке форме, то јест правог рака, потребно је да прође десет година. У тих десет година ако свака жена само једном годишње оде код гинеколога, евентуални карцином грлића биће откривен у претклиничкој форми, а тада је излечење стопостотно.

Професор сте на Медицинском факултету у Београду, директор ГАК „Народни фронт“, водећи гинеколог хирург код нас и у свету. Да ли сам изоставила неку функцију?

Да, поред свега побројаног, ја сам и председник Гинеколошке секције. До сада су то углавном били најзначајнији гинеколози, од ослобођења па до данас. За мене је то изузетна част. Много је већа част бити председник те секције него директор једне овакве здравствене установе. Зато што су председници секција до сада били и директори здравствених установа, Војин Шуловић, професор Драгомир Младеновић, Атанасије Таса Марковић, Радмило Јовановић, Синиша Тасовац… И када је мени запала та част, мало сам се осећао нелагодно.

http://www.pecat.co.rs/2010/10/dusan-stanojevic-nato-uranijum-u-utrobama-majki-sa-kosmeta/