Оче Јоване, у НДХ је истребљЕно бар 90.000 српских породица!

                                                      „Високо ли свуд у нас, главу диже празан клас!“

Многи од нас су, из јасних разлога, престали да прате државну и званичну црквену штампу, па се деси и да нам промакне нешто тако значајно, као чланак о Јасеновачким мученицима, објављен у Политици 13. септембра ове године.

И по одређеној новинарки, и по неким њеним саговорницима, очигледно да је реч о још једној тендециозно спремљеној причи, од стране синодалних фактора, дакле - полузваничан став о правим намерама. Чим се ту као саговорници и фактори јављају Велибор Џомић и Сава Јањић, све је јасно. Прича је опет екуменска, јер шта би друго од њих могло да се очекује? Али, овог пута саме изјаве Џомића и Јањића не би  изазивале неку реакцију. Оно што се сазнаје од о. Јована Ћулибрка, изазива страшну забринутост и потребу за адекватним реаговањем.

Само пуштање у јавност информације да су утврђена имена 90 000 настрадалих у Јасеновцу, је шокантно и неодговорно и иде на руку латинске пропаганде о приближно толико жртава овог логора смрти! Очигледно је да је и отац Јован „ушао у варијанту“ поборника смањења броја усташких жртава и то са позиције координатора Одбора за Јасеновац  Светог Архијерејског сабора СПЦ.

Да није оца Јована не бисмо ни знали да заиста постоји одавно обнародовани Музеј жртава геноцида. Где су они, ко их сачињава, где су им радови? Јад и беда, да се не каже спрдња са мученицима. Ко сада може, после деценија небриге, утврдити имена жртава? То је немогуће, посебно у Јасеновцу, јер су ту долазиле жртве из свих крајева, претежно из градова и нестајале у систему фабрика смрти. Тешко је поверовати да је тај музеј до сада утврдио имена и 90000 жртава? Али, некоме је требало да са таквом манипулацијом изађе у јавност, са српске, и то званичне, црквене стране. Ето онда хране српским непријатељима, који ће не само прихватити толики број жртава већ и рећи да су Срби деценијама неосновано увећавали број жртава, ради стварања некавог мита и слично. Пошто је прекасно да се сада сазна већи део  имена жртава, глупо је и увредљиво по жртве и њихову родбину излазити у јавност са цифром од 90 000 жртава у Јасеновцу, на основу рада фантомског Музеја жртава геноцида. Шта ми имамо ту лицитирати, у корист оних који су одговорни за геноцид над нашим народом.

Држимо се бројева које су дали усташки савезници и покровитељи, немачки нацисти и готово! Нико боље од Немаца то није могао да зна. Они нису имали разлоге да број српских жртава увећавају, јер су им Хрвати били (и остали) одани савезници, а Срби непријатељи. Што се сад неки из наше Цркве, фактички упињу да демантују податке немачких званичника од 500 одн. 700 хиљада убијених Срба, само у првим ратним годинама? Што се тиче о. Јована Ћулибрка, надам се да није реч о намери, већ о некомпетентности за посао који му је поверен.

Међутим, брине петљање у екуменизам и улазак у „дијалог“ са тзв. Римокатоличком црквом и у овој области. Од о. Јована сазнајемо да је до тога дошло по налогу некаве европске комисије „Јустиција ет пакс”, што би значило „Правда и мир“. Ово је и корисно сазнање, јер се први пут открива да се тај „дијалог са сестринском црквом“, одвија по налогу бриселских евро-унијатских институција, које ето, нажалост, наше црквене институције слушају, једнако као и државне. Ако се и истраживање геноцида над Србима мора вршити по „европским стандардима“, са петљањем „екуменског дијалога“, јасно је онда зашто се морало изаћи у јавност са податком о толиком утврђених жртава логора Јасеновац.

О. Јован Ђулибрк открива своју некометентност, доводећи у питање и добронамерност, речима: „Јасеновац је постао симболичка реч за страдање у Другом светском рату, ...и тешко га је издвојити од осталих места страдања из овог периода. Када се каже новомученици јасеновачки, ту су, на неки начин, и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици, јер ако бисмо обележавали страдање на сваком од тих места, бојим се да нам црквени календар не би садржавао ништа друго осим страдања у Другом светском рату“.

Откуд о. Јовану уверење да је баш он једини стручан и позван да реши, да се у календар уносе само новомученици јасеновачки, као символ свих мученика, да се мученичким данима не би затрпавао календар?! Када би се, не дај Боже, тако размишљало, онда би се у календару могао оставити само празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, јер календар има толико дана посвећеним мученицима Христовим, којима се обележавају и разни догађаји везаних за њих?

Страшан је грех и несрећа ако некоме, поред Латина и евро-унијата, смета уношење у календар Јадовинских мученика, десетина хиљада Срба, страдалих пре оснивања Јасеновца, у јамама Велебита и увалама отока Паг! Зашто би сметало да посебан дан у своме календару имају и Глински мученици, њих преко 1300, заклани ножевима у својој цркви? Коме може сметати посебно навођење Пребиловачких мученика, 500 мајки са децом убијених у јами код Међугорја, са још 3500 убијених у јамама и сахрањених 1991. и поново убијених  спаљивањем њихових костију 1992? Слични њима су и Ливањски и Гламочки мученици. Зашто у календару не би били и мученици из Гаравица и Медачког џепа (страдали и 1941. и 1993?/) Не би се са наведенима  претрпао календар, како, неодговорно, говори и пресуђује Јован Ћулибрк. Календар би се само украсио, а свет и наш народ би коначно спознао истину о српском страдању.

Прави симбол српског народа је крашка јама. Ко и мало познаје српску западну географију и историју, јасно му је да су стотине хиљада Срба страдале од усташа, мимо Јасеновца и пре његовог отварања. Њих све, на неки начин, сакрити и подвести под Јасеновац као символ, је злочин према свом народу. Ако се излази у јавност  само са Јасеновцем, а тамо неко нађе 90 000 имена Срба, Јевреја, Цигана и других, онда ће сви рећи да су Срби годинама градили мит о своме страдању у НДХ!? Свет и Србија треба да знају за јаме и друга стратишта, као и за Јасеновац, да би се створила потпуна слика о Павелићевој и Степинчевој НДХ, као геноцидној творевини која је цео један народ, од детета до старца, осудила на смрт, и то у доброј мери и спровела. Када се већ долази до помињаног броја, онда можемо рећи да је усташком руком и латинским благословом, у НДХ истребљено бар 90000 комплетних српских породица!

Зашто би се у календару обележавали сви српски новомученици из НДХ 13. септембра, који чак не симболизује ни Јасеновац? Усташе су 1941. поубајале стотине хиљада Срба у два покоља, Видовданском, од 24 – 30. јуна и Илинданском, од 30. јула до 11. августа. Зар да то не буде посебно обележено?

Уосталом, латинска црква и хрватске власти, полуотворено славе ове покоље као своје празнике. Видовдански покољ се слави у Међугорју 24. јуна, селу окруженом бројним јамама, напуњеним Србима. Илиндански покољ се слави и као дан „Олује“, али и поједине општине славе одржавањем летњих карневала и сличних манифестација, дане када су 1941. побацали Србе у јаме.

„Невешто“ баратање са 90 000 имена из Јасеновца, без пуне истине о овом логору смрти и хиљадама других стратишта, објективно иде на руку онима који стоје иза геноцида, а пре свега Римској „цркви“. Жалосно је, али и очигледно да то користи плановима српских екумениста и евроунијата, у друштву и у цркви, нарочито онима који се упињу да у Србију доведу архијеретика папу. Јер, како га довести, а не угушти истину о јамама, Јасеновцу, Старој Градишци, Сиску, Јастребарском, Пагу, Глини, Гаравицама, Мехином стању, али и „Бљеску“ и „Олуји“?

Р.М.