Драгомир Анђелковић

ПЕДОФИЛИЈА У СЛУЖБИ МОНДИЈАЛИЗМА

Педофилија је настраност која се испољава као сексуална наклоност одраслих према деци. Људи таквих склоности, нажалост, било је увек. „Иако се о педофилима сада много говори“ – истиче Ј. Гилинскиј, руски стручњак са сексуалне деликте – „њих нема више него раније“. Бар не у друштвима којима још није наметнута пуна верификација хомосексуализма. Но, шта носи будућност?

Упоредо са агресивним распростирањем става да је хомосексуализам нешто „нормално“, у фази док се већина грађана западних и других земаља под доминацијом Вашингтона и Брисела опире новим „вредностима“,  усиљено се шири паничан страх од педофилије. Шта стоји иза тог парадокса?

МИТ И ИСТИНА

Колико има педофила говоре испитивања спроведена у Русији и САД. Руска показују да их у мушкој популацији има 4%, а у женској 1%. Према америчким испитивањима чак 9% мушкараца показало је сексуалну наклоност према деци (Дерягин Г., „Криминальная сексология“, 2008). Разлике у резултатима вероватно су последица много вишег нивоа декаденције америчког него руског друштва. Ипак, услед страха од санкција, као и личног стида, и у Америци већина педофила још не излази из домена фантазије. Међутим, широм света створена је атмосфера да су деца готово на сваком кораку угрожено од педофила.

У многим земљама јавност је толико успаничена да друштвена клима почиње да наликује оној из времена лова на „вештице“. О томе је у вези са случајем једног набеђеног васпитача, на упечатљив начин, говорила изузетна шведска серија о прогону „вештица“ током 16-17. века. Имали смо прилику, пре око годину дана, да је гледамо на каналу Viasat History. У последњој епизоди направљена je паралела између некадашњег лова на „вештице“ и садашње хајке на наводне педофиле.

Да не буде забуне, не кажем да не треба систематски радити на заштити деце. Но, то не сме да се чини шарлатански, нити проблем сме да се злоупотребљава. А како тврди И. Кон, угледни руски сексолог: „У прилог заштите деце често иступају некомпетентне и острашћене особе, и тако изазивају хистерију, па људи  свакога почињу да сумњиче за педофилију“. То има ужасне последице за децу као и за родитеље. С обзиром да је у већини утврђених случајева до сексуалне злоупотребе деце дошло унутар породице, под лупом сумње су, пре свега, њихови најближи. Отуда, у страху да не буду оптужени многи очеви се уздржавају од ближег телесног контакта са децом. То се, како су уочили психолози, негативно одражава на нормалан емотивни развој деце.

Лов на вештице није био резултат само хистерије. Неретко су иза њега стајали прагматични мотиви. У 16. веку шведске власти су незадовољство изазвано глађу преусмериле на неколико стотина недужних жена. Почетком наредног века, данска монархија искористила је тај феномен за обрачун са непокорним племством. Лакше је било разрачунати се са самовољним великашима и отети њихове поседе ако су преко оптужених супруга били повезани са мрачним силама, него на њих ударити због видљивих политичких мотива. А да не говоримо о „малим људима“, који су користили околности да се освете или докопају туђе имовине. И сада ситуација није боља. Наводни борци за заштиту деце (али и права хомосексуалца) често само настоје да се докопају разних фондова и медијске славе. Но, ствари су и много горе.

НАЦИЈА И ПОРОДИЦА

          Историчар Л. Стон анализирао је трансформације кроз које је прошла породица од 1500. до 1800. године у Енглеској. Закључио је да почетком тог периода у породици није било ни приближно онолико топлине и интимности, колико се почетком 80-их година прошлог века – у време када су многи већ сматрали да породица преживљава кризу – са њом повезивало. Лична слобода у вези са избором брачног партнера готово да није постојала, а деца нису мажена и пажена, већ су доживљавана као средство економске и социјалне сигурности. Од малих ногу су оптерећивана разним обавезама, а од њих се очекивало да, када одрасту, помажу остарелим родитељима. Наравно, циклус се настављао, па би и они своју децу третирали као рентабилну инвестицију.

Таква породица преовлађивала је до почетка 18. века. Но, у складу са општим напретком, током тог века изменила је ранији карактер. Много већи значај, поготово када се ради о вишим и средњим слојевима, добила је брачна и родитељска љубав. Са наступањем модерне епохе, и са њом скопчаним побољшањем животних услова ширих слојева, то се десило и са тим категоријама становништва. Не само у Енглеској већ и многим другим деловима света преовладала је породица у којој се велика пажња посвећује деци. Десило се још нешто: док је унутар породице порастао ниво топлине, емотивне везе добијају другачије приоритете ван породице. Она је раније била тесно повезана са широм родбинском заједницом. Те споне су ослабила, али је зато породица постала много приврженија нацији и држави.
  

Како истиче наш историчар Драгољуб Живојиновић: „У 17. веку настају снажне државне администрације против којих крупни феудалци не могу да се боре“. Дошло је доба да државе са ефикасном централном влашћу замене квазидржаве феудалне творевине. Оне су постепено изграђивале свој „идеолошки апарат“, који је битно допринео подизању нивоа лојалности према држави, па и дубинском поистовећивању са њом, а у многим земљама, и уобличавању модерног националног идентитета. Так је током 19. века створена осовина породица – држава, која је постала темељ патриотског формирања грађана. Топлина, све уобичајенија у породици, пројектовала се и на нацију. Деда који би метнуо унука на крило, и цупкао га док му је причало шта је некада било, давао је важан допринос формирању нацији и држави оданог грађанина.

УНИШТАВАЊЕ ПОРОДИЧНЕ ТОПЛИНЕ

             Савремено доба донело је нове промене и на плану породичног живота. Нарасли хедонизам и ужурбани стил живота, и ту су се манифестовали. У извесној мери оправдана афирмација тежње ка личној срећи отишла је у крајност и почела да засењује породичне дужности. А у почетку пожељно настојање да се заштите жена и деца, почело је да поприма трагикомичан вид. Резултат тога је и плима развода.

Променио се и однос према држави и нацији. Мондијалистичкој елити, која пре свега води рачуна о интересима мултинационалних компанија, не требају свесни грађани одани националној држави. Не требају јој ни нормалне људске емоције. Њој требају алави потрошачи и увежбани фахидиоти, који ефикасно обављају поверене послове. Савесни грађани би могли да се упитају где су морал и правда у ономе што се од њих тражи да чине. С друге стране, отуђени егоисти гледају само да намире потребе. А да би се добили такви људи, потребно је уништити и ону топлину која унутар породице опстаје у условима потрошачког грозницом оптерећеног стила живота. Томе служе и претеривања у вези са педофилијом.

Оно што важи са средишта евроатлантског света, тим пре важи за његову периферију. У првом случају атомизација људи доприноси њиховом делотворнијем стављању у службу унутрашњег (кроз саможиву потрошњу) и спољног (кроз одобравање империјалне политике) остваривања профита мултинационалних компанија. У другом случају, атомизација треба да допринесе учвршћивању доминације над тим (нео)колонијалним зонама, односно да паралише тамошњу националну солидарност и способност да се делује у прилог виталних националних интереса (па и да се они препознају).

Како је приметио руски социолог Е.  Макаревич – тамо где је историјско сећање живо а родољубље јако, док су везе између родитеља и деце чврсте, свест грађана је отпорнија на манипулацију. Они још нису постали духовни поданици евроатлантских мултинационалих компанија. То је недопустиво за њих и њихову „пету колону“ у друштвима која још нису потпуно постмодерно окупирана.  Зато настоје да што пре промене такво стање. А када се очеви буду бојали да помилују децу, и та друштва ће учиниће велики корак у „пожељном“ смеру. Стога се од стране евроатлантских пропагандиста у неокупираним друштвима утире пут за општу хистерију у вези са педофилијом. То треба да имамо у виду када опазимо колика јој се пажња поклања на неким „нашим“ медијима, какав је, стиче се утисак, Б-92.

НОВИ ВРЛИ СВЕТ

Против педофилије треба се борити промишљено а не ирационално. Од хистерије нема користи и када они који нам не мисле добро њу не користе за своје циљеве. Уз то, важно је да будемо реални. Са проблемима је лакше изаћи на крај ако стварно знамо какви су. Да споменем један експеримент, о коме говори И. Кон, а који указује како ствари могу да буду погрешно протумачене. Скривеном камером сниман је преглед трогодишње децу. Лекар није додиривао њихове гениталије. Потом су деца упитана да ли је то чинио. Чак 70% њих рекло је да јесте! Умислила су да се то десило. И овакве ствари треба имати у виду када олако помишљамо да смо већ постали друштво педофила.

Нажалост, не значи да такво друштво нећемо постати. Огромна већина очева и деда нема педофилске склоности, док изгледа да их многи борци за „нови врли свет“ имају. У прилог тога сведочи учешће у промовисању и одржавању београдске „геј параде“ Франка ван Далена, хомосексуалаца, политичара и, како тврди холандска штампа, педофила. Циљ заговорника евроатлантског сексуалног и политичког поретка је да се преусмери пажња јавности, тако да она, док аплаудира хомосексуалцима и правим педофилима, са зазором гледа на породичне људе. А наша деца и друштво имаће фаталну штету ако деде више не буду цупкале унуке, а очеви не буду мазили децу. Услед паничног сумњичења околине то је већ почело да се дешава. А ако кротко наставимо да идемо путем којим нас воде, дешаваће се у још већој мери. Тако ћемо, у лажном страху да смо у породицама окружени монструмима, отуђујући сопствену децу, створити њих много више него што их је икада било! И још ћемо, у потпуности, постати колонија оних који разарају и своје, а камоли наше породице.

Ако се не тргнемо из летаргије која погодује обесмишљавању нације и породице, десиће нам се да борба против педофилије одигра дату улогу и она постане друштвено прихватљива, па и системски потврђена као што је данас хомосексуализам. Већ сада у Америци и Холандији постоје организације која се боре за права педофила. Њихови активисти траже да се уместо термина педофил користе изрази – бојлав (boylov) и герлав (girllove). Уз то, захтевају легализацију сексуалних односа са децом која напуне 12 година!

Евроатлантски свет пун је преокрета. Једино је важно да глобални моћници буду још богатији. Остало има тактички карактер. Хомосексуализација друштава и, с друге стране, панична борба против педофилије, имају исти задатак – кидање традиционалних веза. Kада тај посао буде обављен педофилија ће бити легализована, па ћемо имати нове параде срама а прикривени педофили ће слободно испољити своје склоности. Уз то, историја нас учи, оно што не ваља, када се створи друштвена атмосфера која погодује толерисању порока, брзо се шири. Зато, док још није касно, не дајмо нашу традицију. Без породице, државе и нације, наша деца биће препуштена туђој немилости. А баш они који се наводно боре за њихова права а разарају наше институције, обичаје и вредности – раде у прилог тога да постану сексуално робље!

Магазин „Печат“

http://www.vidovdan.org/component/content/article/46/3476