header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРЕТРАГА
Излагање Ранка Гојковића на конференцији у Санкт-Петербургу (на српском и руском језику) Штампај Е-пошта
понедељак, 25 октобар 2010

Ранко Гојковић

Ватикан и геноцид над Србима у светлу богословског и књижевног дела

Светог Николаја Српског

          Свети владика Николај српски, на многим местима у свом стваралаштву, дотицао се питања западног хришћанства. И у својим ранијим радовима, а поготово у познијем стваралаштву, често је писао и разобличавао свакојаке заблуде и јереси западног „хришћанства“.

 

После стравичног геноцида над Србима, у Другом светском рату, владика Николај је, без имало околишења, у више својих дела послератног периода, директно оптужио Ватикан за тај чудовишни злочин. О монструозности тога геноцида, нећу говорити, о томе сте могли чути у рефератима историчара и на овој конференцији. Владика је 1937. године у часопису „Мисионар“ објавио текст „Римска вера“, где у 15 тачака објашњава суштинске разлике и највеће заблуде римокатолика. Пошто су то мање-више опште позната места, премда је тај текст предивно написан, препознатљивим поетским језиком владике Николаја, овде ћемо навести само петнаесту тачку, која је данас посебно актуелна:

15) “Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без православља. Рим је од увек био и заувек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.

И тако даље, пуно и пуно, редом.

Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина“.

Шта на ове речи светитеља српског могу одговорити данашње српске (нажалост, видимо да таквих има и у Русији) владике-екуменисти, којима су пуна уста екуменске љубави према „сестринској цркви“? Да ли је све у реду са њиховим очима и ушима?

* * *

У јединственој поеми-служби српским новомученицима, названој „Ђердан од мерџана“ нарочито је истакнута улога Ватикана у тим злочинима. Буквално свака страница те поеме-службе оптужује Ватикан за тај чудовишни злочин, од кога су се згражавали и хитлерови нацисти. Пошто  је та поема-служба написана у форми стиха, није згодно препричавати је, па ћу овде навести само неке стихове који експлицитно, директно, за геноцид над Србима оптужују Ватикан.

Тако, на самом почетку поеме-службе српским новомученицима, владика упоређује  папине војнике, хрватске усташе, са највећим Христовим прогонитељима:

Цар Ирод и Нерон, Трајан и Дуклијан,

Мач дигоше на те, Христе Боже благи,

Опише се крвљу твојих следбеника.

Наследници њини, ћесари са крстом,

Са мачем под крстом исто наставише,

Седамсто хиљада муком уморише.

Мало касније, Ватиканске злочине над другим народима, које је Рим поздравио са звонима и весељем, владика пореди са закуском пред гала вечеру, коју представља покољ Срба:

Магдебуршки покољ у Германском роду,

Вечер Сицилијска и пожар Хуситски,

Ноћ Вартоломејска у Француској земљи

Што у Риму звона звонише с весељем-

Ко закуска то је пред гала вечеру,

Спремљену од Срба закланих за веру.

Језиви случај, када су српске девојке радије скакале са високе стене у кањон реке Дрине, него да падну у руке папских крсташа, владика овако описује:

Изнад плаве Дрине, са високе стене,

Буљук девојака с молитвом и вриском

Скочише у реку да част сачувају,

Ал не од Турака већ папских крижара,

Устраши се река, устави таласе

Дубине раскрили, да гробница буде.

Над зеленом Дрином блеснуше голуби:

Девојачке душе! Небо их пољуби.

Још један језив пример приказује владика, када српске свештенике и владике који нису хтели да се покрсте, пребијају моткама и деру кожу у облику крста коју после посипају сољу, називајући усташе крижарима (назив за папску крсташку војску):

Крижаше крижари српске свештенике,

Крижаше им кожу, посипаше сољу,

Чупаше им браду, пљуваше у лице.

И владике старе моткама пребише.

Пре него их смрћу љутом уморише.

У свеце се пише ко на правди страда,

О Божији свеци веселте се сада!

Католичка војска Аустро-Угарске монархије, у Првом светском рату је направила у српском Подримљу (предео око реке Дрине) страшне покоље цивилног становништва. Али Срби су то све опростили и заборавили, ослободили словенску католичку браћу Аустро-Угарског ропства,  да би им у Другом светском рату, та браћа, католичка - хрватска усташка војска, - захвалила поновљеним злочином у много страшнијем виду и на много ширем простору. Ево како тај континует злочина описује владика Николај:

Господ свевидећи и небеске силе,

Гледаше са гњевом шта нељуди чине:

У Првоме рату поднесмо страхоте

Што хришћнско име мраче и срамоте

Покоље латинске у дивном Подримљу

Злочин и поругу на српску светињу,

Искрижане људе, обешене жене,

И гомиле живих, ватром сажежене.

Као сакмењени духови се згрозисмо

Ал рекосмо „браћа!“ и све опростисмо.

Но то беше само предговор грозоти

Што с у Другом рату јави у полноти.

Ај страдалци српски из обадва рата:

Рајска вам се широм отворише врата.

Ко се крстом крсти а крв праву лије,

Боље да се никад ни родио није.

Већ у следећем стиху, хрватске паписте владика зове јеретицима жустрим који у срцу своме имају мржњу према православнима. У овом стиху владика каже да их сам ђаво са Каиновог врата  хушка на злочин, алудирајући на словенско порекло хрватских католичких кољача, који кољу словенску браћу – православне Србе.

Суседи опаки, јеретици жустри,

Са мржњом у срцу вере православне

Ударише на вас по наследној мустри

Ирод покла децу да такмаца нема,

Тако и султани браћу своју клаше,

Да би без такмаца мирно царовали,

И крштена браћа, вас браћу поклаше,

Мученици српски, седамсто тисућа,

Без вас и савести да би благовали.

Ал ђаво им кликну с Каиновог врата

„Браво побратими, моји див јунаци,

Весеље је моје, кад брат коље брата“.

Христос же свесилни, разоритељ ада

Пастир је и вођа Свог безбројног стада.

У следећим стиховима, владика експлицитно помиње усташе као следбенике Рима, којима вера католичка лако опрашта и најстравичније злочине - довољно је проћи „троја врата“ или дати неколико новчаница и сви греси се праштају. Он веру католичку назива инославном а мало даље - хришћанством лажним.

Христос диже вредност човечјег живота

Поврх свих вредности васцелога света,

Следбеници Рима ту вредност снизише,

Испод цене блата човека спустише.

 

Инославна вера, шарена и глатка,

За велике грехе нађе лека слатка:

-Прођи „Троја врата“, па згрешио ма шта

Ил пет „Розарија“и све ти се прашта!

 

У сукобу праве и неправе вере

Ви муке поднесте без броја и мере

Само трнов венац скрива венац славе,

Ви за праву веру положисте главе.

 

Кратовац у огњу, Авакум на коцу,[1]

Победу однеше над полумесецом

О страдалци нови под хумкама влажним,

Победа је ваша над хришћанством лажним.

И пред сам крај поеме-службе српским новомученицима, свети Николај Српски, оптужује директно Ватикан, да су под његовим окриљем усташе кренуле да кољу српску одојчад, добивши за ту ревност у злу, похвалу од пакла и Рима:

Под туђим окриљем[2] кретоше усташе,

Од главе до пете оружани тешко,

Те одојчад српску и бабе поклаше,

И то дело своје назваше витешко!

 

Послодавац њихов из пакла се смије,

Таквих слугара још имао није,

А за ревност у злу, већ познату свима,

Похвале добише од пакла и Рима.

Ово дело свети Николај Српски није писао као млади богослов, него као старији, искусни јерарх, живи светитељ, који је преживео ратне страхоте и концетрациони логор Дахау, где је имао виђење и Самога Христа. Свакако да овим приказом ни издалека није исцрпљен критички однос светитеља Николаја према Ватикану, али је више него довољан да се повуку неке паралеле и извуку неки закључци. То је посебно важно данас, када са престола Светога Саве Српскога, слушамо овакве речи садашњег српског Патријарха Иринеја, изговорене недавно по повратку из Беча (пошто је за своју прву првосвештеничку посету иностранству изабрао Аустрију): “Када је питање личности папе у време нашег јединства, пре подељености, папа је био на првом месту, али има неких догматских ствари, које су сада можда нека мала препрека, али нема проблема који не може да се реши. За нас православне је мало спорно питање непогрешивости папе. То је можда једно питање, али у једном разговору или дијалогу, сигурно се може, на радост Божију, нешто позитивно решити“, подвукао је он.

Не знам на које је православне мислио свјатејшиј? За целокупно светоотачко предање Цркве Православне, то нипошто нису биле „мале препреке“ нити „мало спорна питања“. А из богословског опуса „највећег Србина после Светог Саве“ (тако је владику Николаја назвао новоканонизовани српски светитељ – Јустин Ћелијски) и лаик ће извући потпуно супротан закључак. Ако су „за нас православне“ то „мале препреке“ и „мало спорна питања“ онда, следећи ту логику - владику Николаја не можемо сматрати православним. За њега то сигурно нису, као што видимо и из овог кратког реферата, биле „мале препреке“ нити „мало спорна питања“.

Чак ни за (у богословским круговима много критикованог), Патријарха Германа (коме се пребацивало да је устоличен уз Титову подршку), односи са Ватиканом нису били мали проблем. Тада свемоћни Тито, једном приликом дошао је код Патријарха Германа и рекао му отприлике овако: „Ја бих желео да позовем римског папу у Југославију. За његов долазак, неопходан је и Ваш позив“. Патријарх Герман је одговорио да може, али под једним условом. Када је Тито упитао који је то услов, Патријарх је одговорио отприлике овако: „Да папа претходно оде у Јасеновац и тамо клекне и извини се у име католичке цркве за геноцид над Србима“.

   Садашњем Патријарху, изгледа, ни тај услов није неопходан.

                                                                                                                                   Ранко Гојковић

_________

[1]   Српски мученици из периода турског ропства

2Овде се, наравно, мисли да су усташе кренуле у покоље под окриљем Ватикана.

 +++

РЕФЕРАТ РАНКА ГОЈКОВИЋА НА РУСКОМ ЈЕЗИКУ

 

Ранко Гойкович

Ватикан и геноцид над сербами в свете богословской и литературной мысли Свт. Николая Сербского.

 

Святой владыка Николай Сербский, во многих местах своего творчества касался вопроса западного христианства. И в своих ранних работах, а особенно в позднем творчестве часто писал и разоблачало всяческие заблуждения и ереси западного „христианства“.

После жуткого геноцида над сербами во время Второй мировой войны, владыка Николай, безо всяких околичностей, во многих своих работах послевоенного периода прямо обвинял Ватикан за это чудовищное злодеяние. О чудовищности этого геноцида, не хочу говорить, о том могли слышать в докладах историков и на этой конференции. Владика в 1937 году в журнале „Мисионар“ опубликовал текст „Римская вера“, где в 15 пунктах объясняет существенные отличия и крупнейшие заблуждения римокатоликов[i]. Всё это более-менее известно, но неповторимость текста заключается в манере изложения – в дивном и узнаваемом поэтическом языке, присущем владыке Николаю. Приведём последний 15-й пункт, особенно актуальный именно в наши дни:

15)“Славяне не имеют никакого смысла жизни и никакой миссии в мире вне Православия. Рим всегда был и всегда останется кровным врагом славянских народов, отбирая у них только деньги, а их называя варварами.

И так далее и тому подобное.

Благо тому, кто отворит очи, чтобы видеть; и уши, чтобы слышать: где ложь, а где истина“.

Что на эти слова святителя сербского могут ответить нынешние сербские (к сожалению, видимо, такие есть и в России) владыки-экуменисты, чьи уста полны экуменической любви к „сестринской“ церкви? Всё ли порядке с их очами и ушами?

В единственной поэме-службе сербским ново мученикам, названной „Ђердан од мерџана“ особо подчёркнута роль Ватикана в этих злодеяниях. Буквально каждая строка этой поэмы-службы обвиняет Ватикан за столь чудовищные преступления, от которых содрогались даже гитлеровские нацисты. Поскольку поэма-служба написана в стихотворной форме, неудобно пересказывать её, хочу лишь представить вашему вниманию некоторые строки, которые недвусмысленно указывают на виновника геноцида.

Так, в самом начале поэмы-службы сербским ново мученикам, владыка отождествляет папских солдат, хорватских усташей, с гонителями Христа:

 

Царь Ирод и Нерон, Траян и Диóклетиан,

Меч над тобою занесли, благой Господь Христос,

Опившись крови тех, кто за Тобой шел.

 

Наследники их, кесари с крестом,

С мечем, укрытым под крестом, продолжили резню,

Семь сотен тысяч в муках уморив.

 

Чуть позже, Ватиканские злодеяния над другими народами, которые Рим приветствовал колокольным звоном и весельем, владыка сравнивает с закуской перед банкетом. Который представляет собой резню сербов:

 

Магдебургская резня Германского народа,

Вечер Сицилийский, Гуситский костёр,

Ночь Варфоломеевская во Французской земле

Рим триумфальный отмечал колокольным весельем-

Но это всё было всего-то закуской

Пред трапезой жуткой из сербов, заклάнных за веру.

 

Жуткий случай, когда сербские девушки предпочитали бросаться с высоких скал в  каньон реки Дрины, нежели попасть в руки папских крестоносцев, владыка описывает так:

 

Над Дриной зелёной, с высокой стены

Плеск девичьих вскриков, последних молитв

Что в реку вскочили, чтобы честь сохранить,

Спаслись не от турок, от тех, кто с «крестом»,

Река устрашилась, смирила волнистую гладь,

Глубины разверзла, чтоб кладбищем стать.

Над Дриной зелёной вспорхнули голýбки:

То – дéвичьи души! Их небо целует.

 

Ещё один страшный пример приводит владыка, рассказывая о том, как «усташи-крыжары» у сербских священников, которые не хотели перекрещиваться, избивали палками, «крыжили», т.е. сдирали кожу в виде креста и посыпали раны солью…

 

Крыжат крыжары сербских священников,

Крыжат им кожу, посыпавши солью,

Бороды рвут, плюя им в лицо.

А владык престарелых избивают дубьём.

И до того, как их смертью уморят

В святцы запишут страдальцев за правду

Угодники Божии ликуют сейчас!

 

Католическая армия Австро-Венгерской монархии, в Первой мировой войне учинила в сербском Подримьи (пределы около реки Дрины) страшную резню гражданского населения. Но сербы всё это простили и предали забвению, освободили славянских католических братьев из Австро-Венгерского рабства, дабы им во Второй мировой войне те же самые братья – католики – хорватская усташеская армия,- отблагодарила новым злодейством во много более страшном виде и на много более широком просторе. Вот как это описывает владыка Николай:

 

Господь Всвевидящий и Небесные силы,

С гневом глядят – что нéлюди чинят:

В Первой войне претерпели насилья,

Что христианское имя чернят и срамят.

Свирепость латинская в дивном Подримьи

Зло, осквернение сербской святыни,

«Искрыжаны» люди, поруганы жены,

И толпы живых, огнями сожжённых.

Увидевши это, каменеет душа,

И всё же, воскликнули „братья!“ И всё позабыли.

Но было всё тó предисловием смерти

В Другом ратном смерче открытой вполне.

Эй, страдальцы сербские из обоих ратей:

Райским вам широко отворяют врата.

А тем, кто с крестом, но невинную кровь проливал,

Лучше бы было и не рождаться на свет.

 

Уже в следующем стихе, хорватские папистские владыки зовутся еретиками шустрыми, которые в сердце своём крыли ненависть к православным. В этом стихе владыка говорит, что их сам диавол с Каинового врата науськивает на злодеяние, намекая на славянское происхождение хорватских католических убийц, вырезавших своих славянских братьев – православных сербов.

 

Такие соседи, ерéтики шустрые,

С лютостью в сердце ко всему православному

Ударили вас, повинуясь наследном обычаю

Ирод резал младенцев, чтоб уничтожить соперника,

Также султаны душили всех братьев своих,

Чтоб без соперников бремя царства нести,

Так и крещёные братья, вас, братьев, заклали,

Мученики сербские, семь сотен тысяч,

Без вас и без совести были б соседи покойны.

Но дьявол им кликнул с Каинового врата

„Вот так, побратимы, геройские воины, браво!

Я рукоплещу, когда брат колет брата“.

 

В следующих стихах, владыка поминает усташей как последователей Рима, которым вера католическая легко прощает тяжелейшие преступления – достаточно пройти „трое врат“ или дать некую сумму наличных – и все грехи «прощаются»! Он веру католическую називает инославной, а немного дальше христианством ложным.

 

Христос поднимает ценность человеческой жизни

Выше всех благ всего света,

Последователи Рима эту ценность понизят,

Унизив её ниже цен на болотную жижу.

 

Инославная вера, удобная, гладкая,

За грехи вопиющие нудит лекарства им сладкие:

-Проходи „Трое врат“, и что было согрешено,

Прочитай пять „Розарий“ – и всё прощено!

 

Когда сшиблась с неправою правая вера

Вы муки понесли без числа и меры

Лишь терна венец сокрыл венок славы,

За правую веру сложили честные вы глάвы.

 

Кратовац в огне, Аввакум на колу[ii],

Победу одержав над полумесяцем

О, страдальцы новые, под холмиками влажными,

Победа ваша над христианством ложным.

 

И в заключении поэмы-службы сербским ново мученикам, святой Николай Сербский, прямо обвиняет Ватикан, поскольку под его покровительством усташи учинили резню грудных младенцев, получив за эту ревность ко злу, похвалу и од ада, и от Рима:

 

Отправились усташи под покровом чужим[iii],

Оружия не позабыв нацепить,

Иначе ведь «витязям» будет опасно колоть

Младенцев грудных да немóщных старух.

 

Их работодатель хохочет в аду,

Таких исполнительных слуг оценив,

За ревность ко злу, столь известную всем,

Хвалу им послали и пекло, и Рим.

 

Эту работу святитель Николай Сербский писал уже не как молодой богослов, но как умудрённый опытом иерарх, живой святитель, который пережил ужасы войны и концентрационный лагерь Дахау.

 Этими примерами не исчерпывается критическое отношение святителя Николая по отношению к Ватикану, однако более чем достаточен для того, чтобы провести параллели и сделать некоторые выводы. Это особенно важно сейчас, когда с престола свт. Саввы Сербского раздаются обескураживающие православный слух слова

“Когда вопрос о личности папы во времена нашего единства, до разделения, папа был на первом месте. Но есть некоторые догматические вещи, которые сейчас могут быть небольшим препятствием, однако, нет таких проблем, которые нельзя решить. Для нас, православных, несколько спорным является вопрос непогрешимости папы. Быть может, это единственный вопрос, но в одном разговоре или диалоге, несомненно, можно к радости Божией решить нечто положительное». Эти слова прозвучали из уст нынешнего патриарха сербского Иринея, высказанные по возвращении из Вены, куда был направлен первый первосвятительский визит.

Не знаю, о каких православных думал святейший? Для целокупного святоотеческого предания Церкви Православной указанный вопрос вовсе не является ни «небольшим препятствием», ни «маленьким спорным вопросом».

А из богословского опуса «крупнейшего сербина после свт. Саввы» (так владыку Николая нарекал новопрославленный сербский святой – преподобный Иустин Челийский), даже профан может сделать диаметрально противоположное заключение относительно Рима.

Если же «для нас, православных», это – «небольшие препятствия» и «маленькие спорные вопросы», то, по такой логике, владыку Николая нельзя считать православным. Для него, как видно из прозвучавшего доклада, препятствия были немалыми, как немалыми понимались и спорные вопросы.

Даже для Патриарха Германа[iv], которого обвиняли в том, что и избран-то он был при поддержке Тито, отношения с Ватиканом были немалой проблемой. Когда всемогущий Тито однажды прибыл к Патриарху Герману, и сказал ему примерно следующее:

- Я желал бы позвать Папу Римского в Югославию. Но для его визита необходимо Ваше приглашение.

Патриарх Герман согласился, но под одним условием. Тито спросил:

- Что это за условие?

- Пусть  папа перед этим придёт в Ясеновац и там на коленях извинится за то, что во имя Католической Церкви творился геноцид над сербами.

Для нынешнего Патриарха, по-видимому, даже ни это условие не является необходимым.

          __________

[i] Текст впервые опубликован в журнале „Мисионар“ №5, за 1937 г., т.о. тоже в зрелом, святительском периоде творчества свт. Николая.

[ii] Сербские мученики периода турецкого рабства

[iii] Речь идёт о том, что усташи двинулись на резню «по благословению» Ватикана.

[iv подвергаемого в богословских кругах немалой критике

Последњи пут ажурирано ( среда, 10 новембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 31 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.