Онима који се причешћују божанским тајнама и ко се причешћује недостојно.

Kао када би неки благородни и богати човек оставио утабани и обични пут и зашао на пуста и тешко проходна места, те допао у руке разбојника, који пошто би га ухватили скинули би са њега лепо одело које је носио и обукли га у прње пуне закрпа и сваке нечистоте а затим, оставивши га са собом приморали га да обедује заједно са њима опијајући се и чинећи срамна дела, а такође и да пљачка као они.

Он би се заједно са њима задовољавао у преједању, што није упражњавао (до тада), у опијању и нечистим делима, а временом би, привикавши се на разбојничке обичаје сасвим оставши у њима, заборавио и сву своју родбину и пређашњи благородни и часни живот, због тога што је љубав у њему, какву је имао раније према часним и благочестивим обичајима и понашању сасвим охладнела: тако и још и горе страда и хришћанин који се оставивши пут којим му приличи да иде као хришћанину, склони на ђаволске странпутице, када на пример остављајући частан и вредан живот, којим је живео и задовољаво се малим, заволи живот са светским утехама и због тога се почне служити неправдом, увредама и крађом, а потом стигне и до срамних блудних дела. Није ли очигледно да је такав упао у руке демона и да је обнажен од благодати светог крштења?

Очигледним знаком тога да је обнажен од благодати светог крштења служи његово сопствено признање да никада не може пресећи и одсећи своје срамне похоте и не може се уздржати да их не задовољи срамним делима. И колико је међу нама таквих похотљивих, који су тиме нечаснији што не схватају и не осећају свој бедни положај?! А међутим видимо да неки од њих долазе до таквог безумља, да се осмељују да се причесте пречистим телом и непроцењивом крвљу Христовом. Каква бестидност и занесеност! Тешко свештенику који даје таквоме божанствене тајне, тешко и ономе ко се причешћује. Тешко ономе који се причешћује зато што причешћујући се након срамних дела, неочишћен покајањем и епитимијама, он све више и више допада под власт ђавола, а на крају овај сасвим завлада њиме; и Бог сасвим оставља таквог због његове срамности и нечистоте, а посебно због његове бестидности и дрскости, како пише у светом Еванђељу о Јуди, да само што се причестио од Хлеба који му је дао Господ Христос, одмах –по залогају тада уђе у њега сотона- (Јн. 13,27). Тешко свештенику који га причешћује недостојног и предаје пречисто тело и часну крв Христа Спаситеља ономе ко је недостојан да пређе праг храма Божијег, са ким је сваком хришћанину забрањено да куша и обичну храну, како је озаконио св. ап. Павле говорећи: -ако који се брат зове постане курвар или тврдица или идолопоклоник, или кавгаџија, или пијаница, или хајдук; с таковима да и неједете (1. Кор. 5,11). Видиш да такав човек уствари није брат хришћанима, но се само именује тако.

Онај који таквоме предаје тајне праведно подлеже осуди, и због тога што он човека, који је грешио по скретању од праве намере и по лакомисленој небризи, чини савршеним непријатељем Богу. Свештеник или духовни отац није дужан да таквоме предаје тајне, али је дужан да таквог покрене на покајање кротким и умилним речима, да му напомене о тим страшним адским мукама које ће грешници свакако испробати; дужан је да га уразуми у посаветује као слепога и да се помучи око њега као око оног који је сишао с ума, и оног који страда од искушења и ђаволског насиља и да се помоли Господу да отвори слух његове душе и помогне му да, премда не много, покрене чула и позна своју нечасност, и опет да се кроз покајање врати међу верне, зато што је такав неверни нечастивац. Ако би он имао страхопоштовање и веру у Христа и срцем исповедао да је Он Бог, -који неће безакоња, у Кога нема места ко је зао, безбожници неће изаћи пред очи Његове- (Пс. 5, 4,5); онда се бојмо и припазимо са таквим лакомисленим причешћем пречистим тајнама да не би за то на њега неприметно повукли мач анђеоски.

У свету је много таквих који се због стида од људи, да се не би открило да су недостојни, осмељавају да приступе пречистим тајнама, знајући да су недостојни: а ако би неко стао да их задржи од такве дрскости, тога руже и грде као тешког човека, а не освешћују се, не постиђују се и не сазнају своје злоумље, него се на сваки начин противе онима који им бране свето причешће,и пошто пото желе да се причесте, или боље рећи желе да гурну себе у коначну погибао, у безнађе и богозаборав. Требало би да послушају оног, ко их недостојне спречава да се причесте и да му благодаре зато што их је избавио од највеће беде, од које нема и никад није ни било веће, јер како се недостојно причешћују, постају дужни крви Христа Господа, т.ј. биће осуђени заједно са Јудом и онима који су распели Господа. А шта може бити горе и теже него подпасти под осуду под коју су потпали они који су распели Господа?

Због таквог грешника би требало сву братију сабрати уједно и са сузама молити Бога, да Га преда сатани на мучење тела, да се дух спасе у дан Господњи, како говори Божанствени Павле (1. Кор. 5,5). Предавање сатани на мучење тела између осталог означава и то да се грешник уцеломудри и раскаје бивајући кажњаван разним телесним недузима, страдањима, ранама и неисцеливим болестима, макар и нехотице, будући принуђен страдањем тела, и што не би учинио да је био здрав то је учинио због болести и мучења тела. Јер Бог, када душа сагреши, кажњава тело, да би се она, дошавши себи, покајала и спасла. Када се пак такав покајавши се и исправивши се, причести светим тајнама, тада светиња божанског причешћа у њему јавља велику силу и власт, сакрушава грехе и чисти душу од склоности и похоте које је имао према греху. Јер као што је немогуће да се огањ и вода заједно налазе у истој посуди, тако је немогуће да се у једном истом Хришћанину налазе и пречисто тело Христово и мрзост греха.

Ако се онај који љуби грех и недостојно се причешћује пречистим тајнама, телом и крвљу Спаситеља, одмах не подвргне мучењима која уразумљују, онда свакако неће избећи вечна мучења тамо где су црв који не умире и огањ који се не гаси. Дакле ако се такав не боји вечног сажежења и неистрпљивих мука заједно са ђаволом у векове векова онда се узалуд причешћује без страха. Ако се пак боји, онда је боље за њега да се неко време уздржавши се од причешћа пречистим тајнама и покајавши се, заплаче пред Богом, трудећи се по својој сили да измени своју самовољу и пресече своје зле греховне навике, и онда се уистину причешћује без опасности по своју душу; и изаћи ће из њега сатана који га је док је живео у њему побуђивао на распусност и сваку нечистоту. Јер они који воле срамна и безциљна дела, воле их не сами од себе, већ по дејству сатане, који од почетка прелешћује, отворив му само двер сладостраснога стремљења, да би он ту положио само своју главу, т.ј. само започео грех; али мало по мало, са ојачавањем греховне навике, он сасвим улази у њега (човека), овладава свим силама душе, почива у његовом срцу као на одру, и својим дејством у њему побуђује љубав ка срамним делима, да би им се (човек) предао са насладом, слично онако како умоболни  неретко једе свој измет са задовољством и насладом. Ето тога треба да се опомиње онај ко по великом човекољубљу Божијем задобије предах од сатанских мамљења на грех, да би дошао себи и прибегао Христу Који једини има силу и да изагна демоне и излечи сваку болест, душевну и телесну.

Треба знати да има пет класа људи којима свети отци запрећују да приступају светом причешћу: први су оглашени, као још некрштени; други – крштени, али који су заволели срамна и неправедна дела, као одступници од светог живота ради ког су крштени. То су: блудници, убице, варалице, грабљивци, опадачи, гордељивци, злопамтиви, који будући да су такви, не осећају да су непријатељи Богу и налазе се у бедном положају, због чега се не скрушавају, не плачу због својих грехова и не кају се; трећи - умно поремећени, ако они хуле и вређају ово божанско тајинство; четври – они који који су дошли себи и раскајали се, прекинули своја греховна дела и исповедали се, али поневши наложену епитимији неко време стоје ван цркве; и пети они у којима још није сазрео плод покајања, т.ј. они који још нису дошли до решености да посвете Богу сав свој живот, и даље да живе у Христу чистим и беспрекорним животом. Ових пет класа су очигледно недостојни светог причешћа. Достојан пак причешћа пречистим тајнама је онај који је чист и није склон гресима које смо набројали. Али када се неко од достојних оскврни ма каквим оскврњењем, као човек, и он је недостојан причешћа док покајањем не очисти то чиме се оскврнио. Још и онај једе и пије недостојно ко будући достојан не приступа достојно светим тајнама. Нека би ми били достојни и достојно се причешћивали пречистим тајнама у Христу Исусу Господу нашем, Којему слава у бесконачне векове. Амин.