Ранко Гојковић Писмо из Петрограда – 2 Пре него што још нешто напишем о утисцима из Петрограда, хтео бих да упознам српске читаоце са чињеницом да је конференција пролазила под духовним покровитељством светог владике Николаја Српског, како се изразио пред крај конференције Анатолиј Дмитријевич Степанов. Наиме, у велелепној „Петровој сали“ иза председавајућих конференцијом стајала је икона светог Николаја Српског. За столом председавајућих конференцијом, поред Анатолија Дмитријевича Степанова, главног уредника РНЛ, били су још ђакон Владимир Василик и наш професор Србољуб Живановић.
У првом писму из Петрограда напоменуо сам да је конференција одржана у репрезентативној „Петровој сали“, не напоменувши да се та сала налази у главном здању Санкт-Петербургског Државног универзитета, у чувеном здању „Двенадцати колегий“. Како је напоменуо ђакон Владимир Василик, само одржавање конференције у „Петровој сали“ има и симболичан значај. „Петар Велики је био у ствари први државник који је не само речима саосећао и новчано помагао православну браћу на Балкану, него је и војном силом покушао да ослободи ту православну браћу од турскога ропства. Иако његов покушај није завршен успешно, ипак је то било поплочавање пута за ослобођење Балкана. Управо је Петар Велики први пружио уточиште знатном броју прогнаних српских бегунаца. Пре тога, Срби су долазили у Русију само појединачно, као емигранти или досељеници – рекао је о. Владимир Василик. Он је изразио наду да у будућности руски владари и по цену употребе војне силе, неће дозволити да се понови нови Јасеновац над истородном и истоверном браћом Србима. Конференцији су између осталих присуствовали и пост-дипломци Филолошког факултета СП Државног Универзитета, будући магистри на катедри србистике, са својом професорком, већ помињаном Драганом. Они су ме замолили да сутрадан будем гост на њиховом предавању-двочасу на Филолошком факултету у Петрограду. Ја сам то прихватио са задовољством и када сам дошао на њихов час, био сам више него пријатно изненађен. Мене су студенти србистике дочекали са овом песмом, у такту песме „Ко то каже, ко то лаже Србија је мала“, коју је професорка Драгана написала у част чувене професорке на србистици Олге Ивановне Трофимкине: Ко то каже, ко то лаже Српски тежак да је! Петроградску славистику тај слабо познаје! За студента са „Славјанке“ Ништа тешко није! Он са српском граматиком Љуту битку бије! Футур први, футур други, Презент и перфекат, Имперфекат, аорист и чак Плусквамперфекат! Сва су та времена српска За нас права шала! Правописа, синтаксиса Пуна нам је глава! У Никшићу, Београду и у Новом Саду, За катедру „Славјанку“ Срби редом знаду! На њој раде и предају Драги професори, Па сад од нас свако течно На српском говори! Ми читамо, преводимо Вредно без починка, А „Славјанки“ срце пуно, Ми смо њена дика! Да на српском се изјасни Свако од нас уме! Кажи и ти српски да те Цео свет разуме! Ко то каже, ко то лаже Српски тежак да је! Професорку Трофимкину Тај слабо познаје! Српски језик тежак није У ког' срце бије! Хајде, учи с нама и ти На српском зборити! После оваквог незаборавног дочека, на тим часовима сам се уверио у одлично познавање не само нашег језика, него и наше књижевности, историје и уопште културе, од стране руских студената србистике. Са професорком Драганом сам после часа отишао до капеле преподобне Ксеније Петроградске и након прочитаног акатиста над ковчегом омиљене светитељке у Петрограду, са благословом руског баћушке, осетио сам неописиву благодат. То је једно од таквих места нашег светог Православља, где се благодат буквално физички осећа. Света Ксенијо Петроградска, моли Христа Бога за многострадални народ Српски. После посете светој Ксенији Петроградској, нашао сам се са малом српском делегацијом, појачаном Павелом Тихомировим и историчарем Игором Носевим, у редакцији петроградског „РАДИО РОССИА“. Тамо смо о конференцији и геноциду над Србима, у емисији која је трајала сат и по, говорили професор Живановић, Симо Брдар, Павел Тихомиров, Игор Носев и моја маленкост. Наш домаћин на радио Русији, у својству водитеља програма, био је Андреј Васојевич, директор Санкт-Петербургског Информативно-аналитичког центра Руског Института за стратешка истраживања (РИСИ). После тога, сви учесници конференције били су гости на вечери код човека који је финансирао превод и издавање књиге „Надбискуп геноцида“, за чије је руско издање предговор написао епископ Артемије - код господина Василија Бидолаха. Своје друго писмо из Петрограда завршио бих једном његовом реченицом са те вечере упућеној нама Србима: „Ни Руси ни Срби немају ни приближно такав проблем са исламским светом, колико са „хришћанством лажним“, како је римокатолицизам назвао ваш светитељ Николај Велимировић. Јер ми са исламом немамо религијских сличности и не постоји опасност губљења вере и идентитета са те стране, а са католицизмом имамо као бајаги исту веру. Ми смо ту исту веру имали у првих хиљаду година хришћанства, а у другој хиљадугодишњици између те две вере се појавила таква провалија, да је свака прича о уједињењу са онима који канонизују зликовца Степинца, у ствари апсолутно неправославна прича“. За „Борбу за веру“ из Петрограда Ранко Гојковић |