Ранко Гојковић Писмо из Петрограда – 3 Четврти дан у Петрограду, показао је да постоји и друга Русија, не само Света Русија, која се готово физички осећа поред гроба свете Ксеније Петроградске или моштију светог Јована Кронштатског. После испраћаја проф. Живановића и Симе Брдара, увече сам шетао са Павелом Тихомировим улицама Петрограда. Срећемо неку несрећну омладину руску, са ђавоподобним костимима, девојке са роговима на главама, призор ако не сличан Содоми и Гомори, а оно бар Ниневији пре покајања. Питам Павела шта се дешава и он ми овако одговара: „То су благодети западне цивилизације. Данас се организује некаква ноћ вештица и омладина која није васпитавана у православном духу, врло брзо прихвата све што стиже са Запада“. Нека Господ сачува и Русију и Србију од такве цивилизације. Ако је то цивилизација шта је онда антицивилизација?
Сутрадан 31.10. у недељу, велика радост за мене и утеха после суморне слике у „ноћи вештица“. У велелепном храму „Спас на крви“ служи се Света Литургија. По мени, то је највеличанственији храм у Петрограду. Свака част и Исакијевском сабору и Казањском сабору и Александро-Невској лаври, али „Спас на крви“ је просто очаравајући. На жалост још није враћен Цркви, има статут музеја, али се понекад дозвољава да се служи Света Литургија. Литургија је архијерејска и три хора (један грчки и два руска – мушки и женски) одговарају појањем. Поново осећај да је Света Русија још увек жива. Храм је и изнутра просто очаравајући. У фрескама је буквално сваки милиметар простора унутрашњости храма. И сви огромни стубови су фрескописани. Наташа фотографише и надам се да ће српска јавност имати прилику да види део тих величанствених фресака. Да напоменем да је на месту тог храма убијен деда цара Николаја II и син убијеног цара, отац цара-мученика Николаја II, спаситеља Србије, је на том месту подигао овај величанствени храм. Сутрадан, после интервјуа српским новинама, са Анатолијем Степановим пратим на станицу драгог пријатеља Павела Тихомирова. Молим Анатолија да посетимо манастир светог Јована Кронштатског, где се налазе и мошти великог светитеља. Анатолиј има заказан интервју али не може да ме одбије. Стижемо у храм и у току је вечерња са бденијем и читањем акатиста светом Јовану Кронштантском. То је уочи светог Јована Рилског, небеског заступника светог Јована Кронштатског. Препун храм, предивно појање, огроман број свештенослужитеља и монаха и монахиња. Свети Јован Кронштатски је један од најпоштованијих светитеља у Петрограду. Анатолиј не жали због кашњења на интервју, каже да је присуство овој вечерњој црквеној служби било просто промислитељско. Сутрадан шетња Петроградом, мало куповине, поновни сусрет на кафи са нашом Драганом и њеним студентима, који су дошли да се поздраве са нама. Време неумитно пролази. Следећег дана у преподневним часовима, путујем метроом до станице Московсаја где ме чека главни уредник РНЛ Анатолиј Степанов. Искушење пред пут. Грешком седамо у аутобус за Пулково-2, што је међународни аеродром, а требало је за Пулково-1, ја летим прво до Москве. Али, све се добро завршава, Анатолиј чека док буквално не уђем у авион, последње махање руком драгом пријатељу и руска бајка се завршава. Пар сати на Московском аеродрому Шеремтјево и тамо упознајем руског баћушку који је кренуо са групом верника у посету манастирима Србије. Српско-Руско братство је много дубље и јаче од мржње оних који би по сваку цену да нас одвоје од наше истородне и истоверне браће. Даће Бог, молитвама српских и руских светитеља, да кренемо у једну много здравију интеграцију, интеграцију са Светом Русијом и Светом Србијом. Нека тако буде. Амин. За „Борбу за веру“ из Петрограда: Ранко Гојковић |