У листу „Искра“ од 1. новембар 2010, који излази у Бирмингему (Велика Британија), а чији је одговорни уредник Владимир Љотић, објављен је уводнички текст из пера Николе Љотића (старији брат Владимира Љотића) под насловом "Како укинути расколе" у коме се веома оштро критикује Уредништво „Борбе за веру“. У циљу објективног и благовременог обавештавања наших посетилаца, доносимо поменути текст и најављујемо да ћемо, ако Бог да, убрзо дати и свој одговор на исти.

Уредништво

+++

Никола Љотић

 Како укинути расколе?

 -Поводом најновијих дешавања у СПЦ-

За последњих неколико година, српска Црква доживљава тешка искушења. Најпре је њихов привидан узрок нађен у болести покојног патријарха Павла. Појавиле су се тада, у епископату и шире, тенденције да болесног патријарха Павла треба заменити новим неким човеком ради „реда“ у Цркви; та „шира“ категорија углавном је припадала лаичким и знатижељним посматрачима црквене сцене са стране али који су себе представљали „забринутим верницима“. После, пак, подуже борбе по том питању, у Архијерејском сабору, превагнуло је мишљење да избацивање „светости“ Патријарха Павла (који је с правом сматран живим „свецем“), из Цркве не би по њу било сврсисходно. Патријарх Павле је остао, али и проблеми, што се тиче пропаганде, можда нешто ублаженог облика, али избио је у први план један нови проблема - „случај“ епископа рашко- призренског Артемија.

Смрт Патријарха Павла; нови Патријарх Иринеј - и раскол?

Протекло је од тада око две године, умро је Патријарх Павле, да би пола милиона људи, пратећи га до гроба у манастиру Раковици, посведочило његову „светост“. На трону Патријарха српског наследио га је епископ нишки Иринеј (Гавриловић); чини се да је једно опште „олакшање“ указивало да је „прави“ човек заменио умрлог Патријарха. „Случај“ епископа Артемија је већ био у свом пуном замаху - назирало се већ да он води расколу. Они исти лаици који су били за „прогон“ Патријарха Павла из Цркве, окренули су сад своју пропагандну машинерију у „одбрану“ горњег „случаја“. Косовски монаси, који су листом стали иза епископа Артемија (заборавили су изгледа да је њихов завет Христос, а не епископ) дали су сад тој машинерији један јачи „одбрамбено-хришћански“ облик него раније.

Ето, у таквој „расколничко-хушкачкој“ атмосфери нашао се нови Патријарх Иринеј. Одмах је морао да реагује. Синод (црквена влада) којим он председава донела је одлуку да се епископ Артемије привремено смени до коначне одлуке св. Архијерејског сабора. Умировљени епископ Атанасије постао је администратор. Једва је успео да епископ Артемије напусти Косово, али без икаквог успеха да смири побуњене монахе. Кад су они на заседању Архијерејског сабора дошли да демонстрирају испред Патријаршије и кад је Патријарх замолио епископа Артемија да се монаси уклоне јер Сабор под тим условом не може да ради, а овај то одбио, Сабор је одлучио да се епископ Артемије пензионише, а за администратора косовске епископије нешто доцније одређен је митрополит Амфилохије.

Међутим, одлука Сабора уместо да смири страсти, распалила је расколничку опцију у делатном и пропагандном смислу до „белог усијања“. Косовски монаси су се листом исељавали из косовских манастира и стварали свој избеглички камп покрај Чачка, одакле су настављали са још жешћом пропагандом, специјално против Патријарха и Синода. Чини се да је неко (или неки) из тог монашког „клуба“, иначе врло добро „поткован“ у погледу историје православља, јер вешто употребљава ондашње аргументе а ради пребацивања овог садашњег расколничког случаја на погрешну адресу.

Патријарх Иринеј - нови „расколник“?!

Како је, пак, време од „случаја“ еп. Артемија, већ прилично дуго иза нас, та монашка пропаганда све више и више добија нове - али што се тиче Цркве и њеног опстанка - много јаче разарајуће облике. На мети су сада и то у првом плану Патријарх Иринеј лично и чланови Синода, митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ Иринеј (Буловић) (даље, због простора -“Амфилохије и два Иринеја“). Пропаганда их оптужује за „екуменизам“ тј. сарадња са другим хришћанским Црквама, специјално католичком, што по тој пропаганди јесте - издаја православља!? Ево, пак, један „докуменат“ таквог жанра који би требало да сведочи ту „издају“.

Под насловом „Главни стражар Цркве православне труби на спавање“, Уредништво Интернет сајта „Борба за веру“ даје свој „коментар на део изјаве Патријарха Иринеја дате Тањугу 30. 9 2010. По тој изјави, а као нека врста наднаслова, Патријарх је наводно рекао: „Ја сам екумениста и пацифиста“. Нешто доцније Уредништво се враћа на изјаву Тањуга, па ће у загради: „у прилогу доносимо део Патријархове изјаве који се односи на екуменизам...“. У „прилогу“, на крају, црвеним словима, не цитира се шта је Патријарх стварно рекао Тањугу, што под нормалним - истине ради - условом, требало би да се чини, већ се вели да „Патријарх српски сам за себе каже да је екумениста и пацифиста“. Ова чињеница – у свари фалсификат! - међутим, открива, памфлетски циљ овог написа. Њему није до истине, њему је важна „слава људска“ са циљем добијање „аплауза“ од анти-црквених снага (читај: бивших комуниста и ново-печених демократа, а сад још и „забринутих верника“). Ове су ту биле већ окупљене око „случаја“ еп. Артемија да би се разбила Црква, али њихова потпора је неопходна баш сад за коначну битку око екуменизма коју косовски монаси воде против Цркве и патријарха Иринеја.

У реченом памфлету, писац његов рече за себе да је као „јуче служио службу Божју у манастиру Враћевшници покрај гроба митрополита Добошара“ (лично ми је непознат такав митрополит). Чини се да је писац измислио „поруку“ умрлог владике у којој рече да су му се „ових дана“ „три пута“ „преврнуле кости у гробу“ од којих су две безвезне (јер се односе на конкордатску борбу из 1934) док се трећа односи на „праунуке“ (мисли се на „Амфилохија и два Иринеја“), који „помажу ту најезду“ језуита, е да би писац овог памфлета њоме на крају могао да гракне баш онако памфлетски -“Доле савезници Језуита!“. Заинтересова ме сад ко је аутор овог написа? Одох на Интернет и укуцах: http://borbazaveru.info. Не нађох додуше име аутора, али дође до мене много више од очекиваног. Као прво, да је горњи аутор памфлета ако не једини онда пресудан члан тог Уредништва. Даље, да је аутор водио целокупну пропагандну кампању „случаја“ еп. Артемија и да је Уредништво у поседу неких 2800 текстова по том питању. Најзад, да је аутор, у име Уредништва, писац новог „Отвореног писма патријарху Иринеју“.

„Греси“ Патријарха Иринеја

Истини за вољу, ово писмо се суштином не разликује битно од горе поменутог памфлета, али формом оно „стопостотно“ задовољава конвенцију „добронамерног“ писања Патријарху. Пре свега то је један врло дугачак докуменат - са прилозима, мора бити око 20 страница. Бар 15 пута Патријарх Иринеј био је ословљен, како му доликује, са „Ваша Светости“, док је на самом почетку речено како је с великим „олакшањем“ и „надом“ прихваћен (од Уредништва, вероватно) његов избор за новог Патријарха српског. Одмах потом следе и неколико великих „али“...

За жаљење је што је Патријарх за своју прву инострану турнеју изабрао Беч. Не верује му се баш много да је у Беч отишао само због прославе 100 година тамошње цркве св. Саве. Пре је отишао ради екуменизма, Аустрија најкатоличкија земља, био присутан на прослави Маријиног дана (католички празник) где му је чак уручена као нека католичка „грамата“ тј. признање, похвала. Замера се Патријарху нарочито јако што су му други писали говор (мисли се ваљда на митрополита Амфилохија и еп. Иринеја), а он га изгледа претходно није ни прочитао, јер, забога, не може Патријарх српски - као „брани“ га сад аутор писма - такво једно „екуменско“ ругло да изговори, итд, итд.

Па онда следи права „канонада“ прецизно цитираних кроз векове разних православних историјских сабора или догађаја, сваки, наравно отпочиње са „Ваша Светости“, на којима се осуђује, екуменизам и анатемише све што није православно, а специјално кад је нешто католичко. Без зазора се држе Патријарху српскоме Иринеју праве „лекције“ из православне вере и догматике као да их он не зна или неће да их зна. Згрозио се тако аутор овог написа кад је Патријарх у Бечу употребио множину и рекао „Цркве“, мислећи на православну и католичку, коју је, уз то, још назвао „сестринском“ (А, покољи, Јасеновац, папа Јован Павле био неколико километара од њега...). Постоји само једна Црква. То каже Символ вере... И све тако. Због дужине, немогуће је све те оптужбе исказати у једном ограниченом новинском чланку. Да бих пак приказао дух свих тих Патријархових „грехова“ како их види аутор, цитираћу у целости крај овог писма, али који је срочен тако да није јасно где се завршава цитат а почиње став Уредништва. Изгледа као да се Уредништво сакрило иза тог цитата.

„Раскол“ Патријарха Иринеја -доказан!?

„И на самом крају, Ваша Светости, обратићемо Вам се (Уредништво) речима, које је својевремено (1965. године) часопис „Св. Три Јерарха“, из пера једног од најученијих грчких свештених лица, архимандрита Епифанија Теодоропулоса, у свом отвореном писму, упутио Васељенском Патријарху Атинагори.

„Ваша Светости,

Ви сте већ отишли доста далеко. Загазили сте у Рубикон. Стрпљење хиљаде побожних душа, свештенства и мирјана постепено се исцрпљује. За љубав Господњу, вратите се назад! Немојте одлучити да створите расцепе и поделе у Цркви. Ви покушавате да уједините раздвојено, а једино што ћете успети јесте да раставите уједињено и створите пукотине на тлу које је до данас било солидно и чврсто. (подвучени текст јесте Уредништва) Уразумите се и пробудите! Али, авај, Ви сте отишли далеко. Већ „се вече спушта и дан се нагао крају“. Како можете да видите зјапеће провалије у које стаза којом путујете ускоро води? Можда ће онај који је једном зауставио „Сунце над Гаваоном и Месец над долином Ајалонском“ поновити чудо и још једном продужити дан, појачати Своју светлост и отворити Ваше очи да можете видети разумети и вратити се. После овакве претње, претње пучем или расколом, како жалосно и неискрено звучи следећи завршетак писма: „Целивајући Вашу Свету Архијерејску Десницу, у Христу одано, Уредништво сајта „Борба за веру“. Али, може бити да је цело писмо Патријарху Атинагори пренето, а Уредништво је само преиначило оно „у Христу одани“ у „одано“ и завршило својим потписом.

Та злурада неискреност Уредништва види се, међутим, и по чињеници што је то писмо „отворено“ јер да је „добронамерно“ оно би било један личан „разговор љубави“ између писца и Патријарха, како би обојици било на корист. Овакво Писмо није због Патријарха, већ због раслолничке светине иза Уредништва како би се нашло оправдање за радње из којих потенцијално проистичу не један већ два раскола: први, случај еп. Артемија, а сад други - Патријархов наводни екуменизам.

Сукоб Новог и Старог завета

Но, да видимо у чему је Патријархов „грех“, али у светлости Христовог Новог завета јер оно што смо чули и видели у писму Уредништва, мада се догађало у Новом завету, одише духом Старог - света нека мржња! Ко није с нама, он је против нас! Грех је то сујете, једног иначе опасног и потмулог непријатеља Христове истине, а што јесте у ствари погубна људска гордост - „једино истинито - ми Уредништво - бранимо православље“. А шта каже новозаветни Христос на то (додуше, не прецизним цитатом, већ тачном суштином). Ако волите оне који вас воле, ви нисте ништа бољи од незнабожаца, јер и они то чине. Али ако хоћете да сте моји ученици, ви морате да волите оне који вас мрзе; тако ће људи једино знати да сте ми ученици. За Христа, међутим, с једне стране, „волети“ није парадна, празна реч, већ је то делатни стил живота, и равна је љубави према непријатељу бар оноликом којом ми људи иначе љубимо сами себи. С друге стране, својим „волети“ Христос је био врло практичан - ваша љубав према непријатељу из људског појмовног речника брише ту реч (непријатељ): живети ћете у свету без њега. Такво, дакле, „волети“ Христос тражи не само од својих ученика већ и од сваког хришћаина.

Патријарх српски г. Иринеј, будући, по апостолском предању, директан Христов ученик, у свом екуменизму, ништа друго није радио већ је покушао и покушава да буде доследан том Христовом завету - тј. да воли своје непријатеље. Поготово, ако су му непријатељи, на несрећу, католици. Да, али то нису непријатељи -то су шизматици! - рећиће критичари. Па баш због тога, рећи ће сад Патријарх, јер и они нас православне називају шизматицима. Очевидно је да се ради о неспоразуму, јер обе (цркве) су или шизматичке или само једна јесте а друга није. Дај да расправимо тај неспоразум прво, а поготово ако се и са католичке стране дају индиције у том правцу. Али Патријарх Иринеј је на том послу и врло практичан. Ми не можемо да отпочнемо тај дијалог ако било која страна каже само наша страна представља Цркву а друга не. За успешан разговор је неопходна равноправност с љубављу. А такав „разговор“ је потребан специјално на нашим просторима, да не би долазило до покоља као за време рата 194-45 Срба у Хрватакој. Јер докле год трају „разгвори“ нема покоља. Бар на нашим просторима; стога, они би морали бити непрестани.

Ето, због једног таквог разговора, који бар неће бити испуњен мржњом - Црква је била некад једна - позива Патријарх Иринеј римског папу Бенедикта XВИ да дође код нас у Ниш, где је и рођен цар Константин, на светковину 1800 година од миланског едикта, којим је он 313. године прогласио хришћанство државном вером. Да би, пак, остао веран православној саборности, Патријарх не жели да тај позив папи буде од њега већ од св. Архијерског Сабора. О каквој тој издаји право-славља булазни Уредништво „Борбе за веру“?

Већ деценијама обе Цркве разговарају...

Уосталом, такве разговоре павославље води са Римом већ неколико деценија. У тим разговорима дошло је до сагласности да се почне од стања у Цркви непосредно пре распада од 1054. године, за 44 година биће хиљаду година од тада. Да се утврди шта је тачно био узрок распада и његове последице по сваку страну и да се на основу тих налаза врше корекције ка евентуалном јединству. Као прво утврђено је да је тада постојало пет патријархата од којих су четири источна: цариградски, јерусалимски, александријски, асиријански и западни са римским папом на челу. Између тих патријараха владао је принцип да је римски папа „први међу равнима“ (Примус интер парес). Шта је тај принцип стварно значио? Папа је био „први“ само по „части“ - ваљда због тога што су апостоли Петар и Павле столовали, проповедали и изгубили своје животе у Риму - али по „власти“ он је био као и сваки други патријарх. У пракси је то значило да су источни патријарси при служењу својих литургија, прво спомињали папу, па онда све друге по извесном реду. Е сад, на овим садашњим екуменским разговорима, а пошто је такво стање постојало пре 1054, православни представници су прихватили да принцип „први међу равнима“ остане важећи како је овде изнесено, уколико би дошло до литургијског јединства са католицима, али тек пошто и по многим другим проблемима дође до сличних обостраних сагласности. Нејасно је, пак, докле се отишло у овим разговорима по осталим још нерешеним проблемима. Али стваран проблем са овим принципом, у овом тренутку, јесте тај јер су западњачке медије лажно и нетачно објавиле да су православци прихватили папски примат и што се власти тиче.

Драго Уредништво сајта „Борба за веру“,

Једна мала статистика, једна претпоставка и један савет. Статистика се састоји у чињеници сталног повећавања „непријатеља“ Цркве. Само на нашем српском простору, за врло кратко време, „непријатељи,“ су се умножили. „Случај“ еп. Арте-мија изнедрио је два таква „непријатеља“. То су митрополит Амфилохије и еп. Иринеј. Екуменизам је томе придодао и трећег у лику Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). Претпоставка? Ваш, како рекосте, „сајт“ (не звучи баш српски?) „Борба за веру“ - претпостављам „Христову“; у противном, могло би то значити - било коју, рецимо атеистичку. Е сад, ако је „сајт“ Уредништва „борба за веру Христову“, није ли логично - савет би вам био - да ту борбу, уместо вашом, опробате да водите Христовом „анатемом“ - да волите оне који вас мрзе (а то су „Амфилохије и два Иринеја“ а преко њих и католици), са којима ово троје само покушава да отупи оштрице мржње, е да би смо једни с другима као „људи“ (колико прикладно „будимо људи“! - пок. Патријарха Павла) бар могли разговарати, а не као досад, кад је врхунило само узајамно „лајање“ и мржња... Овакав рад јесте суштином: мучан, природан, смирен, ненасилан, многотрпељив али и дубоко одбојан „слави“ људској. „По делима њиховим“, препознају се Христови ученици...

Н. Љотић