С. В. Тројицки

О ПРАВИМА ЕПИСКОПА КОЈИ СУ БЕЗ КРИВИЦЕ ОСТАЛИ БЕЗ КАТЕДРЕ

(Црквение Ведомости, бр. 14-15, 16-17, 18-19 за 1922. годину)

Тако се појављује питање црквено-правног положаја тих епископа, њихових литургијских и административних права, њиховог односа са црквеним властима, оним властима под чијом јурисдикцијом су се налазили до изгнанства и најзад, питање њиховог односа са напуштеним епархијама.

Колико год да је особен положај ових епископа, ипак имамо такве примере и у древној црквеној историји. Ти примери су дали повод ауторитативним органима црквеног учитељства да нађу одговор на та питања у каноском законику Православне Цркве.

Канони, пре свега, указују на постојање најтешњих и нераскидивих веза између епископа и његове епархије. Те везе, по њиховој нераскидивости, црквени Оци директно уподобљавају брачним везама, па зато епархију која нема епископа зову удовичком[1]. Већ од 4. века срећемо се са тумачењем речи Апостола "једне жене муж" које се примењују на епископа, у смислу да под "женом епископа" треба разумети његову епархију, коју не може ни у ком случају мењати.

На Западу овакво тумачење помиње, на пример, бл. Јероним[2], на Истоку о томе говори епископ Икуменије[3] и бл. Теофилакт Охридски (Бугарски)[4]. Ово натегнуто тумачење Апостолских речи показује, ипак, како је древна Црква гледала однос епископа и епархије. Са друге стране, незаконско заузимање од стране епископа туђе катедре у дреним црквеним споменицима се често назива прељубом.

Тако је сабор 336. године окривио свргнутог епископа Констанинопољског Антима, да је "прељубнички" посегао за архијереском катедром тог града, супротно свим црквене прописима и канонима[5], а Евагрије говори о Антиму да је приграбио епископску катедру, јавно се дрзнувши на прељубништво с црквом која је већ имала свога младожењу[6].

Никита Пафлогонски нас информише о сабору 869. године, речима, да су оци на сабору свргнули патријарха Фотија и одлучили га "као прељубника", због заузимања Константинопољске катедре за живота Игнатија[7]. Канони, почев од апостолских, не допуштају премештање епископа ни из ког разлога. Истина, 14. Апостолско правило допушта епископу "да прелази у другу епархију" само у случају "ако постоји некакав оправдани узрок који га побуђује да то учини, као изглед да може вишу корист својом благочастивом речју пренети онима који су тамо; али и ово он не може да учини по себи самом, него по суду многих Епископа и после врло многе молбе". Често се у неким Црквама, у којима се допушта да више црквене власти премештају епископе, позивају на ово правило као на основ за такву праксу. Али је под великом сумњом да се правило односи на стални премештај епископа, а не на његову привремену мисију. У смислу премештања његовог тумачи Валсамон[8] који се обично труди да помири каноне са савременом црквеном праксом.

Насупрот томе Јован Зонара, који се само труди да разуме оригинални смисао правила, схвата га само као правило привременог премештања епископа у другу епархију, с циљем проповедања и беседе од користи народу[9].

Аристин, иако то правило разуме као премештај, ипак, позивајући се на 16. и 21. правило Антиохијског сабора, 15. Никејског и 1. и 2. Сардичког сабора, каже не једанпут[10] да је премештање епископа потпуно недопустиво, и да је зато 14. Апостолско правило више не важи. И заиста, 21. Антиохијско правило, које као и нека друга правила са тог сабора представља ауторитативно тумачење Апостолских правила, потпуно забрањује премештање епископа из било ког разлога. "Епископ нека не прелази из једне области у другу, било по самовољном чину, било да га народ присиљава, било да га Епископи принуђују[11]; него мора остајати при Цркви, за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати, сходно установљеној прије о овоме наредби".

А прво (и друго) правило Сардичког сабора, забрањујући премештање епископа уз претњу потпуног одлучења од Цркве, с беспоштедном отвореношћу открива онај, стално скривани, истински разлог за та премештања. "Никада се није могао наћи један епископ који би настојао да га преместе из већег у мањи град, и тиме се доказује да су они који чине супротно једноставно раздражени страшћу за већим добитком и да су робови гордости, те да желе, да само наизглед, добију већу власт". Исто толико беспоштедно осуђује друго првило сабора "лукаве смицалице" оних епископа који се себи у одбрану позивају на тобоже жељу народа, а у ствари - руље коју су поткупили. Те епископе правило подвргава врло строгој казни: "Да нико од ових, гласи правило, касније при скончању свом, не буде удостојен општења (coinonias*) чак ни равног световнима". Чудно је ово и страшно, примећује Аристин, ни на истеку живота не удостојити се причешћа. То не можеш наћи ни у једном писаном правилу, а у другима ни за који грех нећеш наћи такву забрану[12].

А Зонара изводи одавде закључак, да правило те епископе не убраја чак ни у хришћане[13]. 48. Картагенско правило[14] исто тако одлучно говори против премаштања епископа, поредећи то са понављањем крштења или рукоположења. Пето пак правило 4. Васељенског сабора свечано прописује, да сва та "утврђена од светих отаца правила остају на снази". Не допуштајући стални премештај епископа из једне епархије у другу, правила истовремено врло неблагонаклоно гледају чак и на привремено напуштање своје епархије од стране епископа.

Правила, пре свега, обавезују епископа који је рукоположен за одређену епархију, да служи баш у њој. "Ако један Eпископ, који је већ постављен, гласи правило, неће да се прими службе и старања о повереном му народу, нека се одлучи, док се не прими". Исто то понавља 17. правило Антиохијског сабора.

Истовремено, правила теже томе да епископ стално живи у својој епархији и да је напушта само краткорочно, при том само ако за то има довољно разлога, при том правила имају у виду, како заштиту интереса сопствене епархије епископа, тако и заштиту права и интереса епископа епархије у коју дође други епископ.

Према 11. правилу Сардичког сабора одсуство епископа "ако нема никакве преке неопходности, или тежега посла" може да траје онолико колико у правилу[15] има право световњак да не иде у цркву, а да не буде одлучен од ње, тј. мање од три недеље. Али и ако има таква важна посла, епископ сме да буде одсутан из своје епархије највише шест месеци, сем ако је задржан у другом месту по царској наредби, извршавањем налога свог патријарха или болешћу. У супротном, он мора бити лишен епископске части и достојанства и на његово место мора бити именован други епископ (Прво-други. саб.)[16]. Као разлог оваквог ограничења, правила наводе "огорчење повереног епископу народа" (Сард.11) у случају кад дуго одсуствује и могућност појаве у његовој епархији "многих смутњи и нереда" (Васељ.15, Дв. 16). А још се и више брину канони о очувању права епископа оне епархије у коју дође туђи епископ. Сваком епархијском епископу припада пуна власт у границама своје епархије и припада му та власт не захваљујући пуномоћју датом му од какве друге власти, већ "Божјом милошћу" (Антиох.21), као наследнику Апостола, па зато и suo jure. Из те потпуности, суверености и самосталности епископске власти, проистиче и њена искључивост, па према томе и свако директно мешање другог епископа у послове епархије, макар он био и првојерарх - миторополит или патријарх, сматра се кршењем основних начела православног црквеног уређења.

Тумачећи 14. Апостолско правило, Валсамон прича један случај, када је неки митрополит поучавао у разним њему потчињеним епископијама, а без знања њихових епископа, па кад су га за то окривили, правдао се говорићи да се на таква његова дејства не може гледати како на неправилна, јер су сви ти епископи под његовом влашћу, и да 14. Апостолско правило не предвиђа за то казну, поготову што учитељство и администрација нису само епископска служба. Без обзира на то, велики сабор је његове тврдње прогласио нетачним[17]. Зато правила, сматрајући да би потпуна забрана једном епископу да дође у област епархије другог епископа била "нехумана и окрутна" (Сард.11), захтевају да епископ прелази границе друге епархије само уз дозволу или писмени позив месних епископа и митрополита (Антиох. 13) и при том мора имати препоручни лист (Ап. 33). Истом таквом дозволом мора бити условљен било који његов поступак, као епископа, било литургијског карактера, било учитељског и административног. Између осталог, он не треба да "врши велелепно богослужење ", "често нека не проповеда у намери да посрами и понизи особу месног Епсикопа" (Сард.11), а епископ који се дрзне да на очиглед свих проповеда у граду који му не припада, лишава се своје епископске катедре и изједначује се са потчињеним свештенослужитељима (Трулск. 20). Сви његови самовољни поступци, "све што је починио" треба сматрати потпуно ништавним (1. Васељ. 15, Антиох. 13). Између осталог, све хиротоније које учини тај епископ без сагласности месног епископа биће неважеће (Апост. 35; 1. Васељ. 15; Анк. 13, Антиох. 13 и 22), а он сам мора бити одмах враћен у епархију у којој је био рукоположен (1. Васељ. 15) и бива свргнут (Апост. 35, Антиох. 13). Епископ нема право да оде без дозволе или налога митрополита ни у епархију која нема епископа (Антиох. 16).

Као што канони безусловно забрањују епископима који имају своју епархију да је остављају заувек с циљем добијања друге епархије и ограничавају им право и привременог напуштања своје епархије, тако се потпуно другачије односе према оним епископима који не могу да заузму своје катедре или су их били лишени "не својом кривицом" (ou dia tin eavtou aitian).

Исто оно 36. Апостолско правило које прописује одлучење за епископе који нису хтели да приме службу и старање о "повереном му народу", предвиђа и другачије случајеве: "Ако пак он пође, тј. у своју епархију, каже правило, а не буде примљен, не с тога што је он о томе настојао, него по злоби народа; у таком случају он нека остане Eпископом, а клир дотичнога града нека се одлучи, што није знао да одлучи непокорни народ". 36. Апостолско правило само утврђује општу смерницу о томе да епископ који не по својој вољи живи ван своје епархије има право на своје епископско достојанство.

Каснија правила дефинишу детаљније положај таковог епископа.[18] 18. Анкирско правило указује на то да, са једне стране, тај епископ под претњом одлучења и свргнућа не треба да покушава да истисне друге епископе из њихових епархија, а са друге стране, да он може, ако буде хтео да се врати у епархију у којој је раније био презвитер и "желе да остану међу свештеницима тамо где су и сами раније били свештеници, нека им се то не ускраћује", при том под тим правом, према објашњењу Валсамона[19], не подразумева се његово изједначење по части са презвитерима, већ се само указује на то да он може остати међу њима, јер нема другог већег места. Али ако тај епископ само може, а не треба да се врати у област своје епархије, он самим тим добија право да стално борави у границама других епархија. И правила позивају епископе да буду врло пажљиви и брижни према овим несрећним изгнаницима. "Ако је неки епископ, гласи 17. правило Сардичког сабора, пошто је претрпео насиље и неправедно је био прогнан или због свога знања[20] или због исповедања саборне Цркве, или због тога што је бранио истину, а да би избегао опасности (а сасвим је невин подвргнут оптужбама[21]) дошао у други град, нека му не буде забрањено да тамо остане све док не буде могао да се врати у своје место, или се ослободити од нанешених увреда. Јер, било би немилосрдно и веома ружно да се такав не прими, а који је претрпео неправедно гоњење, него, напротив, потребно је бити усрдан и љубазно примати такве људе". Али тај епископ не сме бити само гост код месног епископа, него има део својих епископских права и у туђој епархији. "Ако један епископ, пошто је постављен, гласи 18. правило Антиохијског сабора, не пође у област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или због народа који неће да га прими, или због неког другог разлога (који од њега не потичу), такав нека ужива и част и служење епископа, али нека се не меша у дела оне цркве где се тада налази".

Другим речима, епископ који је лишен своје катедре не својом кривицом има право и у туђој епархији да врши свештену службу (potestas ordinationis), а власт управе (potestas jurisdictionis) нема само зато што је она неспојива са пунотом и искључивошћу јурисдикције месног епископа. Детаљније то објашњава 37. правило Трулског сабора. Пошто је у то доба много византијских епархија било окупирано неверницима и многи епископи нису могли да заузму своје катедре, сабор је 1) "старајући се о части и поштовању свештенства", 2) "не дозволивши да епископска права буду сужена услед савремених тешкоћа" и 3) "у жељи да незнабожачка обест не наноси штету црквеним правима", одлучио да ти епископи имају сва епископска права: "по правилима обављају рукоположења разних клирика[22], нека буде чврст и пуноважан[23] сваки њихов првосвештенички чин[24] јер околности које спречавају тачно очување правила не смеју сужавати границе управе".

Укратко говорећи, по речима Валсамона, на њих треба гледати као да су отишли у своје епархије и заузели своје катедре и на тај начин ови епископи, задржавши у туђој епархији литургијска права, задржавају у њој и право управе у односу на напуштену епархију, коју нису преузели, а уједно и оно место међу другим епископима које је заузимала његова катедра међу другим епископским катерадама. Ово се правило стално и често примењивало у Контстантинопољској Цркви у пракси, поготово када је муслиманска најезда уништила три патријаршије. Александријски, Антиохијски и Јерусалимски патријарси су обично живели у Контстантинопољу и оданде управљали својим патријаршијама и метохијама. "Обрати пажњу на ово (37. Трулско) правило, саветује Валсамон, јер постоје људи који кажу да патријарси Антиохијски, Јерусалимски и други који нису успели да дођу у своју Цркву и заузму своје катедре, не могу да учествују ни у синодским расправама, ни да рукополажу, нити да врше било какве друге архијерејске поступке, јер им то правило затвара уста. Зато, каже он даље, Иконијски митрополит и други источни митрополити који немају Цркву, јер су их окупирали варвари, с правом рукополажу у епископе и врше све епископске чинове иако нису успели да стигну у одређену им Цркву и да се учврсте на својим катедрама".

Даље Валсамон цитира хуману новелу императора Алексија Комнена, која одговара на питање о извору средстава за издржавање ових епископа. Император налаже да епископи именовани у епархије које су окупирали варвари и немају могућности да се издржавају од својих епархија, треба да добијају издржавање према оној дужности коју су заузимали непосредно пре избора за епископа. На пример, као економ и игуман[25] итд. "Обрати пажњу, каже он тумачећи 17. Сардичко правило, из царског града не истерују источне епископе који немају своју катедру, јер су њихове Цкрве у власти пагана, као и епископе које прогоне неправедни скупљачи пореза, јер стају у заштиту понижаваних"[26].

Најзад, овај епископ има право да заузме и другу епархију, али наравно, не самовољно, већ на позив месних црквених власти, на пример, у древној Цркви - на позив сабора епископа митрополије на челу са митрополитом ("потпуног" сабора). Ово проистиче из 16. правила Анитиохијског сабора, које забрањује епископу који нема своју епархију да заузме катедру друге епархије "без дозволе (потпуног, целокупног) сабора". Зато Зонара потпуно праведно примећује у свом тумачењу овог правила: "А ако потпуни сабор сложно наложи да се да упражњена епархија епископу који нема епархију, у том случају је то могуће"[27].

Исто позитивно значење овом правилу даје и Аристин: " Ово правило наређује да епископа који нема епископију на епископију која нема епископа треба да постави потпуни сабор, са митрополитом те области"[28].

На исти начин ово правило разуме и Валсамон. "Обрати пажњу, да ово правило, каже он, епископу без катедре даје право свештенослужења у упражњеној цркви и да заузме саму катедру, ако му то дозволи сабор, јер сам неколико пута чуо да је за то потребан императорски налог"[29]. У дугом тумачењу објашњава појмове "упражњена црква" и "епископ без катедре". "Много пута, пише он, предлагано је у Синоду питање: који епископ се сматра да је без катедре и која црква се сматра упражњеном? И што се тиче цркве није било никавих дилема, јер се упражњеном црквом сматрала црква која је остала без епископа. А што се тиче епископа без катедре, појављивало се пуно недоумица, али су се сви сложили да је епископ без катедре онај који не може да оде у цркву у коју је назначен, јер су је заузели пагани или јеретици, а можда је и оскрнављена, па епископ не може да се учврсти у њој, као што су сада Јерусалимска, Антиохијска, Тарска и друге.

Тако су Јерусалим оскрнавили безбожни агарјани, Антиохијским престолом влада латински патријарх, а Тарсом - Јермени. Али остале цркве Јерусалимске и Антиохијске патријаршије и неке источне цркве Константинопољске патријаршије се не сматрају упражњенима, јер султан, латини и други агарјани дозвољавају епископима да управљају црквама као епископи и да се издржавају од средстава хришћана који ту живе. Зато епископи тих цркава, ако их позову, морају да оду у своје цркве. А тамо где неким епископима без катедре, али притиснутима бедом, дају удовичке цркве - то се чини више из самилости и правило које каже: "епископу без катедре нека буде дата упражњена црква", - не односи се на овај случај. Значи, они у Синоду[30] који дозвољавају заузимање катедре у Цркви онима којима је катедра дата из самилости, чине нешто што није дозвољено канонима и што је неопростиво, јер катедру треба давати епископима лишеним катедре, а не онима који већ имају епископску катедру. Тај епископ, који је добио упражњену Цркву тада се већ сматра не епископом оне Цркве у коју је раније био назначен, већ епископом дате му упражњене Цркве. Тако велики Григорије Богослов није се звао Назијански, већ Константинопољски, а недавно рукоположени у Амасију и премештени у Керасунт се није звао Амасијски, већ Керасунтски"[31].

Значи, нема право сваки епископ који је лишен без своје кривице катадре, да заузме другу катедру, већ само онај који заиста нема могућности да се настани у својој епархији. И тај епископ може постати пуноправни епископ упражњене епархије, може заузимати у њој катедру и носити титулу не раније епархије за коју је био рукоположен, већ нове епархије, али наравно губи епископска права која се односе на пређашњу епархију.

И најзад, канони предвиђају и изузетке, какво је на пример пресељење епископа у област друге цркве не самостално, већ са својом паством. Овакав случај се десио мало пре Трулског сабора, када се епископ аутокефалне Кипарске цркве Јован "заједно са својим народом, због најезде варварске и да би се ослободио паганског ропства и остао веран скиптару хришћанске државе" преселио у област Хелеспонт[32], која је у то време спадала у Константинопољску патријаршију као једна од њених митрополија чији је главни град био Кизик. Уважавајући патриотизам архиепископа и "са жељом да ропство од незнабожаца никако не наштети црквеном праву", Трулски сабор је учинио тако, да је Кипарска црква привремено била пребачена на нову територију. Тачније, катедра Кипарског архиепископа је постао новоосновани град Јустинианопољ који је се налазио у близини Кизика и на ту катедре су пренета права Константинопоља[33].

Другим речима, Хелеспонт је заједно са својим митрополитом и свим његовим епископима био изузет из јурисдикције Константинопољске патријаршије и потчињен Кипарском архиепископу. Ову аутокефалност Хелеспонт је требало да задржи и касније, па је зато сабор наложио да наследнике Јованове рукополажу сопствени епископи, јер су Кипарске ахриепископи, који су у складу са древним обичајем усвојеним 8. правилом Ефеског сабора користили право аутокефалности, рукополагали сопствени епископи. Овај начин посвећења Кипарског епископа је у пракси примењен само једанпут - на наследника Јовановог, јер је он захваљујући ослобођењу Кипра, добио могућност да се врати на своје острво (око 747. г.) и Хелеспонтска митрополија се вратила под јурисдикцију Константинопољске патријаршије, што помиње Аристин у тумачењу овог правила[34].

Споменици Византијског законодавства који се налазе у Номоканону најподробније разматрају питање положаја епископа лишених епархије. Знаменита "Томос уједињења" из 921. године, која је ставила тачку на расправе поводом питања о четвртом браку: "Томос" строго осуђује епископе који прелазе из епархије у епархију побуђени сопственом коришћу. "А ако пређу не по жељи и ради спаса и користи многим душама, и ради испуњења божјих заповести, већ због мира и среброљубља сопственог и по сопственој вољи, без дозволе потпуног сабора, или уз помоћ мита или куповине, такви нек припадну проклетом Јуди који продаде Иисуса и одлучени буду"[35]. Затим "Томос" прелази на питање о епископима који су лишени својих катедри. "Ово је добро погледати и што се тиче слободних епископа. Ако неки од њих своју цркву остави због беде или је се писмено одрекне или због увреде неке од злих и насилних властодржаца те земље, или који беху одређени, а онда се покајаше да иду тамо, такве не само не треба помиловати, већ ако не послушају и не крену тамо куд су одређени, одбацити наређујем и одлучити од општења".[36]

Тако је "Томос" врло строг према оним епископима који су напустили своје епархије без довољно основа. "Томос" истовремено наводи низ примера, кад је напуштање своје катедре било неопходно, а епископ тај не да није заслужио никакву казну, већ има право на подршку и посебну част у Цркви. "Али ако је (епископ) одређен и послат био два или три пута са претњом, и није био примљен од људи тога краја или га изгнаше јеретици, или тамо беху варвари или царство туђе дође, налажемо те епископе на престо поставити удовичке цркве. Ако неки од њих претрпе мучења, ропство и тамнице, и при свој тој муци сачувају своју веру... такве поставити на више и боље место налажемо, да би им се указала захвалност и част".[37]

Тако говори један од најауторитативнијих споменика који је укључен потпуно или делимично у све канонске зборнике Православнее Цркве[38]. Наведени канонски цитати дају основу за формулисање канонске норме која дефинише права епископа без катедре, тј. епископа који није у могућности да заузме своју катедру, не својом кривицом.

1. Остајући епископ према достојанству (Ап.36), он има право да живи у било којој епархији неограничено дуго, до повратка у своју епархију, а месни епископ мора бити посебно предусретљив према њему (Сард. 17), али овде он, тј. Епископ без катедре, има право само на свештенослужење, али не и управљање. (Антиох. 18).

2. И за време боравка у туђој епархији, епископ без катедре задржава титулу своје епархије и сва права која отуд проистичу, како у односу на своју епархију, тако и у односу на друге епископе (Трулск. 37), а такође и потчињеност својој пређашњој црквеној власти (Трулск. 39).

3. Док ни један епископ који управља епархијом, према сили канонских норми (21. Антиох.; 1. и 2. Сард.; 48. Карт.) не сме бити премештен у другу епархију, епископ без катедре има право да заузме другу, упражњену епархију по одлуци више црквене власти. Притом он добија титулу те упражњене епархије и истовремено губи права везана за пређашњу епархију (16. Антиох.).

4. У случају принудног прелаза у границе друге аутокефалне Цркве, заједно са народом, епископ и на новој територији задржава сва права која је имао на ранијој територији, како у унутрашњој управи, тако и у међуцрквеним односима, и предводи независну од месне црквене власти Аутокефалну Цркву, ако је био аутокефалан на ранијој територији, или потчињену вишим црквеним властима на ранијој територији, ако није био аутокефалан на ранијој територији (Трулск. 39).

Ми смо се у овом чланку намерно ограничили канонима и ауторитативним тумачењима и нисмо имали за циљ истраживање историјских чињеница. Буре и стене животног мора могу принудити црквени брод да понекад скрене са правог пута, али ће његова пловидба бити добра и у том случају, ако на њему постоји тачан компас и ако руке које држе кормило прате тај компас. А тај компас и јесу канонске норме.

НАПОМЕНЕ:

1. Четвртог Васељенског Сабора, правило 25.

2.       Јевр. 69. ad Ocean. Migne lat. 22, 654.

3.       Тумач 1. Тим. 3, 2 Migne gr. 111, 161.

4.       Тумач 1. Тим. 3, 2 Migne gr. 125, 41. Теофилакт не дели исто мишљење.

5.       Coleti, Concil. Coll. V, 978.

6.       Цркв.Истор. II, 8.

7.       Vita Ignatii, Coleti X, 736; поређ. Теофан, Хорногр. I, 345, 627 ed Bonn.

8.       Друго тумачење 14. Ап. пр. Ат. Синт. 11, 19. Валсамон се неуспешно позива на примере св.Григорија Богослова и патријарха Прокла. Св.Григорије није могао заузети катедру у Сасиму, јер је тамо, како је постало познато после његовог рукоположења, тамо Антим већ рукоположио другог епископа, па је значи св.Григорије припадао епископима без катедре који имају право, како ћемо сазнати касније, да заузме другу катедру. Али без обзира на ово и на то што је изабран за највиши ауторитет Васељенског сабора - на Сабору су се нашли епископи који су овде увидели кршење 15. правила Никејског сабора. У епископе без катедре убрајао се и Прокло. Он је 426. године био рукоположен у Кизик Константинопољске патријаршије од стране патријарха Сисинија, али су грађани ту видели кршење права епархије, изабрали за епископа Далмација, а Прокла одбили да приме. Прокло није могао да се устоличи у Кизику ни после смрти Далмација. (Види Сократ. Цркв.Историја, VII, 28, Vigne ser. gr. 67, 801).

9.       Ат. Синт. II, 18.

10.    У тумач. Ап. пр. Аф. Синт. II, 18; Законоправило (изд. 1816.г.) л. 3 и у тумач. 16. Антиох. пра. Ат. Синт. III, 157; Законоправило, л. 48 об.

11.    16. правило Антиох. сабора каже да само епископ који нема епархију може уз дозволу потпуног сабора прећи у епархију лишену епископа.

12.    Законоправило, лист 76; упор. Ат. Синт.. III, 234.

13.    Ат. Синт. III, 229.

14.    Према нумерацији Закноправила; у Књизи правила - 59; у Пидалиону - 57.

15.    Први пут је ово правило било издато 307. године на Елвиркосм сабору (прав.21.), на који се и позива Сардиски сабор, а онда је обновљено на Трулском сабору (прав. 80.).

16.    У томе се састоји једна од разлика епископске власти од власти настојатеља парохије који је само делегат епископа.

17.    Ат. Синт. II, 19; ср. 34 Апостол. прав. и тумачење Валсомона. Ат. Синт. II, 46.

18.    18. Антиох.

19.    Ат. Синт. III, 59.

20.    Тј., како објашњавају Валсамон и Зонара - за тачно знање и заштиту догмата вере, Ат. Синт. III, 273, 274.

21.    Исправљамо неразумљиви синодски превод, у складу са тумачењев Зонаре. Види Ат. Синт. III, 274.

22.    Тј. у своје епархије, а уз дозводлу месних епископа - и у туђе.

23.    Тј. према објашњењу Зонаре, у складу са местом које заузима његова катедра међу осталима.

24.    Dio kisin, тј. управна власт.

25.    Ат. Синт. II, 389.

26.    Ат. Синт. III, 275.

27.    Ат. Синт. III, 154.

28.    Законоправило, л. 48; Ат. Синт. III, 157.

29.    Ат. Синт. III, 156.

30.    Има се у виду synodos endymousa - стални Синод уз Патријарха.

31.    Ат. Синт. III, 156-157.

32.    Избор Хелеспонта за пресељење може се објаснити тиме што су у том крају била два митрополита. Законоправило, гл. 44, л. 34.

33.    Према Беверегију (Synodicon p. 154), нема потребе да се уместо "Константинопоља" чита "Констанца" (престоница Кипра), јер сабор не преноси на Јустинианопољ сва права Константинопоља, већ само у границама једне митрополије.

34.    Упореди. И. И. Соколов. Кипарска Православна Црква. Прав.-Богосл. Енцикопледија Х, 79-80.

35.    Законоправило, гл. 52, л. 172 об.

36.    Законоправило, л. 173.

37.    Законоправило, л. 173.

38.    Синтагма Г.Властара, 4; Шестокњижје Арменопула IV, 9, 32; Законоправило Јосифско, гл. 53; Никоновско, гл. 52; Атинска Синтагма V, 4-10. Валсамон сведочи да је "Књига" читана сваке године у јулу месецу са амвона (тумач. 4. прав. Василија Великог. Ат. Синт. IV, 103).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Trojicki_O_Pravima_Episkopa.htm