БЕСЕДА ОЦА АНТОНИЈА НА АНТИЕКУМЕНСКОМ СКУПУ ИСПРЕД ПАТРИЈАРШИЈЕ

(6. 11. 2010.)

Православље је једина вере која чува Истину Божију на земљи, и као што је Господ у Старом Завету преко Јевреја желео просветлити спасоносном Истином Својом остали свет, тако је то после Јеврејске издаје и богоубиства, данас благослов тог завета на Светом Православљу. Стога сви древни светитељи наши опомињу да Православац ако прими католичку, или неку другу веру, не може душу спасити. То је оно свето учење Светитеља православних које садашњи синодски екуменски епископи лукаво прикривају од народа нашег./.../

Православни верују у Христа само у Православљу очуванога, јер Један је Бог, Једна је Црква, Једно крштење и Причешће у Њој, Једна је истинита Вера на земљи, не две, не три... Православци стога све људе воле, па и католике воле, стога им брижно и желе да спознају истину и приђу светом Православљу, а не малтретирају их насилно и лукаво вековима (као они нас) да приме нашу свету веру.

Погледајте суштинску разлику: паписти нам траже само да признамо папу, а да служимо и верујемо по своме (то је проклета унија). Дакле, не занима их истина него власт, а Православље нема потребу за подјармљивањем било кога на земљи већ га једино занима да очува Истину Божију, чувајући тако и душе своје, те да ту Истину понуди и свима који сами од себе буду зажелели Њој се поклонити (без насиља, наговарања, маратонских „дијалога љубави“...)

Епископ православни, или је светитељ, или разбојник, апостол или Јуда, средине ту нема, а „Глас народа побожна је глас Божији“, каже Свето Писмо. А данас, када већина епископа СПЦ, корак по корак, издаје своју веру (и у име свих нас који ћутећи то гледамо), када се десетине хиљада Срба заосталих у Хрватској опет покатоличавају, данас када нам епископи доказане лукаве непријатеље, и Божије и наше, представљају као најближу браћу, када потписују споразуме са Латинском верском организацијом као Православљу равнима, и када папу признају као најстаријег у православљу (Равена 2007), данас када је СПЦ органски члан „Светског савеза цркава“ заједнице светских секти са преко 350 разних „верских“ маштарских идеологија, данас када је побожност у овој секуларној држави само скупоцени бисер мањине свесно православних, -  управо се данас највише та мирна и молитвена правоверна мањина презире, ућуткује...

Од априла трају непрекидни свакодневни, мирни и молитвени скупови побожног народа „за очување јединства СПЦ од планираног раскола и иступање СПЦ из 'Светског савеза цркава'“. Ниједан папирић нисмо оставили за собом овде на тротоару, а камоли да је било каквих вербалних или физичких ексцеса. И шта се десило, од априла, када нас је полиција послата од Синода зауставила да у Патријаршији предамо 15 000 потписа „за иступање СПЦ из секташког ССц и помиловање неправедно гоњеног владике Артемија“, и поред свакодневног двосатног присуства око 30 верних – нико нам се из Патријаршије до дана данашњег није обратио да макар поразговарамо, само су следиле тајне пресуде о размонашавањима, рашчињавањима, избацивањима из Цркве, и злобно, „магареће упорно“ чекање да се сами од себе разиђемо. То је основни смисао овог шестомесечног синодског презира своје најближе сабраће подно прозора њихових. Али, како ми нисмо овде дошли да тражимо своја угрожена права већ да сведочимо о епископском екуменском злочину против Православне вере, тј. против спасења душа целог народа, овакав презир, као и додатно, савршено онемогућавање да се у било којим медијима огласимо, ипак, нису им дали жељених резултата. Стога су се, на крају, и решили да инсценирају аферу, злоупотребе законе и сав наш добронамерни и црквоградитељни шестомесечни труд тиме покушају покопати.

Ми овде нити смо реметили „ред и мир грађанства“, нити „рад Патријаршије“. Не може, ваљда, ометати рад Патријаршије тихо појање црквених песмица, нити угрожавати животну средину, нити ометати саобраћај, нити пешаке... Који је то протест у историји био да је у овој мери злоупотребљена власт (као сада Синода СПЦ), а да се не само не испуне основни захтеви народа (који само тражи да Сабор испуни сопствену одлуку из 1997. г. о иступању СПЦ из ССц), већ и да нико не изађе пред народ да поговори коју са њим - нико сем полиције, која нас сада терети за којекакве бесмислице. Ми смо „криви“, јер својим молитвеним стајањем активирамо гриже савести свештених активиста екуменске Патријаршије. И нећемо се уклонити одавде, јер епископи (екуменисти) газећи своју савест и своју веру, такође, многу и многу наивну браћу нашу, који их такве следе, вуку у вечну пропаст.

То што је побожном народу православном и поред злоупотребе свих канона Цркве и савршене блокаде медија, остала само улица, остао само властити живот и властита Вера коју никада неће изневерити - ни речју „издаја“, али ни ћутањем пред издајом вођа, и народу који не престаје и неће престати молити и епископе и државу да се поврате вери Светога Саве и уређењу и делима Светих Немањића, то је дело вере светог Православља а не дело за хапшења, понижавања, кажњавања... Али, не може се у себи искрено веровати у Православнога Христа, ако се та вера не пројављује у делима када Христа срамоте и науку (веру) његову: „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са светим анђелима“ (Мк. 8,38). Стога, народски речено, „трпљен - спашен“, јер „свачије ће дело изаћи на видело“! 

Што се хапшења тиче, пошто су ме већ са прошло-суботњег скупа приводили, а нису ми дали никакву потврду о привођењу нити су ме саслушавали, овом приликом сам једноставно сео на неку подзиду захтевајући да ми ставе и лисице изражавајући тиме негодовање због хапшења, а они су мене и још једног сабрата ми монаха просто унели у полицијска кола. Сем вређања и псовања од стране некаквог нервозног заменика командира, 5-очасовног задржавања Станици полиције (у улици Мајке Јевросиме која је, о пародије, изговорила оне свете речи: „Боље ти је сине изгубити главу него своју огрешити душу“) и преког суда током кога је неко неколико пута позивао судију са очигледним захтевима који се назиру из самих одговора судије: „али људи па морам да га пустим – платиће“ и, наравно, плаћене позамашне казне (уместо 60 дана затвора), избачен сам на слободу, ако се и ово напољу уопште и може слободом назвати.

Стога, овом приликом, позивам народ побожни да без страха исповеда угрожену веру своју, а ја ћу се већ, с Божијом помоћу, снаћи да поплаћам или одлежим све казне као сазивач скупа. Следећи скупови су у суботу 13. нов. у 13 часова, па потом у току заседања Сабора, почев од среду 17. новембра сваким наредним даном до завршетка Сабора епископа у трајању од 16,30 до 19,30.

Ова група (екумениста) која је запосела водећа места у богословским установама СПЦ и лагано, али константно, већ годинама одатле одстрањује основна учења Светитеља Православних тако школујући у новом модерном, неправославном духу нашу децу, притом најагилније међу њима и у епископе изрукополагаше, те сада, на крају, имају већину у самом СА Сабору епископа СПЦ. Екуменисти су од православног СА Сабора, где се у духу побожности увек једнодушне и једногласне одлуке доносише, у складу са Светим Оцима, начинили парламент епископа који се о кристално јасној Истини Православној данас прегласавају. Тако да се и Патријарх сада бира не по вољи Божијој, него по допуштењу Божијем. Елем, при избору Патријарха, пошто у првом кругу гласања екуменисти изаберу једног свог епископа, у другом кругу другог свог, и у трећем кругу изгласају трећег свог либералног присталицу – тада се Господу једино оставља да од такве тројице пробере  за народ најмање штетног, због велике Љубави Своје ка нама грешнима. Али, то никако није Воља Божија већ попуштење Божије пред вољом људском. Да је ово истинито гледиште доказ је тај, што је, пошто су у првом и другом кругу били изабрани екуменисти митрополит Амфилохије и епископ нишки Иринеј, и пошто су њих двојица издвојени и нису могли гласати у трећем кругу, ипак, и у трећем кругу, у коме је њихов кандидат био не само идеолошки екумениста већ чак отворени унијата на делу - еп. Иринеј бачки, је тесном већином победио искрено побожног владику Јефрема бањалучког. Екумениста и православац просто нису истог Духа пород, зато нам се све ове саблазни и немилосрдности и изливају из Патријаршије, зато у последње време даноноћни полицијски пункт чува ову сада не светосавску, већ екуменску Патријаршију СПЦ.