КОМУНАЛНО – ЕКУМЕНСКА ЉУБАВ

Једна од најперспективнијих перјаница кривоверног екуменизма у СПЦ је дана 13. новембра, и поред покушаја заобилажења, био приморан на једном семафору сусрести се са размонашаваним монахом Антонијем. Монах Антоније се, у ведром расположењу поклонио и пруживши прекрштене руке заискао благослов. Приликом давања благослова еп. Григорије је са видно усиљеним сажаљењем, приликом давања благослова, прозборио:

„Где сте мученици“ (монах је био у друштву једног хришћанина). Вероватно је владика мислио у смислу да смо копрцајући се паћеници, јер већ шест месеци подно прозора Патријаршијских захтевамо иступање СПЦ из светске заједнице религија и секти лукаво назване „Светски Савет цркава“). Антоније му је одговорио: „Заиста владико и јесмо мученици јер си послао полицију да нас после доказано мирних и молитвених окупљања испред Патријаршије сада силом разјурује“. Владика: „Нисам ја никога послао“. Антоније (мирним тоном): „Како нисте кад полиција каже да је Синод то писмено тражио, а Ви сте у Синоду“. Владика: „Ништа ја о томе не знам.“ Монах расположен што има част напокон поговорити коју са неким од оних који га без саслушања и суђења „размонашаваше“ протеклих месеци, а притом, алудирајући и на сцену када се збила у току пролећног Сабора када је Григорије играо фудбал на Калемегдану и сав знојав и у закашњењу једва успео да стигне на Сабор који га је чекао да гласа за уклањање Артемија из Грачанице, дакле, мислећи да је Владика онако широког духа и схватања као што се представља у медијима, рече му: „Чудно је да то не знате? Једино ако је Синод заседао за време неке Ваше утакмице, па није могао да сачека крај, већ је без Вас поднео овај захтев властима да нас уклоне“. Можда је било мало неприлично, али са обзиром на јавне интервјуе еп. Григорија о овој отвореној спортској страни његове личности и крајње благом тону и насмејаности монаха који је указивао само на добронамерну шалу и ништа више, епископ је, на чуђење наше у бесу праснуо сикћућом претњом: „Оћеш да те сад спакујем у ову канту!!!“ Поред нас је стајала мала камена канта за ђубре. Монах рече: „Па заиста би било лепо да ме сабијете у ту канту и да ми прекратите ове муке са вама (екуменистима) и са вашом полицијом.“ Умирен мирним тоном монаха бес епископа се накратко стиша и он рече: „Добро, ниси ти за канту“. Монах онда рече: „Не, нисам ја за канту, него, изгледа, за гиљотину“. Киселога лица са крајњим згражавањем епископ процеди: „Како си ти покварен!“ и угледавши зелено светло хитро загази на зебру. Залуд га је монах отпозади дозивао желећи да ублажи неспоразум, Григорије настави... ка Западу...

уз сагласност оца Антонија –сведоци догађаја