Обраћање јавности учесника историјско-богословске конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“

 -РЕЗОЛУЦИЈА-

              Дијалог је могућ тек након дебеатификације „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца

                                                                                „Нема истине без љубави ни љубави без истине“

                                                                                преподобни Јустин Поповић

          У последње време активиран је Православно-католички дијалог. Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу љубави“. Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство.

Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није беатификовао надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, уз чије је делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних Срба који су убијани са посебном суровошћу.

Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла специјалним ножевима названим „србосек“, разбијали главе чекићима, резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди.

У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је проводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве.

Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве а 1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао је усташке делегације у Ватикан а после рата Католичка црква је такозваним „Пацовским каналима“ омогућила бекство многим хрватским крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима, само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији „надбискупа геноцида“. Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми можемо да говоримо?

Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима, када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности, равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и од стотина хиљада жртава.

Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца, усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог“ не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и дебеатификује Алојзија Степинца.

Учесници конференције:

- Брдар Симо, режисер, публициста (Босна и Херцеговина);

- Василик Владимир Владимирович, ђакон, доцент историјског факултета Санкт

Петербургског државног универзитета, кандидат филолошких наука;

- Гојковић Ранко, издавач, публициста, преводилац (Србија);

- Живановић Србољуб, доктор, академски професор (Лондон, Велика Британија);

- Каплин Александр Дмитриевич, професор Харковског националног универзитета им. В.Н..Каразина, доктор историјских наука;

- Митрофанова Анастасија Владимировна, руководилац Центра за евроатлантска истраживања Дипломатске академије МИП Русије, профессор РГГУ, доктор политичких                наука;

- Семенко Владимир Петрович, научни сарадник Института религиозно-социјалних истраживања РАН, публициста;

- Степанов Анатолиј Дмитриевич, историчар, главни уреник информативно-аналитичке службе «Руска народна линија», копредседник оргкомитета конференције;

- Tимофејев Александр Валентинович, политиколог, заменик главног уредника         информативно-аналитичке службе РНЛ

- Тихомиров Павел Вјачеславович, историчар, публициста;

- Филимонова Анна Игоревна, научни сарадник Института славистике РАН, кандидат историјских наука;

- Четверикова Олга Николаевна, доцент МГИМО МИП Русије кандидат историјских наука;

- Јамбајев Михаил Леонидович, научни сарадник Института славистике РАН, кандидат историјских наука;