Слободан Антонић

РАСКОЛ ПОСЛЕДЊЕ ЗЛО?

Истога дана када је Сабор рашчинио вл. Артемија, саборски јерарси су, увече, у Коларчевој задужбини, присуствовали духовној академији ’’Будимо људи’’, поводом годишњице од упокојења патријарха Павла. Годину дана након што је Црква „дотакла небо“ по угледу и друштвеној моћи (а све захваљујући делу управо тог, великог, мајушног старца), од свег Павловог завештања остале су само руине. И не само да се потрошио онај огромни кредит у народу који је оставио Патријарх. Црква се за ових годину дана, као у неком филму о времеплову, вратила у 1963. годину.

Тада је, наиме, почео раскол који је трајао следећих 35 година. Он је раздирао Цркву све док патријарх Павле, 1998, није саставио два поцепана крила. Сада смо, изгледа, поново тамо где смо били 1963. Не знамо какве ће размере добити овај раскол, колико ће трајати и са каквим последицама. Оно што можемо да претпоставимо јесте да ће раскол вероватно расти што се више буде инсистирало на Папиној посети 2013. године (а без претходног поклоњења јасеновачким великомученицима), као што ће га готово засигурно разгоревати и власт тзв. државе Косово, која ће свакако покушати да раскол усмери у стварање некакве „Косовске православне цркве“. Али, оно што је већ сада јасно јесте да ће Црква као институција, у свом друштвеном деловању бити, у наредних неколико година (а можда и деценија), ослабљена и блокирана расколничким свађама, да ће приљежни верници постати још дубље и трагичније подељени („екуменисти“ против „зилота“), а да ће највећи део народа запасти у још већу малодушност, разочараност и чамотињу.

Наши непријатељи ликују и задовољно трљају руке/.../

...Најтеже је ипак ишло са Црквом. Шта све ту није покушано. Од стварања моралне панике због „црквене педофилије“, па све до „Блицових“ чувених насловница „Попови опљачкали банку!“ (са огромном сликом српских монаха који ужурбано корачају улицом; тек из текста, затуреног негде у унутрашњим странама, читалац би могао да сазна да су пљачкаши заправо били само прерушени у калуђере). Ипак, све док је био жив добри патријарх Павле те оптужбе су се некако одбијале о Цркву – чак и оне које нису биле без икаквог основа (рецимо, несклад завета сиромаштва са луксузним џиповима и раскошним резиденцијама). Али, кад је нестала заштита коју је благодат једног светитељског живота давала читавој Цркви, готово одмах је започела јавна свађа архијереја, а са њоме и урушавање угледа и институционалне снаге СПЦ/.../

...Срећом, божја благодат је нешто што и даље обитава у многом клирику наше Цркве и што се не може тек тако уништити – ма колимо да онај демонски ћата и његови овдашњи помагачи били вешти и упорни. А да је неко људско биће постало достојно благодати Св. Духа, најбоље се види по присуству огромне љубави и смирености – управо онакве какву смо сретали код паријарха Павла. Ако и ми, у свом срцу, имамо нешто од те љубави и смирености, лако ћемо, у нашој Цркви, наћи духовнике богате благодаћу. И преживећемо ово чудо, и ми, и наша Црква/.../

http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/raskol-poslednje-zlo-q.html