Још није касно да се разговара у смирењу и љубави

БУДИМО ЉУДИ И ПРЕМА ВЛАДИКИ АРТЕМИЈУ

 Мада је још рано говорити о свим могућим последицама  прогона  Његовог преоствештенства владике  Артемија и великог  броја монаха и искушеника, извесно је да ће нам тај брзоплети и непромишљени чин одузети много  сунчаних сати. Просто је невероватно  да су, одједном, на истој страни, у истом колу, гласила попут „Блица“  и званична гласила СПЦ.

Нас обичне вернике не чуди „Блицов“ говор мржње јер знамо одакле тај говор долази, али нас чуди и боли  кад тај говор мржње чујемо од црквених гласила и од појединих епископа који у својим изјавама показују пуно мржње према брату у Христу, Владики Артемију. Ко је претходних дана и ноћи пратио актуелна дешавања око заседања Сабора, а није довољно информисан, на основу наших униформисаних гласила  и једностраних пропагандних синодалних саопштења, могао је да закључи да владика Артемије са некаквом војском следбеника осваја (у ствари ослобађа) наше свете манастире на Косову и Метохији. Каква се силна хајка подигла на незаштићеног владику и монахе, али није могла да пригуши речи „Не бој се  се мало стадо...“, јер зна се да Бог није у сили него у правди.

Немилосрдна кампања против владике Артемија се наставља. Може ли Његова Светост патријарх Иринеј да се издигне  изнад те паклене буке и пилатовских поклича са свих страна, и изнад дневне политике, па да онима који траже Артемијево  распињање каже: „Доста! Не поступа се тако са братом и са православним епископом који је 33 године ишао путем Јеванђеља, најужим путем, по  светој српској земљи – Косову и Метохији“.

Да ли је Његова светост имао прилике да види колико су монаси и верни народ привржени владики Артемију и колико му верују. Да ли је, на пример, видео како на литургији плаче владика Артемије, како сви плачу док се моле и певају, како благодатне сузе теку...

Још није касно да се врати мир у СПЦ  који је почео убрзано  да се урушава после смрти Патријарха Павла, човека небеског и анђела земаљског. Ко год је био међу милион људи на последњем испраћају Патријарха Павла, могао је да осети шта је снага вере, богољубља, човекољубља, родољубља  и свега што је окренуто ка добру. Те људе нико није позвао осим њихове савести, Божијег дара, која им је говорила: „Будимо људи, испратимо достојно нашег патријарха.“ 

А шта ће се догодити са том савешћу код људи, кад виде да се цепа наша СПЦ, када виде да се прогањају правоверни а повлашћују они који се полако и сигурно одвајају од учења Светих Отаца Цркве. Можда то неће схватити одмах, али схватиће кад дође време. Није тешко претпоставити да ће  више веровати  владики Артемију него Бајдену и „Блицу“ ...

Није касно да Свети архијерејски сабор СПЦ, још једном, у смирењу и љубави,  осветли све догађаје који су пратили прогон Његовог преосвештенства владике Артемија.  Кола су пошла низ брдо али још могу да се зауставе. 

Да ли смо стварно у ропству о коме пева наша славна песникиња Десанка Максимовић за коју је један од наших епископа рекао да је, такорећи, монахиња.                                                                                                         

Миладин Петровић

 У РОПСТВУ 

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско се стадо мало
све до последњег руна
разбило и ошугало.

Постали ми смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших и рана.

Десанка Максимовић