Владимир Василик

У НДХ је проливена заједничка, православна крв

Разговарала Наташа Јовановић

 Да ли је православље на искушењу, у којој мери је после Јасеновца могућ дијалог са римокатолицима, која је улога у том процесу поверена Цариградској патријаршији, те како се православни народ у Русији супротставља екуменистичким тенденцијама, објашњава за „Печат“ доцент Историјског факултета Санктпетербуршког државног универзитета и доктор теологије

+++

„Не верујем у причу о заједничким вредностима са римокатоличком црквом. Видимо шта се дешава у протестантском свету и како се он веома брзо содомизује. Нажалост, протестантизам је законито, мада и побуњено, дете католицизма. Верујемо да лажна догма ствара и лажни морал. Уколико Ватикан дозвољава себи да проглашава за свеце очите убице као што је то Алојзије Степинац и има двоструке вредносне стандарде, о чему онда можемо да причамо? Били бисмо срећни ако би, бар у будућности, католици исповедали праву веру и прави хришћански морал. У врховима римске конфесије, међутим, ми то за сада не видимо. Папа римски се каје пред сваким, само не пред православцима, ни пред православним Србима, нити пред православним Украјинцима. Управо због таквих дуплих стандарда није могуће уједињење“, каже за Печат др теологије Владимир Василик, у православном свету прозван руским Златоустим.

У којој мери је враћена православна духовност у Русији после комунизма?

После комунизма православна духовност у Русији је процветала, отворене су нове Цркве, манастири из темеља обновљени, а порастао је и број научних институција. У време комунизма постојале су четири богословске школе, једна академија. Данас имамо 66 богословија, један богословски универзитет, четири богословска института и 30.000 цркава и многе су зидане и обнављане новцем обичног народа. Иако  Црква цвета, суочавамо се са немалим бројем проблема везаним за духовни живот. Меркантилизам, опијеност модерним животом, мешање духовног живота са лажном толеранцијом и охладнелом љубављу према ближњем. Почели смо да заборављамо шта је потребно нашим ближњима.

Зашто се православне духовне школе не шире светом, онако као што то чине неке друге религије са својим школама?

Не бих рекао да је то сасвим тачно. Тренутно је отворена још једна богословска школа у Паризу, отварају се семинари и школе у Африци, а на крају крајева и препород духовне школе у Русији показује да се такве школе шире светом. С друге стране ми бисмо желели да таквих школа буде свугде, али с обзиром на то да је руска црква преживела тешко гоњење, она није у могућности да створи тако јак потенцијал. И друге Цркве, и Српска и Бугарска налазе се у веома тешком положају. Ни Грци не могу да вуку сами. Због тога треба ићи полако, корак по корак.

Да ли контактирате и сарађујете са Београдским богословским факултетом и ако то чините каква је врста сарадње у питању?

На нашој духовној академији студирају студенти из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Од 15. до 18. новембра организована је велика Међународна богословска конференција. Међу учесницима те конференције биће и неколико делегација из Србије, између осталих биће ту и владика Атанасије Јефтић, као и они који ће том приликом читати реферате. Сарадња постоји и надам се да ће она и даље постојати.

Како се православље прилагођава времену у којем живимо?

Најважније је да се православни човек не бави прилагођавањем. Ми живимо у времену које нам пружа велике изазове и на њих морамо адекватно одговорити. Први изазов је глобализација, затим изазови најсавременијих информационих технологија, монетаризма, мас културе, националних сукоба и истовремено губитак националног идентитета од стране православних народа. На све то православни човек треба да одговори безазленошћу голуба и мудрошћу змије. Не треба да се растварамо, губимо у тој масовној култури, већ морамо да стварамо високу православну културу и истовремено да се трудимо да је учинимо разумљивом за већину наших грађана. Морамо да нађемо своје место у информационим процесима и да просвећујемо тај информативни простор, а не да будемо објекат бесавесних информационих игара. Дужни смо да познајемо информационе технологије, али не смемо да користимо оне које су штетне и разарајуће. Требало би да стварамо националну свест наших народа и да очувамо код њих свељудску меру и свечовечанску свест, а да при том стишавамо националне и религиозне конфликте не губећи хришћански православни идентитет. Наравно, требало би да тежимо стварању друштва у којем влада правда, али да не идемо путем револуционарног насиља. Пре свега православни човек не треба да губи дух молитве и побожности, јер каже се „Стекни мир у души и око тебе ће се хиљаду њих спасити“.

Један од облика глобализма јесте и екуменизам, који прати реформа богослужења. Да ли је могућа реформа спољашње богослужбене праксе без унутрашње обнове?

То није могуће, јер служба у Цркви је огледало наше душе. У овом свету реформа је могућа само ако нешто минимизира и обесвећује, десакрализује. Ако ми кренемо тим путем десиће нам се исто што и римокатолицима после  ИИ Ватиканског концила. Сећам се каква је била служба у комунистичко постсовјетско време. То су биле дуге молитвене службе по уставу и типику. Службе су биле пуне посебног молитвеног духа. Сада се оне скраћују и то није добро. И бојим се да такве реформе могу кренути путем минимализације.

Чињеница је да је у Русији око идеје очувања православља окупљен велики број духовника, интелектуалаца и верујућег народа. Да ли они услед екуменистичких стремљења трпе неке санкције, као што је то у Србији случај са владиком Артемијем?

Могу да кажем следеће. У Русији људи који имају антиекуменистички поглед на свет и убеђења немају велики углед, али тешко ми је да кажем да постоји отворена претња тим људима. При том, морам да подвучем да врх наше Цркве не зависи од државе и то што је руски председник Дмитриј Медведев склопио дипломатски уговор са Ватиканом је чињеница која говори сама за себе. Наш патријарх ипак нема превелики маневарски простор и требало би да ценимо то што он већ ради за Цркву. Што се владике Артемија тиче, њега сам видео на Косову 28. јуна 2008. године, на Видовдан. Он ме је очарао молитвеношћу, својом пажњом. Раније сам га виђао из далека и када сам се упознао са њим схватио сам да је реч о заиста духовном човеку, старцу. Ја не верујем никаквим политичким оптужбама које се њега тичу. Веома сам тужан због његовог положаја и тужан сам због превирања која су везана за њега и надам се да ће Господ послати у сва срца миран дух и да ће онај други дух бити побеђен.

Како у светлу савремених дешавања тумачите речи светог Јефрема Сирина, да се у целокупном Светом писму прослављају само они који иду уским путем, док се онима који су ступили на простран и широки пут увек предсказују невоље?

Наша Црква је видела и гора времена, када са катедре није одстрањен један или два епископа, већ су у XИИИ веку у бугарском манастиру Зограф на Атосу паписти спалили 26 монаха. Или, на пример, ситуација из 1576. године када је готово цела виша црквена хијерархија прихватила унију током  великих гоњења руског народа. Могу да кажем да се свако од нас једном нађе пред избором, па био то епископ или верник који походи храм. То је избор између уског и широког пута. Пред тим избором је стално наш патријарх московски и целе Русије Кирил, српски патријарх Иринеј и свако од нас. А истина о томе ко је каквих путем ишао, откриће се на Страшном суду. С друге стране ми знамо какав је узак пут и зато ћемо ићи свако својим уским путем. По речима Јефрема Сирина гледаћемо на своје грехе и нећемо осуђивати брата свога.

Недавно сте као учесник конференције у Санкт Петербургу навели да савремено богословље треба да се суочи не само са проблемом Аушвица, већ и Јасеновца о којем се у светској јавности мало зна.  Зашто таквог суочавања нема?

Прича о Јасеновцу никада није до краја објашњена захваљујући Ватикану који не само да је омогућио бекство хрватских војних преступника и злочинаца, већ се постарао да натера многе да забораве на овај конц логор. А Ватикан је, не заборавимо, информационо најјача држава у Европи. Но, прича о страдању Срба делом је заташкана и захваљујући позицији југословенских власти која није желела да се злочини хрватских усташа памте, а с обзиром на то да је била антиправославна, није желела да се памте ни страдања православног народа. Тито је волео да говори о клерофашизму, али не и о страдањима клира СПЦ. Десило се да страдања стотине хиљада људи никоме нису била потребна. Управо због тога ми треба о томе да говорима. Код усташких злочинаца ми смо видели најнижу могућу нискост, уопште замисливу код злочинаца. Овде се испољила највећа дубина људског страдања, које није било, то подвлачим, чак ни у Аушвицу. Јер у Аушвицу се све одвијало механички и брзо, а у Јасеновцу споро, и крвници и злочинци су уживали у томе. У Аушвицу су убијали механички, „по дужности“, а овде су крвници били у некој врсти религиозне екстазе коју бих упоредио са духовно лажном екстазом „блажене“ Терезе. Ту с  друге стране видимо невероватну висину духа православног и православних мученика. Сећам се приче о светом Вукашину из Клепаца. Када га је хрватски крвник позвао да изађе из реда и наредио му да виче: Живео Павелић. Он није променио свој спокојни лик и рекао је усташи: „Само ти дијете ради свој посао“. И то је понављао када је остао и без ушију, уста и носа. Овај мир, овај дух и љубав сломио је вољу крвника. Када је извадио срце Вукашину, усташа је схватио да не може више да убија и пропио се. Ово је можда разлог због којег српски народ и српска православна Црква и даље живе.

Сматрате ли да је позив папи да дође у Србију, амнестирање злочина у НДХ?

Пре позива папи, сматрам да се морају решити сва спорна питања. Покојни блаженопочивши патријарх Алексеј је говорио да пре него што папа дође у Русију мора се решити питање унијата и то у корист православних. Док се то не реши, до сусрета не може доћи. Пре дочека папе, требало би добити покајање од стране папе због злочина који су учинили католици и католички клер, и нема сумње да би један од таквих услова био деканонизација Алојзија Степинца. Не могу да говорим у име патријарха српског, јер ми нису познати његови мотиви, али ја говорим оно што ми диктира моја савест и дух стотине хиљада жртава. То је општи дух Срба и Руса јер је у НДХ проливена заједничка православна крв.

Папа Бенедикт 16 најавио је долазак у Хрватску поводом обележавања 50 година од смрти кардинала Алојзија Степинца. Да ли после тога и у католичком свету може опстати теза о папиној незаблудивости?

Ако имају части и савести, тада је немогуће говорити о непогрешивости папе. Али, уколико они не живе по Правди Божијој него да би угодили човеку, онда могу измислити свашта. Кажу, на пример, да је Степинац био против уништења Срба, да је спасио 1000 Јевреја… Поричу очигледне чињенице. Јер циљ оправдава средство – „ради веће славе папине“. Информационе технологије су данас веома суптилне… Али, колико то може трајати? Бог види истину, иако је не каже увек брзо.

У свом походу на Исток папа није стигао само до Москве и Београда. Колико ће трећи Рим бити у могућности да спречи овај поход?

Сада је тешко говорити о реалним перспективама супротстављања, имајући у виду јасну позицију владе РФ која је потписала дипломатске односе са Ватиканом, као и прокатоличке симпатије дела високопостављених архијереја РПЦ. Осим тога, народу се намећу и јаки утицаји западних информационих технологија и западних вредности, да би се могли озбиљно супротставити налету Ватикана. Мислим да све нас очекују озбиљни потреси, током којих ће се уобличити воља за отпором.

Да ли западна култура која је закорачила у све православне земље значи и репаганизацију и како се томе одупрети?

Несумњиво да значи! Ако је у XВИ-XВИИ веку, па чак и почетком XВИИИ века Европа још могла да утиче на људе својом хришћанском културом, она је после епохе просветитељства унела у наше животе паганска начела. Лепо је рекао свети владика Николај Велимировић: „Осамнаести век је устима нових Кајафа и Пилата осудио Христа на смрт. Деветнаести век га је распео. Двадесети век је ставио печат на Његов гроб и прогласио да Он није васкрснуо“. Свети Теофан Затворник је говорио: „Господ нас је кажњавао и кажњава Западом“. Зашто? Па зато што се Запад прво поклонио паганској античкој култури ренесансе, а потом је почео да развија своје ново безбожно неопаганство – неопаганство Спинозе, Дидроа, Маркса, Ничеа, Дарвина и других. Али то што се дешава сада – овај тријумф постмодерне – по мени је одвратнија појава од паганизма и то је чак повратак не само олимпијским боговима него гнусним феничанским Молоху, Ваалу и Астарти. Наочиглед нас, пред нашим очима, озакоњују се најодбојније перверзије и пороци– хомосексуализам, лезбијство итд. За постмодерну је карактеристично поигравање са архаичним појмовима и симболима, постмодернизам је принципијелно неморалан и без икаквих координата према Истини, а уз то и културно агресиван. Управо зато су му толико блиски човекоубилачки култови, попут феничанских. Карактеристично је да постмодерна кокетира са магијском, астролошком симболиком и не само симболиком. Та богоборачка игра са бројем 666 коју на западу срећете на сваком кораку, открива антихришћански и чак ђаволопоклонички карактер постмодернистичке културе.
Како се томе супротставити? Постојаношћу у вери! Бескомпромисношћу, не само у вероучитељским формулацијама, већ пре свега у начину живота. Очувањем и развијањем хришћанске класичне културе. И наравно, очувањем народне културе, која у својим дубинама и јесте хришћанска култура.

Постоје веровања да је садашњи Васељенски патријарх у Цариграду последњи на тој високој функцији и да ће ту дужност преузети патријарх московски и целе Русије. Колико је то тачно?

Не знам шта се дешава иза кулиса. Сматрам да Црква мора да постоји по јасним и тачним начелима. А принцип је диптиха, редоследа литургијског поимања, да васељенски патријарх заузима прво, а московски пето место, јесте првенство части, а не власти. У своје време раније патријарси васељенски и цареви константинопољски су се трудили да одбране православље. Уколико патријарх Константинопољски буде стајао на одбрани православља, он ће и даље имати такву част. Нажалост, ми видимо да су у 20 веку константинопољски патријарси некако морали да балансирају између православља и инославља. Московски патријарх, треба рећи, не тежи том првенству. То, уосталом, место које би, како нам помињу, могла да заузме РПЦ је првенство у љубави о чему је говорио и свети Игнатије Богоносац у посланици Римљанима.

Да ли тежак положај Цариградске патријаршије може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви- чини се да она, позивајући на ранохришћанска учења покушава да централизује и дисциплинује аутокефалне помесне Цркве?

Да, Константинопољ је у резултату читавог низа историјских догађаја, пре свега Понтијске катастрофе 1922-1923. године, изгубио своје исконске територије у Малој Азији, а у резултату еманципације Грчке, Бугарске, Српске и Румунске Цркве, такође и своје територије у Европи. Сада он покушава да поврати изгубљено, намећући целом православном свету своју васељенску надјурисдикцију, наказно тумачећи познато 28. правило Четвртог Васељенског (Халкидонског) сабора. Дакле, само митрополити Понтијске, Азијске и Тракијске области, као и епископи иноплеменика вишеуказаних области, могу да се постављају од стране горенаведеног светог престола: „сваки митрополит поменутих области, са епископима тих области, треба да поставља обласне епископе, како је прописано божанственим правилима“. Из овог текста су грчки канонисти извукли преувеличане и чак фантастичне закључке, распростирајући власт Константинопољског патријархата над читавом дијаспором и правдајући између осталог и отимање канонских територија Руске цркве у Естонији тим фамозним 28. Халкидонским правилом, по којем, као бајаги патријарх Константинопољски има право било где да поставља епископе код „иноплеменика“. Међутим, како истинито примећују истраживачи, то правило има ограничени карактер, чији је циљ пре свега био да се онемогући Константинопољском епископу да непосредно посвећује епископе на немитрополитским катедрама које Цариграду не припадају.
И на крају, што се тиче „иноплеменика“, како сматра ред ауторитативних канониста (архиепископ Петар Љуиљ, митрополит Леонтопољски Христофор, С. В. Троицки) ради се о варварским народима, суседима Фракије и Понта.

Данас Константинопољ настоји да постане све више признати лидер у православном свету, па и по питању победе САД у хладном рату, ширењу ЕУ и НАТО на исток и уопште у глобалистичким процесима, он је боље „котиран“ него РПЦ. Успеси које је Константинопољски патријарх постигао у Естонији и чињеница да у знатној мери од њега зависи судбина Украјинског патријархата – довољан су доказ за ове тврдње. Најгоре у томе је то, што своје релативно историјско преимућство Константинопољ не користи за заштиту Православља, већ за капитулацију пред Западом.

Какав је однос између православља и неолиберализма?

Нажалост, унутар РПЦ и ван ње, настаје све већи број присталица такозваних „либералних вредности“. При том, они су утицајни, владају материјалним и информативним ресурсима. Али у крајњем резултату, те стихије су неспојиве, као лед и ватра. Пре или касније присталице либерализма престају бити православни и по свом понашању и по погледима. Народ то сада види, а Бог поодавно. И зато мислим, пре или касније, да ће Црква преболети ту болест.

Предвиђања неких економских стручњака, по којима је Грчка трагедија први чин велике депресије која води у велики рат 21. века, поклапа се са неким предвиђањима српских стараца да би Европом могао да се заметне нови сукоб. Да ли сличних предвиђања има у Руској цркви?

Рат је практично неизбежан. Исувише је противуречности, исувише се оружја нагомилало. И снаге рата данас немају одговарајућу противтежу. О Европи не могу да говорим. Што се тиче Русије, највећа претња је експлозија на Кавказу, претња број два – експанзија НАТО, који ће вероватно искористити унутрашње проблеме ради „миротворачких операција“ или ће без икаквих повода упасти у Русију искористивши њену ослабљеност. Могуће је да ће тада, у тај конфликт, бити увучене и Грчка и Србија.

Да ли у Русији постоје рецидиви масонског деизма, који је заговарала Катарина Велика?

Питање о Катарини Великој је сложено. У почетку је она привлачила масоне, а касније се борила против њих. Масонерија је озбиљна снага. Довољно је рећи да су управо масони организовали Фебруарску револуцију 1917. године. После 1991. године, приметно је оживљавање масонских структура и темплари без страха наступају у Даниловском манастиру. При том их предводи Јури Трутњев, човек оптужен за лоповлук и убиства. Али то није врх брега. Постоје непроверени подаци о припадности масонерији низа чланова владе Руске Федерације.

Наш патријарх је недавно изјавио да је он екумениста и пацифиста. Да ли из тога произилази закључак да је хришћанство толерантна вера?

Ја нисам знао за те речи. Благо речено, то је за мене зачуђујуће. Чудно је слушати признање о љубави ка пацифизму из уста наследника таквих светитеља, који су војевали „за крст часни и слободу златну“. И чудно је слушати о љубави ка екуменизму из уста оног патријарха у чије време је канонизован свети Јустин Ћелијски, бескомпромисни борац против екуменизма. Ни екуменизам ни пацифизам не спадају под светосавско наслеђе јер је Свети Сава урадио све да СПЦ не потпадне под латинство; напротив, он је служио српском народу и држави за које је пацифизам био раван самоубиству. Ако је патријарх стварно изрекао те речи и имао у виду њихово значење, онда то говори о озбиљном слому народног карактера, у најмању руку у црквеној елити, и муњевитом хитању у загрљај западног система  вредности.

У недавној посети московској патријаршији данашњи први међу једнакима на Истоку, патријарх Вартоломеј, истакао је да се Васељенски Сабор мора одржати у најскорије време. Како је овај сабор карактеристичан по догматском минимализму, постоји ли бојазан да би он могао бити сличан модернистичком Ватиканском концилу који је за последицу имао масовно напуштање римокатолицизма?

У потпуности делим забринутост поводом Васељенског Сабора. Његов дневни ред не даје основа за оптимизам. Првобитна замисао да се регулише однос првенства у Васељенској Цркви, на делу се претворио у широк програм реформи модернистичког карактера. Ако он протекне онако како они сада замишљају, последице ће код нас бити много трагичније него у римокатоличкој цркви. Јер за разлику од њих, код нас не постоји јединствени центар власти. Зато он може довести не само до напуштања верујућег народа из канонског устројства Цркава, него и до дробљења црквених организација, до раскола и дробљења православних народа а можда и државе, што и јесте у плану архитекта новог светског поретка. Но, надам се да то Господ неће допустити.

http://www.pecat.co.rs/2010/11/vladimir-vasilik-u-ndh-je-prolivena-zajednicka-pravoslavna-krv/