У децембарском броју бирмингемске „Искре“ објављен је одговор господина Николе Љотића на наш текст-одговор од 5. новембра 2010. У циљу објективног информисања наших посетилаца напис г. Љотића доносимо у прилогу и најављујемо одговор на исти. Уредништво +++ Никола Љотић ПОГОВОР НА ОДГОВОР -Полемика са „Борбом за веру”- Ни у сну не бих могао сањати да ће Уредништво „Борбе за веру”, тек што је изгледа добило новембарски број Искре, одговорити и то лично мени. Али, ето десило се и то чудо. На Међумрежи (http://borbazaveru.com) изашао је „Одговор Николи Љотићу” (даље: Одговор) који захтева и неки мој сопствени. Дакле, поговор на Одговор. (Узгред, Уредништво је предложило да нађем српске изразе за „сајт” и Интернет. Сугеришем: `свратиште` за сајт; `Међумрежа` уместо Интернета.)
Захвалност; сине Бруте; преокрет; чудна несразмерност Пре свега захваљујем Уредништву што је дух његовог Одговора, морам признати - господски! Одмах, пак, морам да кажем оно што, по мом суду, није било добро у вези са истински Вашим господским ставом. По неким ставовима у том Одговору да се закључити да је Уредништво можда било у сагласности са контроверзном политиком Димитрија Љотића из прошлих времена. Бићу искрен: учинило ми се као да сте хтели рећи: „Зар и ти сине Бруте!?”. То исто важи за извесне похвале упућене мени лично док сам „био на страни” еп. Артемија па се сада као чудите, откуд код мене промена. Истини за вољу, промену је одлучио сам еп. Артемије својом јавном изјавом да он никад неће дозволити да у Цркви дође до раскола због њега. Како је он остао недоследан тој својој изјави (монашка побуна, демонстрације пред Патријаршијом, па, ево и сад, претње са неком „новом црквом” ако се не удовољи монашким захтевима, итд, итд.) Немојте ми само рећи да еп. Артемије није могао да смири ове побуне?! А ако стварно није могао, онда - опростите што тако морам да кажем - он није био свестан шта је одгојио. За пут у пакао се вели да је „сав поплочан” добрим намерама. Но, да пређем на ствар. У новембарској Искри под насловом „Како укинути расколе”, а који је изазвао Ваш Одговор, има два дела: први зовем „декор”; други јесте - „поента” или суштина целог чланка. У мом бар писању декор јесте, мање-више, неважан, али је неопходан ради смештаја негде - окружења - поенте тј. главне ствари. У том чланку та два дела су просторно отприлике исте дужине. Е сад у Вашем Одовору изненађен сам страховитом несразмером тог написа у односу на пропорције оног мог. Да то изразим статистички: у Вашем Одговору, по мом суду, на декор је отпало отприлике око 90-95% а на поенту свега 5-10%, уз примедбу: одговори нису директни већ узгредни и као случајни. Много теологије; мало оне Христове Драго Уредништво „Борба за веру”, на самом почетку, у првих 15 редова свога Одговора, питате ме, чиме сте „заслужили” (Ваш израз) овакву моју „жестоку паљбу” по Вашем „свратишту” (мој израз за „сајт”). Морам одмах да Вас исправим: „заслужили” није разлог написа у Искри, али јесте мог лаичког сагледања Вашег писања. Код Вас има много теологије али чини ми се - да не кажем мржње, мало или ни мало љубави, па ме та чињеница заинтересовала, те написах цео чланак не бих ли сазнао зашто код Вас, ако сте Христови, нема љубави; а љубав је цела његова теологија. Много оштрија потврда Христовог односа према љубави, долази нам од апостола Павла, који ће, између осталог, рећи (по сећању): можете говорити све језике људске и анђеоске - „теологија”! - ако љубави немате - ништа нисте. Ето у том свом напису, поставих вам чак и директно питање зашто код Вас нема основе Христове тј. љубави, ви ми на то, као што рекох мало пре, ни једном речју не одговористе директно. Што се пак тиче „жестоке паљбе”. бићу искрен. Угледао сам се делимично на Вас; конкретно, изнервирао ме је завршетак једног дела Вашег чланка „Главни стражар (алудира се вероватно на патријарха Иринеја) ...” који се завршио са - Доле Језуити!, па ми се ту роди идеја о памфлетском духу Вашег чланка; услед тога, несвесно, постадох и сам памфлетиста својом, како рекосте, „жестоком паљбом”. Извињавам се. О могућој сатанској мисли у нама У тих почетних 15 редова има још једна ствар која ми „боде”, да тако кажем, памет. Кажете да сам „необавештен или погрешно обавештен”. Признајем, може бити, али по овом другом, којим ме повезујете са Сатаном, будите уверени, не стоји. Једно моје унутрашње убеђења (нагласак је на „унутрашње” - које не долази кроз чула) то потврђује. Али кад смо већ ту, ја бих се дубоко забринуо за Вас. Ево зашто? Бранити веру то изазива једно осећање праведне ствари; ово, пак, рађа у човеку један здрав понос, али ако ту нема контроле Христове љубави - а очигледно је да она код Вас бар по овом питању, бојим се то рећи, не постоји у довољној мери - тај позитиван понос се неосетно и постепено срозава и на путу је ка гордости - а ова је стање душе кад у њој не обитава Бог већ Лукави - па Ви сад верујући да браните веру, браните уствари тај свој погрешан пут ка гордости. А знате ли шта ми даје веру и наду да Ви, срећом, још нисте допрли до гордости. На мој директни изазов из новембарске Искре да Вас суочим са новозаветним Христом, Ви сте мудро избегли тај сусрет. Знак је то „живе душе” у Вама, што опет значи има много простора за Ваш духовни и христовски васкрс. Била би то тотална трагедија и по Вас и по православље да сте се срели с Њим а да нисте били свесни те чињенице, па се с Њим парничили као ово сад самном; јер - није то ласкање већ моје искрено мишљење - Ваша духовност али с обавезном јаком дозом Христове љубави - то се сада јасно види - неопходна је православљу не само овом нашем српском јадном већ и оном најширем. Ипак, да бисте сигурни били ко станује у Вашој души, требало би учинити један заиста херојски подвиг - Божјом (не људском) слободом уздигнути се изнад себе (Артемија, Амфилохија, Атанасија, екуменизма, па и „теологије”, јер на крају крајева, све су то земаљске ствари, итд.) и погледајте у душу из угла вечности, не као део себе и своје себичности већ као неутралан предмет. Постаће Вам јасно, верујем, зашто и због чега у Христу Господу не препознадосте његову суштину - љубав. А у вези „теологије” ово бих још додао: Христос ништа никад није написао изузев једном, кад је своју целу теологију - изгледа једна реч - исписисао на песку. Резултат њен: одељен је Нови од Старог завета - каменовање престало; девојци опроштено. Требало би овде да учиним крај ове дискусије - јер све што сам имао важно да кажем, рекао сам, али због три ствари, очевидно мање важних, дозволите ми још који тренутак да их искажем. О општем екуменизму Прво. Ова наша дискусија - приметили сте сигурно - од памфлетског обрачунавања између нас, углавном захваљујући Вама, прерасла је некако спонтано, у један смиренији, озбиљнији и искренији разговор и због тога, наслућујем, неко добро мора из њега да произађе. Ово ме пак искуство некако спонтано баца на „рак рану” нашег неспоразума - екуменизам. Ако смо ми искрено убеђени православци плус „наоуружани” Христовом љубављу, не видим услед чега би се требало плашити тих разговора са католицима (па макар они били и јеретици). Из њих ми ништа не можемо да изгубимо, можемо само да добијемо. И то много. Прво и основно: никако ме не можете убедити у то да се Христос не би радовао тим разговорима узајамног опраштања - зар ми свакодневно бадава изговарамо „и опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима нашим”. Нагласак је овде, верујем да сте тога свесни, не на нечем апстрактном већ на нама људима - ми смо ти који се обавезујемо да покрећемо тај процес опраштања. Ако ми то искрено и доследно обављамо, тек после долази до Божанске акције, опрости ће нам Бог наше дугове, што у крајњој линији води ка - по Јовановом Откровењу (гл. 21) - Новом Јерусалиму! А у њему ће бити не само опраштајући православци, католици, протестанти већ и 4 до 5 милијарде незнабожаца (21,26), дакле -цео свет! Мој лични екуменизам Друго. Наставак је ово дискусије о екуменизму, само не о оном општем већ, конкретно, мом неком личном, а како то произилази из Вашег Одговора и његовог поднаслова „О Вашој (тј. мојој) екуменистичкој наклоности”. У Вашем приказу, пак, испало је да је та моја наклоност према екуменизму много шира него што поднаслов сугерира. Протеже се она на „збораштво” и „југословенство” а зачетник те наклоности јесте мој, како рекосте, „цењени отац”, који је „био уверен да су Православље и римокатолицизам „једна Црква”, а две конфесије”. „На крају крајева - настављате - он се формирао под утицајем римокатоличке мистике и подједнако је ценио Фрању Селешког (мислите на Асишког?) и Светог Серафима Саровског.” Пошто мојој „цењеној мајци није дозволио” да пређе у Православље, она је то учинила „после мужевљеве смрти”. Очевидно је овде, драга господо из Уредништва, да сте по овим питањима необавештени. Стога, дозволите ми да исправим нека Ваша гледишта, специјално кад је реч о мом „цењеном оцу”. Није Д. Љотић изједначио те две личности које споменусте, због њихове верске припадности (католицизму / православљу) већ због њихове христолике „светости” у животу и раду. Јер Црква јесте једна и данас (али, жалосно, раздељена) упркос страшних слабости њених људских управљача (епископа / бискупа), још увек - 21 век после Христа - захваљујући само тој светости појединих личности; не само постоји већ ће и постојати докле год те светости маколико сићушне у њој буде. Нетачан је такође Ваш опис случаја моје мајке. Као што Бог не жели да му ми приђемо под присилом, већ из слободе и љубави, тако је и мој отац оставио њеној слободној вољи да одлучи да ли ће у правосавље или не. Тачно је да је прешла у православље по његовој смрти. „Ин“ њеног преласка (због посла нисам био присутан) обавио је епископ Сава из Руске заграничне цркве. (Као цивил у Југославији, епскоп Сава је био др Јован Сарачевић, судија Духовног суда при Патријаршији у Београду. Узгред, био је, такође, сапутник на путу за Горицу мог оца кад је погинуо, а ради испраћаја епископа Николаја и патријарха Гаврила пред одлазак за Швајцарску.) Као према мајци, тако је отац поступао према нама деци. Мени не само да није рекао већ чак ни алудирао није - хеј, ти мораш да будеш збораш. Оставио је то мојој слободној вољи. Услед тога, верујем, ако сам екумениста, а под тим подразумевам без мржње разговор са католицима, као што Ваш наслов сугерира, он је дошао по мојој слободној вољи а не због неког „филокатолицизма” који ми не „оспоравате”, али ме због њега ипак, мада формално неисказано, неправедно осуђујете. А што се пак тиче „честитих римоклатолика”, Хрвата и Словенаца у Збору, који су веровали, како рекосте, у југо-утопију, морам да вас исправим. Они нису имали потребе да у њу верују јер су у њој живели, али су, као честити католици, вероватно инспирисани Христовом љубављу, волели Југославију и сабраћу Србе у њој, па хтели да демонстрирају ин виво да је заједнички живот кад се воли ипак могућ - једном речју били претече нашег локалног екуменизма. Неканонске радње које не сметају... Док је у Цркви владао Дух Свети, она је врло мудро дошла до закључка да се одлука нечијег „светаштва” не сме препустити људском променљивом, варљивом и коруптивном духу и памети (макар та одлука долазила и од Сабора епископа) већ да ту своју Божанску прерогативу мора сам Бог да искаже, неким чудом, макар и са моштима светачког „кандидата”. Колико знам такво неко чудо се није десило са моштима владике Николаја, што опет значи - не да ја тако желим - да се ради о неканонском његовом избору. А знате ли, пријатељи око „Борбе за веру”, ко је највише допринео да се од Господа одузме та Његова искључива прерогатива и да се неканонски пренесе на ипак људски св. Архијерејски Сабор. Вероватно не знате, јер би га иначе Ви најпре, верујем, као искрени браниоци вере и канона, оптужили за против канонски рад. Реч је о епископу Атанасију Јевтићу. У свом напису у Искри, о њему сам написао свега два до три реда (и не рекох, као у Одговору, да је он „миротворац”), Ви сте на њега и проту Џомића, кога нисам ни поменуо, употребили две до три своје странице, за извесне њихове прекршаје локалног карактера, који се највише односе на „љотићевце” и „збораше”, а могуће имају само случајне везе са православљем, јер долазе од свештених особа. Но, да Вас најзад обавестим у чему се састоји тај анти-канонски грех епископа Атанасија. Схватам да је за њега, као наравно и за нас друге, епископ Николај, био оличење свих православних врлина и да је као такав, а само по његовом суду, испунио још за живота, све услове за свеца. Била му је сметња, међутим, та Божја прерогатива - чудо, па је епископ Атанасије изашао са тезом да чудо не мора да се догоди, довољно је да народ, ваљда верници, верују да је он светац па да тако и буде. Догодила се у међувремену и мала сметња за његов план јер је погинуо мој отац а епископ Николај одржао на опелу своју беседу у којој га је, између осталог, назвао „политичарем с крстом”. Како будући светац, по замисли епископа Атанасија, не би требало да има икакве везе са „колаборатером” итд., онда епископу Атанасију, ништа друго није преостало већ да устврди да таква беседа није одржана и зборашки је фалсификат. Епископ Николај је после тога живео још 11 година - додуше није тврдио да је одржао тај говор, али га није никад ни оспорио. Остаје у тами, а Ви би о томе требало да знате много боље него ја, како је св. Архијерејски Сабор ипак прихватио ту анти-канонску тезу епископа Атанасија. Н. Љотић |