header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Други одговор "Борбе за веру" г. Николи Љотићу
Други одговор "Борбе за веру" г. Николи Љотићу Штампај Е-пошта
петак, 03 децембар 2010

КАД ОЧУВАШ ВЕРУ СВОЈУ, ОЧУВАО СИ ДУШУ СВОЈУ

- Одговор Уредништва „Борбе за веру“ г. Николи Љотићу-

 Поштовани господине Љотићу,

Охрабрује нас и радује тон Вашег „Поговора на одговор“, нарочито у ово време када дижу главу неке старе поделе, али бујају и нове посејане оним који је „убица људски од почетка“ (Јн. 2,44), „који вара народе што су на четири краја земље“ (ср. Откр. 20, 8), а чија дела на земљи чине деца његова (ср. Јн.8,44). Из историје нашег народа познато је да су нам увек недостајали они који би, попут духовног прародитеља нашег Светог Саве, уносили мир међу завађену браћу. Ваш одговор, иако има своју критичку тежину, прожет је миротворачким духом, и зато нека би Бог дао да будете међу онима који ће на Суду Страшном чути речи Господње: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати!" (Мт. 5,9).

 

Да овај дијалог буде плодоносан

Дражије би нам било да се наша полемика завршила Вашим последњим одговором. Но, пошто у Вашем одговору има, са становишта Православне Вере, проблематичних ставова, који изискују подробније разјашњење, покушаћемо да адекватно одговоримо, али искључиво са намером да учврстимо изгледе да из наше полемике, како рекосте, „изађе неко добро“.

 Шта су „декори“, а шта „поента“ у Вашим текстовима, ми не можемо знати. Своје одговоре базирамо на свом суду о важности и значају исказаног у њима.

 

„Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу...“ (Фил.2,3)

Иако сте, размотривши наш рад из свог угла, закључили да се ми, борећи се за веру, од „позитивног поноса“ „постепено срозавамо ка гордости“, и да сада „верујући да бранимо веру, бранимо у ствари тај свој погрешан пут ка гордости“, морамо рећи да никада ништа нисмо чинили за празну славу; увек смо се руководили речима Светог Апостола Павла: „Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другог већим од себе“ (Фил. 2,3). Ни претходни одговор, а ни овај сада, не пишемо Вам из пркоса, нити да бисмо се у полемици са Вама „прославили“; зато смо и цитирали у самом уводу нашег претходног одговора речи старозаветне: „Пред седом главом устани, и поштуј лице старчево, и бој се Бога својега...“ (3. Мојс. 19,32.) Бога се бојимо, а најмање од свега желимо да душе своје огрешимо. Нисмо ради полемикама, али смо свагда спремни дати одговор сваком ко нас упита за наду нашег спасења!

 

Погрешно схваћене речи

У Вашем „Поговору на одговор“ веома нас је ражалостила чињеница да сте наше речи о Вашој необавештености, или погрешној обавештености, протумачили погрешно: кажете да Вас тиме „повезујемо са Сатаном“. Рећи некоме да је у њему сатана, може човека увести у грех за који нема опроштаја -   грех хуле на Духа Светога. Ми то добро знамо и тако дубок пад себи никада не бисмо допустили. Када смо говорили о Вашој погрешној обавештености, јасно смо истакли „зле посленике“ који су Вас, могуће је, увели у заблуду. Овде, дакле, мислимо на зле људе, а не на демоне.

 

Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју“ (Св. Владика Николај)

Иначе, поштовани господине Љотићу, веома смо пажљиво ишчитавали редове које сте посветили нашој души. Посебно смо се задржали на Вашем савету да „у душу погледамо из угла вечности“. Хвала Вам на савету! Али, верујте нам, све што чинимо, чинимо мислећи на наше душе. Јер Господ рече: „Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мт. 16,26). Но, услов да би наше душе угледале светлост Царства Божијег (по Вашем савету ово је поглед на душу из угла вечности) јесте, по речима Светог Владике Николаја, очување Вере: „Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим“. (Из дела Св. Владике Николаја „Борба за веру“).

Али, наравно, то не значи да смо имуни на грех. Зато смо увек са захвалношћу прихватали критике и сугестије које су нам упућиване, јер сматрамо да су управо они, који нам указују на погрешке, наши највећи доброчинитељи, јер нас чупају из греховног понора.

 

О Вашем „општем екуменизму“

(Шта добијамо, а шта губимо учешћем у екуменистичком покрету)

Иако смо своје ставове о екуменизму детаљно изложили у нашим написима, из Вашег одговора произашла је потреба да још понешто о томе кажемо.

Ми поштујемо Ваш став о екуменизму, али не можемо не исказати своје жаљење што је он такав. Суштина питања које сте нам упутили, колико схватамо, своди се на следеће: зашто страх од екуменизма? – и на констатацију: „Из њих (разговора са инославнима) ми ништа не можемо да изгубимо, можемо само да добијемо.“ Да ли је то тако?

 

Прво екуменистичко лукавство и лаж (неопходан увод)

Савремени термин „екуменизам“ смислио је и први употребио Џон Мот (1865-1955) (амерички методиста и јавни марксиста) на заседању „Међународног мисионарског савета“ у Единбургу 1910. године (одржавано под његовим председништвом). Тада су постављени темељи целокупном екуменском покрету. 1948. године настала је организација са протестантском већином названа World Council of Churches (Светски савет цркава) са седиштем у Женеви.

  Џон Мот је веома лукаво избегао да за означавање овог покрета употреби латински израз „универзализам“ (од универсум – васељена), него латинску верзију грчког аналогона – „екуменикос“ (отуда – екуменизам) који се односи само на Православље као на истиниту васељенску вероисповест. Очигледно је да је први и несумњиви циљ овог подметања био  - замаскирати јеретичку замисао православним изразом, а други, даљи циљ – могућност да се пре или касније Васељенски сабори поистовете са „Екуменистичким саветом“ (ЕСЦ), који би, на крају, мога себе прогласити „Васељенским сабором“ (пред нашим очима се ових дана одвијају припреме за један такав сабор). Дакле, појам „васељенски“ који се односио само на Православну Цркву,  користи се и за нови, Павослављу туђ покрет, назван „екуменски“, тачније – „екуменистички“.

Много пре настанка женевског „екуменизма“ постојало је, постоји и увек ће постојати истинито православно икуменство, или васељенскост Православне Цркве, основане Господом Исусом Христом са циљем да се путем ње оствари спасење (већ нам даровано) у Господу и да се по целом свету рашири Благовест Христове Богооткривене Истине. Дакле, ми, православни, припадамо овом древном, а вечно новом истинском икуменству. Између овог православног икуменства и савременог женевског „екуменизма“ постоје суштинске и непремостиве догматске разлике.

 

Зашто православни не могу бити екуменисти

Било је неопходно направити овај увод, да бисмо објаснили зашто православни не могу бити „екуменисти“ у савременом значењу те речи. То је, дакле, зато јер смо ми истински икуменисти, будући да смо чланови Православне Цркве, која себе од свог оснивања назива ВАСЕЉЕНСКОМ! И као што је немогуће припадати двема вероисповестима  – тако је немогуће бити члан свете Православне Васељенске Цркве, а учествовати у екуменистичком покрету, који све упорније намеће своје, Православљу сасвим туђе ставове.

Свако неправославно религиозно учење је небогоугодно и несумњиво погубно, јер Богооткривено учење дрско замењује јеретичком лажју. Тиме оно гневи Бога и удаљује се од Њега. Ево шта пише у књизи о Јову: „А кад Господ изговори ове речи Јову, рече Господ Елифасу Теманцу: „Сагрешио си и ти и оба пријатеља твоја јер не говористе о мени истинито као слуга мој Јов“ (Јов. 42, 7). Св. Апостол Павле не без разлога саветује своме ученику Тимотеју: „Постарај се да се покажеш ваљан пред Господом, трудбеник који се нема чега стидети и који право управља речју истине“ (2. Тим. 2,15).

Врсноћа Православља је у томе што је само оно, за разлику од свих такозваних „хришћанских“ вероисповести увек имало и има правилно учење о Богу, о Христу, о Његовој светој Цркви и о свим Божанским Тајнама, док остале вероисповести држе „истину у неправди“ (Рим. 1,18). Православље од самог почетка, па све до сада, у неизмењеном облику чува богооткривено учење   и Свето Предање и зато је једино у Православљу и могуће спасење.

Као што је света Православна Црква увек верна Богу, и правилно учи о Њему, тако и сваки њен поједини члан треба да остане веран Богу и да се неодступно држи црквеног учења, да не би отпао од Цркве и лишио се вечног спасења; по речима Св. Атанасија Великог: „Ако неко хоће да се спасе, дужан је пре свега да се држи Васељенске вере. Ако је неко не чува да буде здрава и неизмењена, тај ће свакако погинути занавек!“ Апостол Љубави – Св. Јован Богослов, поручује нам да не мењамо ништа од онога што нам је завештао Дух Свети (ср. Откр. 22, 18-19) ништа не додајемо нити одузимамо, јер ћемо се лишити учешћа у Божанском животу, који ће наследити само они који остану верни до смрти (ср. Откр. 2,10).

 

Ко ће ући у Нови Јерусалим

Дакле, по речима Апостола Љубави, вечни живот ће наследити само они који су учење Христово сачували неизмењено. Ви говорите да ће у Нови Јерусалим ући чак и „4-5 милијарди незнабожаца, дакле 'цео свет'“. Да бисте своју тврдњу поткрепили, наводите 26. стих двадесет прве главе Откривења. У овом стиху каже се: „И донеће славу и част незнабожаца у њега“. Ко? На то питање добијамо одговор у 24. стиху исте главе: „И народи који су спасени ходиће у виделу његову, и цареви земаљски донеће славу и част своју у њега“. А који су то народи „који су спасени“? Одговор добијамо већ у 27. стиху: „И неће у њега ући ништа погано, и што чини мрзост и лаж, него само који су написани у животној књизи јагњета“. „И чух глас велики са неба где говори: ево скиније Божије међу људима, и живеће с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима Бог њихов. И Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више; јер прво прође... Који победи, добиће све, и бићу му Бог, и он ће ми бити син. А страшљивима и невернима и поганима и крвницима, и курварима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажама, њима је део у језеру што гори огњем и сумпором; које је смрт друга“ (Откр. 21, 3-4 и 7-8).

Ко се усуђује рећи да Апостол Љубави – Свети Јован Богослов није имао љубави? То је онај ученик „кога Исус љубљаше“, који је на Тајној Вечери био „наслоњен на наручје Исусово“ (ср.Јн.13,23) и који је на Голготи стајао поред Матере Господње (ср. Јн. 19,26); Апостол кога су његови ученици, због његове старачке немоћи, носили на носилима, док је он непрестано говорио: „Дечице, љубите се!“ Управо овај Апостол каже: „Ако неко долази к вама и не доноси ово учење, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздрави с њим, учествује у његовим злим делима“ (2. Јн. 2,24). А православни екуменисти не само да се „поздрављају“ са белосветским јеретицима, него и учествују у њиховим бесплодним делима таме, молитвено општећи са њима! Св. Ап. Јован даље захтева: „Ви, дакле, што чусте од почетка, то нека и остане у вама;  Ако у вама остане оно што отпочетка чусте, и ви ћете остати у Сину и Оцу“ (1.Јн.2,24). А то значи – онај ко не остане у Богооткривеном учењу које нам је Христос завештао преко Св. Апостола, тај ће бити туђ Божанској и Животворној Тројици и погинуће занавек!

Мислимо да је из горе реченог јасно ко ће бити становници Новог Јерусалима.

 

Св. Игњатије Брјанчанинов о немогућности спасења јеретика и иноверних

 Ево и учења великог светилника Православне Цркве, Светог Игњатија Брјанчанинова, о немогућности спасења јеретика и иноверних:

>>Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

 

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"/.../

 

 Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији  је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху/.../

 

Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог/.../

 

Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн. 6,28 - 29) /.../

 

Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је - дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом./.../

 

Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хоћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством - вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела.

 

Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења/.../

 

Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи... кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!... Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово! /.../

 

Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси?/.../

 

Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа.

 

Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог  завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце).

 

Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима - посредством Хришћанства...<< (Изводи из текста Св. Игњатија Брјанчанинова „О немогућности спасења јеретика и иноверних“ који се у целости може прочитати на: http://borbazaveru.info/content/view/908/30/.

 

Молитва „Оче наш“ и разговори са иновернима

Ви говорите да ми као „искрено убеђени православци“, „плус 'наоружани' Христовом љубављу“, требамо ући „у разговоре узајамног опраштања којима би се и Христос радовао“. Нама је јасно за која све зла Латини треба православне да моле за опроштај, али нам није јасно шта они то нама треба да опросте? Молитва „Оче наш“ коју наводите као пример да и ми нешто треба да опростимо инославнима, односи се на лична сагрешења. Њихове јеретичке заблуде, њихов су грех према Богу. Зато се њих најпре морају одрећи, покајати се, измолити од Бога опроштај, крстите се и миропомазати, и као такви доћи у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква је, дакле једна (а то је Православна Црква), и не постоје ни две, а ни више цркава, како је то исповедио Патријарх Српски приликом своје посете Бечу. Признати за цркву неку од многобројних јеретичких скупина, противно је деветом члану Символа Вере, а то је опасна странпутица.

 

Шта говоре Свети Оци о љубави која се претпоставља истини

Ви, поштовани господине Љотићу, истину подређујете љубави када говорите о разговорима са Латинима (а то се односи и на све остале иноверне). Међутим, то по Светим Оцима не треба да је тако.

Свети Јован Златоусти овако учи: „Ако некада будеш видео како љубав бива прогањана, немој јој давати веру уместо истине, већ се храбро успротиви, све до смрти (...) немој издати истину ни на који начин?“. И даље снажно наставља: „Немој ни у ком случају примити зловерна учења љубави ради“.

По примеру Милостивог Самарјанина, позвани смо да свим људима, без обзира на веру, чинимо милост. Тиме ћемо најбоље показати да смо ученици Христови, и тиме ћемо најбоље сведочити Православну Веру. Мислимо да је један од великих Отаца Цркве, Свети Максим Исповедник, на кога се тако често позивају највећи српски екуменисти-папопоклоници (тумачећи његове речи у складу са својим потребама), најбоље изразио православни став према иновернима: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћању. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно? Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.

Нити вам ја говорим да ставите грубост изнад љубави према човеку... Тражим од вас да чините добро свим људима са пажњом и поштовањем, постајући свима све, по потребама сваког понаособ желим да будете потпуно груби и одбојни према јеретицима само у случајевима сарадње са њима или у стварима које подржавају њихову погрешну веру.

Суштину екуменистичког покрета отац Серафим Роуз изразио је следећим речима: „Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту 'цркву христову', и да претвори само Тело Христово у једну екуменску организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника - Антихриста...

 

Закључак

Учешћем у екуменском покрету, представници православних се из године у годину све више удаљавају од Православне Вере и приближавају се инославним исповедањима (вере), која, попут Јовових пријатеља, не говоре истину о Богу онако како то чини слуга Божји Јов. Зато истински православни хришћанин, коме је спасење душе најважније дело у животу (ср. 1. Петр.1,9), не може бити екумениста, јер екуменизам настоји да на Православну веру коју ми исповедамо замени туђим и веома погрешним учењима.

Судећи по вишедеценијском учешћу представника Православне Цркве у екуменистичком покрету, ми, православни,  не добијамо ништа, а можемо изгубити све. Јер очито је да православни екуменисти нису успели да приведу нити једног неправославног православној вери. Напротив, масовне су појаве конвертизма и преласка православних на екуменизам, упркос (у суштини  лукавој) идеји да би „сви требало да остану верни сопственим вероисповестима“, у погледу очекиваног уједињења „цркава“. Познати су епископи из дијаспоре који су одбили неправославне који су желели да се крсте у Православној Цркви. Где је онда нестала „искрена убеђеност правосаваца плус 'наоружаних' Христовом љубављу“ о којој говорите? Шта се догодило са „искреном убеђеношћу православаца“ после њиховог вишедеценијског, „с љубављу Христовом“, сведочења Православља иновернима? Већина њих, на жалост, остали су православни само номинално. И на њиховом примеру доказана је истинитост црквеног учења да било које „дело љубави“ које на концу узрокује губљење спасења, није од Господа Христа већ од ђавола!

Православни екуменисти су добровољни заморчићи у експерименту са жабом и врелом водом. Жаба је стављена у хладну воду која је потом постепено загревана. Скувала се, а да то није ни осетила (да је одмах стављена у врелу воду, она би осетивши опасност искочила).

 

За крај

И на крају, честити и побожни старче,

Била нам је част разменити ове речи са Вама. У једном тренутку упутили сте нам чак извињење због Ваше „жестоке паљбе“. Знајте да овај Ваш гест говори више о Вама него сва красноречивост овога света. Хвала Вам на томе, јер се не разочарасмо у свом уверењу. Чак и када сте нас оштро критиковали, увиђали смо да су Вам побуде часне. Опростите и Ви нама, уколико се осетисте повређеним било чиме што написасмо (Брута нисмо имали на уму приликом писања претходног одговора). И помените нас понекад у својим молитвама!

П.С.

Уколико будете проценили да је неопходно, слободно нам можете одговорити. Ваша ће реч у овој полемици бити последња.

Последњи пут ажурирано ( недеља, 23 јануар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 56 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.