Уредништво

ОДГОВОР НОВИНАРКИ БИЉАНИ ЖИВКОВИЋ

Поштована госпођо Живковић,

Најпре желимо да кажемо да је потпуно сувишно да се у циљу објављивања Вашег писма-демантија на нашем сајту позивате на закон о штампи. То из разлога што се у свом раду руководимо неупоредиво вишим законима - законима који нису од овога света. На сајту „Борба за веру“ подразумева се објављивање демантија и критика, као и ставова потпуно супротних ставовима Уредништва, при чему је једини услов да нису у супротности са Божијим законом и основним кодексом хришћанског морала. Пошто видимо да пратите наш сајт, верујемо да сте то већ запазили.

Тон Вашег писма пројављује Вашу узнемиреност, због чега нам је жао. За такво Ваше стање, у великој мери видите нашу одговорност. Морамо рећи да нам је од свега најмање потребно да неког ожалостимо, а камоли увредимо. Ако се тако нешто догодило, то је нехотично, и плод је овог времена смутњи и хаоса у који сви скупа тонемо. Уколико Вас било чиме увредисмо – опростите!

 Но, зарад истине, учинићемо осврт на Ваше писмо. Суштина ваљане исповести јесте објективно сагледавање својих сагрешења. Човек се на исповести не треба правдати за грехе које исповеда, али не треба себи ни да приписује већу одговорност од чињеничне. У складу са реченим, увек прихватамо одговорност по мери учињеног. Никада се не поводимо за примером фарисеја у Јерусалимском храму (ср. Лк. 10-14), али нисмо ни мазохисти који ће било коме бити крпа за брисање пода.

Читајући оно што сте написали, јасно је да смо Вам се ми учинили најподеснијим да на нама искалите своју љутњу.

И да се разумемо, ни једног тренутка нисмо посумњали, а ни оспорили да Вам је владика Артемије дао интервју. Интервју је урађен, и то је од почетка било несумњиво. Свако друго тумачење нашег поступка и наших речи је злонамерно. Оно што је за нас било спорно, а то смо већ објаснили, јесте чињеница да је на сајту на коме је интервју објављен стајало да је итервју дат „Печату“. Пошто интервјуа није било ни на сајту „Печата“, а ни у штампаном издању, за нас је логично било да се у циљу разрешења настале нејасноће одговор потражи код онога коме је интервју дат (по ономе што је писало). Зато Ваше речи: „...мене као аутора нисте удостојили питања за који је лист рађен интервју са владиком Артемијем под називом 'Издали су светосавље'“, потпуно су неутемељене, јер је на сајту на коме је интервју објављен писало, као што рекосмо, да је интервју дат „Печату“.

Скоро читав први пасус Вашег писма посветили сте доказивању да сте новинар „Печата“. На крају писма постављате нам питање: „Чији сам ја то новинар?“ Опростите, ми Вам не можемо одговорити на то питање. Одговор морате потражити на другој адреси.

У другом пасусу Вашег писма кажете: >>Текст који је освануо на сајту епархије (је заправо материјал који сам послала владици због ауторизације) и коментар ко није, а требало је да га објави,  мене се не тиче, јер га ја нисам наменски послала, нити сам знала за њега све док ме Печат није позвао да ми каже: „да ја „нисам њихов новинар“ и да они нису „уговорили” са мном никакав текст”.<< (Подвлачење наше – прим. „Борба за веру“).

Дакле, из ових Ваших речи сазнајемо да је интервју који сте урадили са владиком Артемијем, како рекосте за „Печат“, без Вашег знања и сагласности објављен на сајту Епархије рашко-призренске у егзилу. И по томе судећи, Ви сте се својим писмом обратили на погрешну адресу.

У свом писму нам, такође, спочитавате неуважавање Ваше личности и кажете да ће Вам се сада (и другим родољубивим новинарима, како кажете) „...с правом смејати Б92, Студио Б... И треба, ништа боље ни не заслужујемо!“ Напротив! Ми са уважавањем гледамо на Ваш рад, и искрено нам је жао због Ваше повређености! Али, ако објективно, и без емоција, све размотрите, увидећете да ми у томе немамо кривице.

И ми се, као и Ви, често суочавамо са бесплодним критизерством оних који смисао свог постојања налазе у послу вађења труња из очију браће своје, при чему заборављају речи Христове: „Како можеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твојему? Лицемере! извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7,4-5). И шта је нама до тога? Зар ми, православни, не треба да се држимо речи Светог Апостола Павла: „Но, шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, само да Христа добијем“ (Фил.3,8).

С обзиром на истину о ономе што се догодило, тешка је и, може се рећи, увредљива Ваша констатација да смо Ваше име „довели у врло ружан, гротескан положај“. Но, верујемо да су ове Ваше речи само плод Вашег тренутног душевног немира.

На крају желимо рећи да нам је жао што се све ово догодило. Остајемо у нади да се ништа слично у будућности неће поновити, и да ћемо имати плодоносну сарадњу на добробит нашег народа и наше свете Цркве.

Нека би Бог дао, молитвама Пресвете Богородице, и молитвама миритеља завађене браће, духовног прародитеља нашег Светог Саве, да се мир зацари у срцима нашим, и да љубав и слога завладају у нашем народу и нашој Цркви, на радост Небеске Србије, а на жалост непријатеља српских!