header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Обраћање групе угледних српских интелектуалаца српској православној јавности Штампај Е-пошта
четвртак, 16 децембар 2010

За очување црквеног јединства

(Обраћање српској православној јавности)

 „Што смо даље од Бога,

то смо даље једни од других.”

(Патријарх Павле)

 

Они који се мире са расколом и поделом

чине тежи грех од оних који су то изазвали,

јер поричу вољу Божију да сви буду заједно

и једно на крају историје.

(Патријарх Иринеј, у Бечу, септембра 2010)

Историја нас учи да ништа тако силно не радује наше непријатеље као српске деобе и омразе, јер је сваки братски раздор неповратно смањивао број потомака Св. Саве и истовремено повећавао број балканских топонима који само именом сведоче да су део српског раскућеног народног имања. После свих историјских деоба, поделе с почетка трећег миленијума прете да Србе коначно претворе у патуљасти и духовно обогаљени народ европске периферије. По линијама фолклорних и језичких посебности, планери глобалне Империје усецају границе којима откидају делове српског националног организма. Тако се пред очима политички обезглављених и идејно дезорјентисаних Срба, спроводи геополитички експеримент окултне мотивације и фантастичних размера - наречја и дијалекти постају непостојећи језици, завичајност се претвара у националну свест, а географске области и историјске творевине окупатора у нове приватне државице расрбљених и србомрзачких псеудонационалних елита. Остатак народа, који себе још увек сматра наследником Св. Саве, подељен је на социјалне разреде колонијалног типа и поцепан и посвађан, одавно мртвим, европским идеолошким „измима”.

   И најзад, почетком ове године отров братског раздора излио се и на сам темељ српског народа - његову светосавску Цркву. Историјско искуство нас опомиње да се ради на реализацији завршног чина пројекта духовне разградње Срба, јер је Српска Црква у прошлости, и у условима окупације и слома државних установа, успевала да буде сигурна чуварка нашег националног етоса. Зато свесни свих опасности овог историјског часа, али и тежине греха братског раздора у Цркви Христовој, због кога тугује и рида сва Небеска Србија, морамо да још једном вапајно укажемо на узроке који су довели до тога да Црква Св. Саве почетак Божићног поста дочека подељена и завађена.

   Спорови који данас потресају Српску Цркву и прете да разбију мир и јединство Тела Христовог, последица су урушавања ауторитета црквеноправног поретка, које је започело 11. фебруара ове године, одлуком СА Синода о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над Епархијом рашко-призренском. Већ тада је постало јасно, да ће два елемента ове несрећне синодске одлуке код највећег броја православних Срба побудити сумње у добронамерност њених доносилаца. На удару Синода нашао се, нико други, него „владика-мученик” са распетог Косова и Метохије, и то одлуком која је противна 12. правилу Картагенског сабора, Правилу Седмог помесног цариградског сабора, као и чл. 111. Устава СПЦ, који прописују да епархијска служба епископа може да престане само на основу одлуке СА Сабора. Ова неканонска и противуставна одлука убрзо је посејала горко семе раздора и смутњи, како у самој Рашко-призренској епархији, тако и у целој Српској Цркви. Уклоњени владика, мноштво рашких и косовскометохијских црноризаца, али и велики број верних чеда наше светосавске Цркве, изразили су јавно неслагање са оваквом одлуком СА Синода. У таквој ситуацији СА Синод, уместо да у духу црквене икономије преиспита једну црквеноправно разарајућу одлуку, доноси акте којима кажњава неутихнуле бранитеље Светих Канона. Тактика СА Синода, да демонстрацијом силе брани сопственом одлуком урушен црквеноправни поредак, показала се као нецелисходна и штетна за интересе СПЦ. Неповерење између рашко-призренског монаштва, које се са сваком казном и медијском пашквилом поистовећивало са збегом прогоњеним у сопственој Цркви, и Синода и његовог администратора, расло је из дана у дан.   

Мудрост која је недостајала Синоду, очекивала се од мајског заседања СА Сабора   да случај владике Артемија врати у канонске и уставне оквире. Било је то најмање што су за добро своје Цркве могли да ураде архијереји, који су се у епископској заклетви обавезали да ће „чувати Свете Каноне чврсте и ненрушене до краја свог живота”. У овом случају то је значило да СА Сабор поништи неканонске и неуставне  одлуке СА Синода, а потом покрене канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би епископу Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење. Уместо тога, Сабор је тесном већином од 21 епископа (од укупно 44) одлучио да владику Артемија трајно разреши дужности епархијског архијереја, али мимо случајева предвиђених у чл. 111. Устава СПЦ (канонска осуда, доказна немоћ, престанак једног од услова који се захтевају код избора архијереја и оправдана молба за пензију). Каснији медијски покушаји да се уклањање владике Артемија оквалификује као канонска осуда, посебно у вези са објављивањем тзв. опширног и документованог извештаја СА Синода о канонској одговорности епископа Артемија, нису могли да оповргну чињенице, садржане и у самим актима СА Сабора и СА Синода. Тако се у акту о разрешењу епископа Артемија од 4. маја (АС бр.66/зап. 161), СА Сабор позива на чл. 69. тач. 29. Устава као правни основ своје одлуке („врши и друге послове који му по овом Уставу и по црквеноканонским прописима спадају у надлежност”), а не на тач. 27. истог члана Устава, која уређује судску надлежност Сабора.

Свесни да се ћутањем нећемо оправдати пред Богом, светим прецима и потомцима ако се буде цепао свети хитон наше светосавске Цркве, још тада смо упозоравали да ће неуставна и неканонска мајска одлука СА Сабора бити „извор трајног беспоретка у СПЦ, а владика Артемије тек прва жртва таквог стања” (Апел за одбрану правног поретка СПЦ).

 Да су ауторитет црквеноправног поретка и јединство СПЦ озбиљно нарушени, показали су догађаји који су уследили после мајског Сабора. Синод је наставио са покушајима да силом власти васпостави собом урушени поредак, док су владика Артемије и њему одано монаштво чинили канонске преступе дисциплинског карактера, како би сопствено ревновање догматима и Светом Предању заштитили од прогона црквених власти. Низале су се, једна за другом, одлуке Синода којима се владики Артемију забрањивало: да борави у неком од манастира своје Епархије, да духовно руководи својим монаштвом, да говори на конференцијама у Београду и Петрограду, и најзад, као врхунац овакве неканонске праксе, изречена му је забрана свештенодејства. У међувремену, привремена административна управа Епархије рашко-призренске покренула је црквеносудске поступке против десеторице јеромонаха, од преко 80 монаха, монахиња, искушеника и искушеница који су напустили Епархију без канонских отпуста, јер се нису мирили са неканонским и неуставним стањем у њој.

Због тога смо на почетку Петровског поста јавно упозорили епископе СПЦ да се наставило са доношењем „непромишљених и исхитрених одлука”, којима су се „отварале нове тешке ране на многострадалном косовскометохијском и светолазаревском телу Епископије рашко-призренске” (Прозба за удомљење Рашко -призренског монаштва - отворено писмо епископима СПЦ ). Међутим, добронамерности и снисходљивости није било, а сваком новом одлуком међу браћом у спору бацано је ново семе подозрења и раздора. Тиме је, на жалост, Српска Црква била све даља од „човекољубивијег решења”, којим би се зацелиле ране нејединства на њеном Светом Телу.

Како се за трагичне и непромишљене одлуке црквених власти у вези са Рашко-призренском епархијом тешко могло наћи упориште у црквеноправним прописима и светоотачком  учењу, њихови доносиоци су их здушно ојачавали позивањем на патријарашки ауторитет. Тако се сваког дана пред очима српске јавности немилице трошио на дневне црквенополитичке потребе углед Патријарха Српског, који је тако високо уздигнут за време блаженопочившег Патријарха Павла, а свенародно потврђен на његовој сахрани.

Стрепећи за целину наше мученичке Цркве, али и бринући да се не изгиби душа ни једног православног Србина, а посебно најбољих од нас монаха и монахиња, обратили смо се пред јесење заседање још једним отвореним писмом СА Сабору СПЦ, уверени „да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја” (За превазилажење смутње - отворено писмо епископима СПЦ ).

 Нажалост, светодуховска мудрост није била показана ни на овом заседању СА Сабора СПЦ, јер су се по други пут у овој години појединим члановима Сабора учинили ближим и кориснијим поступци народних посланика, од поступака Светих Отаца Васељенских и Помесних сабора. Скупштинским прегласавањем, за разлику од светоотачког „спасоносног економисања повереним душама”, донета је трагична одлука о рашчињењу владике Артемија[1].

Ако смо после мајске одлуке СА Сабора били даље од човекољубивијег решења, после новембарске одлуке СА Сабора ближи смо сверазарајућем расколу. И док за раније одлуке највећим делом сносе кривицу они који су их доносили, као чланови синодских и саборских већина, грех раскола би био, речју Св. Јустина Ћелијског, „лични грех свакога од нас, и свенародни грех”.

Јер, и на једној и на другој страни, још увек потенцијалног раскола, има чињења која, нажалост, не доприносе да се јаз превазиђе и рана исцели. Не смемо дозволити да будемо жртве сопствене сујете - не признајући своје грешке, јер како рече Достојевски: „сви смо криви за све”.

Да би у задњи час учинили одсудни подвиг, и на радост Небеске Србије, а на жалост српских непријатеља отклонили несрећу деоба и раскола која се надвила над Српском Црквом, морамо да се наоружамо и укрепимо саветом наших светих предака. Тај спасоносни, богоподобни савет налазимо, управо, код Св. Јустина Ћелијског, духовног родитеља владике Артемија и његових земаљских „судија”.

 Свети Јустин, пишући СА Сабору поводом америчког раскола[2], изазваног сменом епископа Дионисија, најпре се бави духовним узроком овог раскола. „Не би дошло до овог убиственог раскола”, вели он, „да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог”. Зар се на исти начин на минулим СА Саборима није гледало и на ничим доказане „погрешке” владике Артемија?

Св. Јустин даље опомиње српске епископе да следе примере Светих Отаца, „који су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасење поверених им људи и народа”. „Код њих није било свадљивости и осветољубивости”, упозорава Св. Јустин Ћелијски, „злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде”. Он посебно истиче „праксу Васељенске Цркве Православне” из које видимо „како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског”. „Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка, трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова”. Да ли се у случају владике Артемија било шта применило од светоотачке праксе на коју се позива његов духовник Св. Јустин Ћелијски, или његово духовно дете не заслужује ни црквеноправни статус који су у историји Цркве уживали оптужени јеретици?

И најзад, Св. Јустин Ћелијски нас упућује на начин којим једино можемо да спречимо цепање наше Мајке Цркве. „Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светог Саву, проналазећи неко човекољубивије решење, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење”. Да поновимо, то би у случају владике Артемија значило поништавање свих неканонских и противуставних одлука и омогућавање правичног и на канонима утемељеног суђења. Зато сви треба да имају на уму општеобавезујућу поуку 1. правила Св. Кирил Александријског: „Свака од наших ствари, када се правилно чине по канонском добропоретку, не могу нам произвести никакав немир, а ослобађају нас и од ружења од неких, и већма нам и похвалу изазивају од добромислећих. Јер, ко неће одобрити беспристрасни суд, када се о нечему доноси? Или, како неће бити без прекора кад се право и законито суди, а већма ће бити сваке хвале?”

 Оно што нам се данас чини немогућим, постаће могуће, учи нас светитељ Ћелијски, после истинског покајање свих православних Срба, како верног народа, тако и његових црквених старешина, како осуђених, тако и оних који им данас суде. По узору на  ревнитеља Ћелијског, нека се у ове дане Божићног поста свако најпре покаје за своје грехе. „Претворимо своја срца”, саветује нас Св. Јустин, „у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла”.

На Св. цара Уроша и

преп. Јоникија Девичког, 2010. г.

 _________

1 О таквој врсти несаборног „парламентаризма” писао је владика Атанасије (Јевтић), критички упозоравајући поједине епископе да не сматрају „да се гласањем и надгласавањем (једва натполовичне већине) може решавати било које битно питање Цркве: о Цркви, њеном животу, раду, богослужењу”.

2Реч  је о тексту који је Св. Јустин Ћелијски упутио СА Сабору о Васкрсу 1975. године, а који је под насловом О америчком расколу објављен у његовим сабраним делима.

 

ПОТПИСНИЦИ:

- Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

- Прим. др сци мед. Љиљана Абрамовић Савић, педијатар

- Проф.др Вера Бојић, лингвиста

- Проф. др Драгиша Бојовић, теоретичар књижевности

- Мр Владимир Димитријевић, књижевник

- Предраг Р. Драгић Кијук, књижевник

- Слободан Драгутиновић, адвокат

- Спасоје Јованић, редитељ

- Проф. др Мирољуб Јоковић, теоретичар књижевности

- Момир Лазић, књижевник

- Проф. др Љубомир Протић, математичар

- Милунка Малбашић, економиста

- Ангелина Марковић, правник и информатичар

- Проф. др Марко Павловић, правник

- Проф. др Милан Петровић, правник

- Проф. др Тиодор Росић, теоретичар књижевности

- Проф. др Коста Чавошки, ЧЛАН САНУ

- Мр Зоран Чворовић, правник

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 децембар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 104 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

                       


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.