Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

Екуменизам је давно промашена, велика и скупа инвестиција Православне Цркве

- Поводом прославе Хануке у Грузији-

То нам је донео тихи православни протестантизам, који почиње негде од времена патријарха Мелетија, чије понашање се није мерило љубављу и сагласношћу са Светим Оцима - Предањем Цркве, тим њиховим договором и сагласношћу да у "јединомислији исповјеми", него охолим и бахатим односом на рачун цепања Цркве. Та неодговорна понашања и даље трају уз грубу, чак охоло-безобразну замену теза појма послушања и очувања дисциплине у Цркви, а посебно уз лицемерно тумачење њених канона.

Екуменизам је избор појединаца са систематизованих билатералних скупова, и тог елитистичког представништва Цркве (засвојатане само уз своје име), и тог личног религиозног убеђења, а све уз експлоатацију датог положаја службе у Цркви. И та служба суштински престаје да буде то послушање, већ кроз институције власти (понекад обе), а ван оног еванђелског искуства "Пастира доброг", и оног "прања ногу Великог четвртка", изискује служење нечем новом и нама Црквом у свом искуству никада показаном. Дакле, одбацује службу као примљено послушање, па тражи службу у елаборисаном појму послушања, а ван Тела Христовог - Цркве. Зато "Православље" у екуменизму не заступа себе, већ ко зна кога!

Православље у сакраменталном екуменизму је изнасилован и измалтретиран теолошки појам. Он је ропство или неприродна појава коју Црква трпи све док она не прође, као и сва она друга зла која су прошла. То је "запењено шкргутање зуба" које злокобно удара валовима "кнежевства овог века" о Лађу, док га неко образовани Христом не одбаци као оно "треће" - али и најјаче ђавоље искушење. И најслађе! Јер ђаво зна да је власт за човека лепа и слатка, и у историји Цркве многи јерарси у формалној црквеној власти су се попут оног еванђелског "безмног богаташа" њоме наслађивали (требали да се толико ниско спустамо и доказујемо?).

Никада се нисмо договорили како, а посебно докле - до којих граница ми екуменизам упражњавамо? У њему постоје разне нијансе довитљивости, као и неодговорних и ужасних понашања у којима се приватизује Црква и вређају религиозна осећања њених добрих чланова.

У екуменизам никада нисам веровао, зато што је он фарса, утопија, чак по својој суштини космолошка бесмислица - измерена појмом Домостроја нашег спасења. Тим јединим "религиозним појмом" који човеку нуди све одговоре! Постоји "алтернативни" екуменизам или икуменизам пилатовског "прања руку", о којем се понегде говори само тада када Правда и Истина притесне и доведу у ћорсокак. Али, у њему се открива еклектика (тај уметнички неукус), која не садржи праве вредности, јер бижутерија и злато не могу себе да представљају исто, јер је прво лаж, а друго истина за ону општу Вредност коју треба да представљају. Када се у једном пакету нуде драгуљи и бижутерија, за логику здравог разума појмљиво је да се негде умотава лаж са истоном. Ко то ради? Ми већ знамо и видимо. Икуменизам је само лингвистичка доскочица, излаз са великог и широког аутопута по којем је човечанство кренуло, до, одмах ту поред, где постоји нови улаз у исти, јер је тако савршено технолошки трасиран да данас човека брзо и лако поведе и у духовно безнађе. Он је тај православни "икуменизам" који постоји само ради обмане, ради тренутног успоравања, када се очигледно измалтретирају православни интереси.

Палење свећа у Београду и оно у Тибилисију на први поглед изгледају исто. Пале их српски и грузијски патријарх - један јавно изражени екумениста, а други јавно изражени антиекумениста (и официјални), па се у томе открива нека врста парадокса.

 Патријарх српски Иринеј у београдској  синагоги

Грузијски патријарх Илија II и рабин Михелашвили пале ханукалне свеће

(фото АЕН)

Малопре поменух довитљивост. Палење свећа у Грузији, на Хануку, извршено је у Грузијској патријаршији, у пријемној просторији те институције, а до тога патријарх Илија је био позван да то уради у синагоги. Он је то одлучно одбио и рекао им да може то да уради само у својој резиденцији ради показивања своје добре воље.

Није исто палити свеће на Хануки примајући учешће у некој богослужбеној форми, у институцији храма (после Христом пророчки предсказаног и разрушеног Храма - заувек у историји овог човека несталог), са оним у суштини симболичним палењем које је извршено у Грузији. Никако није исто. Симболика је једно, а сакраменталност је друго. Патријарх Илија је заштитио институтцију патријарха у Грузијској Цркви и величину своје службе и одговорности, јер као духовни отац (патријарх) грузијског народа није трчкарао по синагогама Тбилисија, него је једноставно дао услов докле он са овим иде (а религиозни јудаиста, како је већ овде речено, не залази у богомоље гоја). А Грузија је за нека геополитичка схватања и религиозне интересе поробљена земља. Ако је она поробљена, шта смо онда ми?

Не верујем у екуменизам који Патријарх Српски Иринеј од недавно јавно исповеда, јер је утопија; јер је лаж; јер је јалова ствар и бесмислица која својим раскалашним и гала системом једе наше "удовичке лепте" - сиротињу српског или било ког другог народа. Опет, верујем у доброкомшијске односе; верујем у богообразност сваког човека на овој земљи; верујем у поштење и једнакост свих људи; верујем у права човека Богом загарантованом слободом; верујем у добру реч и осмех, у куртоазију, у руковање, у добро расположење, у духовитост, у добру песму и радост народног стваралаштва - било којег народа (а не у тамна и ледена лица, и хладне металне речи које долазе са хладних предикаоница неких наших јавних екумениста, који као да нису у овом свету). Трагедија човека се продужава од Адама, и она траје ван Цркве Православне и ван Богочовека Христа. Свако поистовећење са том трагедијом је обацивање Домостроја нашег спасења и окретање леђа Цркви. Јасно и гласно ово исповедам.

Једино спасење човечанства може да се деси кроз васкрсење сваког човека поистовећеног у свему са Христом. Дакле, нема друге вере нити система у овом Космосу, у ком човек може да оствари себе, осим само у Богочовеку Христу. Али, о Њему треба и говорити, и то не само речима, него и делима; свако по својој примљеној служби у Цркви која је у личном спасењу најпростије и најједноставније послушање. Послушност и укроћавање себе у институцији која треба да оствари сазнање да је сваки члан Цркве и Христос пред нама.

Сакраментално присуство православних хришћана у туђим богомољама је за осуду од стране Цркве. И она ће доћи раније или касније у зависности од њене слободе коју она неким допуштењем и Промислом Божијим ужива. Сада је овако, а доћи ће времена када ће бити другачије, а наше је да до тог дана сачувамо човека од саблазни и безнађа. Јер наше пропадање не може да се оправда туђим грехом, па и оних највиших људи на највишим службама у Цркви.

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=15906

Напомена:

Опремање текста фотографијама наше – прим. „Борба за веру“