Одговоре на нека од питања која је у свом тексту „Препознајемо ли знаке времена“ (http://borbazaveru.info/content/view/3158/1/) поставио г. Драго Жарковић, као и  на друга актуелна питања, можемо пронаћи у беседама наших правоверних епископа, калуђера, свештеника и мирјана. У овом наставку доносимо кратке изводе из беседа Владимира Димитријевића са линковима на којима се ове беседе налазе.

Одговор осми: Православна Црква је за јединство у истини

Владимир Димитријевић: ...Монаштво је увек било извор благодатног богослужбеног предања. Као што каже Св. Јован Лествичник: „Бог је светлост ангелима, а ангели су светлост монасима, а монаси су светлост онима који живе у свету.“ То је много важно за наше богослужење: на Светој Гори и данас постоји келија „Достојно јест“ у којој је Свети Архангел Гаврило једном монаху пренео целину те песме коју ми данас певамо...

 http://www.youtube.com/watch?v=GpnTdkTcCZU&feature=related

Владимир Димитријевић: ...Шта се може десити кад се реформи Литургије приступи непромишљено, показује нам судбина римокатолика. После Другог ватиканског концила који се завршио 1965, они су ту реформу спровели: скратили су своју мису на тридесетак минута, укинули латински, увели народни језик у богослужење, свештеника окрену лицем ка евхаристијском сабрању (народу), укинули постове, осим на Велики Петак, раздвојили исповест од примања хостија – римокаличког причешћа, неузимање хране пред примање хостије свели на пола сата, препоручили верницима да се причешћују на свакој миси. И шта су добили? Десила се духовна катастрофа! Широм данашње Европе римокатолици продају храмове јер у њих нема ко да иде...

http://www.youtube.com/watch?v=vJkk3yUEfBk&feature=related

В. Димитријевић: ...У грчкој је модернизам почео од полу-протестантских покрета, какви су „Зои“ и „Сотир“, који су, да би привукли народ у цркву, тражили гласно читање свештеничких молитава, укидање иконостаса, пренаглашавање проповеди у односу на молитву (звучи познато, зар не? – прим. „Борба за веру“). Сада су вођи реформе у Грчкој чудни људи, попут једног митрополита без митрополије (Јован Зизјулас –духовни отац и учитељ Игњатија Браничевског и осталих новотараца у СПЦ –прим. „Борба за веру“), који римокатолике сматра црквом, хомосексуалност биолошким проблемом, а подвигом устајање из кревета да би се стигло на службу у 9 изјутра. Ту има и неких свештеника иконописаца (Стаматис Склирис – прим. „Борба за веру“), чији ликови Христа и светих често делују испрепадано и поремећено (Боже, опрости!)... Ни једног свеца немају реформатори Литургије...

http://www.youtube.com/watch?v=QQ8V9n7jDLk&feature=related

Владимир Димитријевић: СПЦ и екуменизам.

...Православна Црква није за стремљење ка јединству по сваку цену. Она је за стремљење ка јединству у истини, и зато сведочи да је она та Црква коју је Христос основао...

Сада имамамо да милион верника и више годишње напушта Римокатоличку цркву. Зато је Ватикану неопходно потребан исток, потребни су му англиканци, који су разочарани либералном политиком англиканског врха, и где год има оних који су за то заинтересовани, Ватикан се појављује, и нуди своје, да тако кажемо, „добре услуге“...

Јован Зизјулас врло јасно каже да је на његове погледе, и не само на његове, него и на погледе других који имају његове ставове, веома снажно утицала римокатоличка теологија...

Дакле, ако такву догматику имамо на православном Богословском факултету у Београду, и ако први пут у историји тог факултета имамо једног римокатолика који као гостујући професор долази из Загреба да нам прича о екуменској теологији... значи, ту су се ипак десиле неке промене које нису безначајне...

http://www.box.net/shared/0mjf9vl9c3