Усташки симболи у „сестринској цркви“

 Није никаква новост рећи да  су Ватикан и његова „црква у Хрвата“ стајали иза усташког покрета и његове „Независне Државе Хрватске“. О томе има безброј доказа, од којих су највреднији документи саме латинске цркве у Хрватској и БиХ и усташке власти из времена Другог светског рата.

У Павелићевој и Степинчевој  НДХ,   православни Срби су масовно и монструозно убијани, латињени и протеривану у Србију. Материјална и културна добра народа и Српске Православне Цркве су уништавана или пљачкана. Људски и материјални губици нашег народа су огромни, а геноцид је запечаћен у рату 1991-95. године. Од самог броја убијених, прогнаних и полатињених више узнемирава чињеница о намери суседа да потпуно уништи наш народ, само због његове православне вере.

 Скоро је 70 година од 1941, а прошло је и 15 од „Олује“. Запрепашћени смо и ожалошћени сазнањем да међу архијерејима Српске Цркве преовлађује екуменско расположење, чији је крајњи циљ уједињење са римокатолицима. Њега најотвореније изражава сам патријарх Иринеј. Упоран је у намери да 2013. дочека папу у Нишу, на екуменској свечаности поводом 1700 година Миланског едикта. За ту прилику планира да подигне изнад Ниша латински крст, висок 80 метара. За њега је спреман да утроши милион и по евра!? Неки други поборници екуменизма међу српским епископима не иступају толико отворено папистички, али из њиховог деловања види се потпуно иста намера о зближавању и уједињењу са Латинима. Како је могуће да предводници Помесне  Православне Цркве најстрадалнијег српског народа стреме уједињењу са организацијом која, осим што је јеретичка, истовремено стоји и иза усташког покрета који је починио  геноцид над Србима!? Посебно што су у том геноциду, као извршиоци убијања и преверавања, учестволали  свештена лица па и она са високим чиновима код папине „Цркве у Хрвата.“ Из свега би се можда могао извести закључак да се поступање већине у сабору српских владика заснива или на чињеници да недавни усташки злочини над Србима, под покровитељством и са учешћем Римокатоличке цркве, нису од значаја за питање односа међу „сестринским црквама“, или да се сама латинска „сестринска црква“ покајала због тих злочина, односно да се бар одрекла подршке усташком покрету?

Ако је реч о првој и вероватнијој претпоставци, без много размишљања и образлагања, могло би се рећи да би била погубна, као отворено супротстављање начелима  хришћанства, кроз сарадњу до уједињења са организацијом која стоји иза масовних злочина над невиним жртвама. Ово је бар јасно. На страну што је та организација и јеретичка, у верско-догматском смислу. За непознавање историје, њено неразумевање или недостатак осећаја не може бити разумевања ни оправдања. Да се закључити да  до оваквог својеврсног слепила код очију, може доћи само код самољубивих, теолошки преучених, а људски слабих клирика. Са једне стране, они су опседнути „црквеним јединством“, где и папу разумевају као хришћанску цркву, а са друге су спремни да следе дневну политику и њене утопије.

Ваљало би, онда, проверити, преко „цркве у Хрвата“, да ли су се они покајали због учешћа у усташким злочинима, односно да ли су се бар одрекли подршке усташком покрету? Било каква покајна реч до сада се није чула са латинске стране. Да о покајању нема говора, сведочи проглашавање Алојзија Степинца за блаженог и његова канонизација, најављена за следећу годину приликом папине посете Хрватској. Исто тако, безброј је доказа, „црно на бело“, да се папина  „црква у Хрвата“  не одриче везе са усташама. Она, заправо, отворено испољава усташко расположење и на местима где га многи од Срба не могу очекивати. А истрајано  усташтво латинске цркве значи остајање на позицијама користи од геноцида над православим Србима. Непознавање ових чињеница не може бити оправдање за бруку каква је дијалог са Латинима, позивање папе у Србију и намера уједињења са њим. Да би се до потребних сазнања дошло не треба ходати по Хрватској и БиХ. Довољно је мало „прошетати“ интернетом, јер је на њему све изложено. Латинска „црква“ се својих веза са усташама не стиди. Напротив,  т.ј  dapače!

Упућенијим је познато да су Латини и пре 40 година, у социјализму, градили цркве у облику стилизоване усташке капе. Сада, u demokraciji, „у уметничкој слободи“ могу иду до краја па на „богомоље“ стављају усташки знак, слово U испод капе, уз криж. Тако је, например, на гробљанској капели у селу Варда, код Широког Бријега у западној Херцеговини. Шта је ово него отврено испољавање усташке припадности на верском објекту и показивање да се позиције „Цркве у Хрвата“ нису промениле!? Шта онда рећи за оне који истрајавају на зближавању, до уједињења, са оваквом организацијом?

http://www.panoramio.com/photo/38658451

Ваљало би да неко упита наше епископе, да ли су у „уједињеној цркви“, која  је циљ некима од њих,  спремни да служе у храмовима под усташким знаком или можда верују да ће  „сабраћа“ скинути ове симболе?!

У близини ове капеле је и латински храм „Пресветог Срца Исусовог“ у жупи Црнач. У цркви је постављена и спомен плоча са списком фратара, који су ту служили, а на челу које је исти усташки знак! Први на списку је познати усташа фра Серафин Виштица. Из Црнача отишао је за  жупника у Међугорје и био тамо 1941. Тада су јаме у тој жупи  напуњене Србима. После убијања стотина деце злочинци су се код њега причешћивали. Побегао је 1945. пред партизанима у Америку, али је дочекао да се врати у нову НДХ и у њој мирно умре.

http://crnac.bloger.hr/post/zupna-crkva-presveto-srce-isusovo-u-crncu/1916226.aspx

Испред црначке цркве је споменик на коме су и имена 133 жупљана погинулих у Другом светском рату и „пораћу“. Њих 95% су усташе, изгинули највише 1944/45, у борбама против партизана, или погубљени од ових приликом заробљавања одн. по пресудама војних и редовних судова. Наравно, од своје сабраће фратара проглашени су за жртве чија „prolivena krv je vapaj  pravednika, a generacije iza njih moraju se moliti za njihove duše i biti im zahvalne na darovanom životu u miru.“

http://www.crnac.bloger.hr/post/popis-%C5%BErtava-ratova-i-pora%C4%87a/2968496.aspx

http://www.panoramio.com/photo/38658431

Овде ваља напоменути да је Широки бријег био, за Херцеговину и Далмацију, исто што и Сремски фронт за Србију. Од утврђених усташа, предвођених фратрима, изгинуле су стотине мобилисаних младића скоро дечака, у партизанској војсци. Тиме се може објаснити и велики број изгинулих и погубљених усташа из овог краја, међу њима и у фрањевачким хабитима. Неке усташе су погубљене без суђења, што није правно али је према злочинцима било правично. Сада су они добили споменике и проглашени за „праведнике“ од стране папине „цркве“.

Кости великог броја мостарских Срба, међу њима и православних свештеника налазе се и данас у јами у оближњем селу Служањ без икаквог обележја. Они су невине жртве злочина почињених од помињаних усташких „праведника“. Кости невиних Срба леже неопојане, без споменика и у јами која се налази на имању фрањевачког самостана Хумац и јами у село Церно код Међугорја. Епископа Григорија, прононсираног новотарца и екуменисту, очигледно, ови српски мученици не занимају. Њиховог помена нема ни на епархијском сајту. Херцеговачки владика је презаузет фудбалом, тенисом, бизнисом, скупим колима, политичким сусретима, прогоном владике Артемија и верног му монаштва и сл. Ипак, он и његови попови стижу да се посвете сарадњи са латинском „сабраћом“, истих оних који служе мисе у храмовима на којима су истовремено симболи хришћанства и симболи злочина.

 Презентоване фотографије, без икакве сумње, показују на којим позицијама стоји Ватикан када су у питању Срби и њихово страдање у Хрватској и БиХ. Куда нас онда води планирано јединство са Латинима? Одговор је: у издају и срамоту од које се не може опрати.  Води и несрећи верске поделе Србије. Пре само 300 година, на пример, Латина је било мало и у западној Херцеговини и у долини Неретве. На левој страни ове реке било их је само у траговима. После унијаћења и  католичења, те убијања и прогона у 20. веку, лево од Неретве Латини чине око 80% становништва, а православни Срби око 2%. Први латински жупник који је у 18% вијеку дошао на леву обалу Неретве био је Сава Вукић, покатоличени Србин!? У Широком Бријегу многи и данас носе српска имена, а до пре 130 година сви  су славили и крсне славе. Ватикан, његови фрањевци и језуити су од тога света направили фанатике и злочинце. А сам Степинац је рекао да би са довољно радника (дјелатника)  за само 20 година полатинио Србију!?

 Дај Боже да се наши архијереји ослободе гордости и стану на пут покајања и да  ми сви заједно одбранимо чистоту своје Вере, и да се, уз помоћ Божју, одбранимо од свих зала која нам као народу прете!

Амин, Боже дај!

Р.М.