Архимандрит Серафим (Алексијев), Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

ЕКУМЕНИЗАМ ОДБАЦУЈЕ 10. И 45. АПОСТОЛСКО ПРАВИЛО, ПОШТО ОВА ДВА ПРАВИЛА ЗАБРАЊУЈУ МОЛИТВЕНО ОПШТЕЊЕ СА ЈЕРЕТИЦИМА

Ова правила нам се могу учинити превише строга у ово наше време свеопштег отпадништва. Али она за своју основу имају Богомоткривено учење Цркве: Сам Спаситељ је положио темељ одлучењу од Његове Цркве, рекавши за грешнике који никако не желе да се покају: "А ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник." (Мт. 18,17), тј. нека буде одлучен од Цркве! Љубљени ученик Христов, св. Јован Богослов, који се обично назива "апостол љубави", поучава верујуће: "Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кући и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима" (2. Јн. 1, 10-11).

На први поглед, ове речи као да су у супротности са речима које је Спаситељ изговорио у Беседи на гори: "И  ако поздрављате  само  браћу  своју, шта  одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?" (Мт. 5, 47). Међутим овде у суштини не постоји противуречност, јер Спаситељ има у виду љубав хришћанина према личним непријатељима ("љубите непријатеље ваше" - Мт. 5, 44). а св. Јован Богослов говори о јеретицима, који су непријатељи Божји, и зато их се треба чувати и клонити их се, јер онај "ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима". Св. ап. Павле такође пише: "Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас" (2. Сол. 3, 6).

Из    казанога   јасно   произлази   да   наведена Апостолска правила само понављају и развијају мисао из Светог Писма. Забрана општења са јеретицима има за циљдаспречи   ширење    заблуде међу правилно верујућима. А заблуда је свако својемислије, свака несагласност са Божанским откривењем. У Христовој Цркви недопустиво је да свако верује по своме; нико нема право да смишља своју сопствену веру. Чланови Цркве треба да "буду исте мисли међу собом по Исусу Христу" (Рим. 15, 5), имајући "једну веру" (Еф. 4, 5). У противном јарост и гнев чека оне "који се упорно противе истини" (Рим. 2, 8). Насупрот овоме, Амстердамска екуменистичка "Декларација религиозне слободе"   (1948.г.) тврди да "свако има право да одреди (дефинише) своју веру" и да "свака особа има право да општи са другим особама... у религиозном циљу". Очито је да су амстердамска решења потпуно супротна речи Божјој и на њој заснованим Апостолским правилима, која представљају глас Васеленске Православне Цркве!

Ако на ово неко узврати да су св. апостоли одлазили код Јудејаца и незнабожаца, одговорићемо: да, они су одлазили код њих да би их научили правој вери, а не  да  би  сами  одступали  од  ње   као  што  чине "православни" екуменисти. Св. ап. Павле, сматрајући да је дужан свима - и јелинима и варварима (Рим. 1, 1), подвлачи да је он постао свима све "да како где неке спасе" (1. Кор. 9, 22).

За оне који желе да остану верни Православљу нема другог пута осим пута испуњавања свега што им налаже Православна Црква, која је "Стуб и Тврђава Истине" (1. Тим. 3, 15). Међутим, већина екумениста оспорава Православној Цркви ово својство. "Још 1937.г. -пише прот. Г. Разумовски - учесници екуменистичких конференција разишли су се са православнима око појма Цркве и одбили су да признају Цркву за неприкосновени ауторитет у питањима вере. "Декларација религиозне слободе" дефинитивно сахрањује Цркву: њен ауторитет није нужан, свако може да верује и поступа по сопственом нахођењу. У овом факту ми видимо остварење искључиво протестантске идеологије, у којој се човек философски утврђује као мерило свих ствари".

За истински православне хришћане мерило свега остају догмати и канони утврђени на седам Васеленских сабора, а особито 10. и 45. правило св. апостола. Објашњавајући њихов смисао, православни каноничар, епископ смоленски Јован, пише: "Правила желе да заштите православне хришћане не само од јеретичког духа, него и од равнодушности према вери и Православној Цркви, пошто је велика разлика овог двога: 1) трпети заблуделе у вери... и живети са њима у спољашњој грађанској заједници и 2) ступати неразборито с њима у религиозну заједницу. Ово друго значи не само да ми не настојимо да их обратимо у Православље, него да се и сами колебамо у њему".

Дакле, 10. и 45. Апостолско правило строго забрањују да се молимо са јеретицима. Упркос томе, "православни" екуменисти се на екуменистичким скуповима редовно моле заједно са разним инославнима и јеретицима. Услед тога они постају толико равнодушни према Православљу и његовим канонима да "молитвено" општење са инославнима истичу као велико достигнуће "братске љубави"! Да ли то значи да св. оци на челу са св. Алостолима нису имали братске љубави када су стварали каноне којима се забрањује молитвено  општење са јеретицима? Баш обратно, као што дивно каже цариградски патријарх Фотије: "Најбоље општење  (заједница) јесте општење у вери и истинској љубави".

У последње време "заједничке молитве" се постепено претварају у "екуменска богослужења", која се одржавају на     свим екуменистичким скуповима. Например, на заседању Централног комитета ЕСЦ на Криту "чланови Централног комитета су учествовали у екуменистичком богослужењу на коме су се протестантски представници, који прихватају   интеркомунију  и причестили".

Ево како се у чланку "Недеља еуменских молитава у Женеви"   описује то екуменистичко молитвено општење. У руском храму Рођења Пресвете Богородице одржана је свечана литургија на којој је началствовао епископ звенигородски Владимир, (данас Митрополит петроградски) а присуствовало је мноштво инославних екумениста. На овој православниј литургији апостолско штиво је прочитао старокатолик, Евангелије римокатолик, а проповед је држао др. Весерт Хуфт - протестант). У "Журналу Московске Патријаршије" (1970, бр. 3, стр. 6) читамо о екуменској молитви за хришћанско јединство, одржаној  у једном московском храму. У "молитви"   су учествовали православни архијереји са представницима римокатоличке и јерменске вероисповести, са пасторима методистичке и баптистичке заједнице, и са клирицима и лаицима других вероисповести -нешто нечувено и по светим канонима - недопустиво.

На 5. Генералној  скупштини ЕСЦ одржаној у децембру 1975.г. у Најробију,  "молитвено општење" између православних и протестаната прешло је сваку меру. Притом су се неке православне делегације отворено жалиле на незадовољавајуће резултате заједничких екуменистичких молитава, где је предност давана протестантском богослужењу док је у односу на православне "вршена дискриминација древне литургијске праксе". Зато Свети синод Руске Православне Цркве на челу са патријархом Пименом у својој "Посланици поводом 5. скупштине ЕСЦ и њених резултата" оправдано истиче да се "на скупштини у моментима честих богослужења и заједничких молитава запажала вештачки стварана атмосфера егзалтираности коју су неки били склони да тумаче као деловање Светог Духа. Са православног становишта то се може означити као повратак нехришћанском религиозном мистицизму (тј. паганском демонском мистицизму) који не може допринети стварању истинског молитвеног расположења".

А оно што се догодило на 6. скупштини ЕСЦ у Ванкуверу (јул-август 1983.г.) потпуно је непојмиво и прелази чак и оквире екуменистичког програма постепености! 31. јула одржана је "екуменистичка литургија", коју је саставио француски реформиста Макс Туриан, а коју је прихватила комисија за "Веру и устројство" у јануару 1982.г. у Лими. Ову "литургију" је предводио кентерберијски архиепископ Ренси, уз "саслужење" шест протестантских свештеника, међу којима су биле и две жене: Каролина Патијазина - Торч (реформисткиња из Индонезије) и Елизабет Лидел (лутеранка из Данске). Осим њих у читању Светог Писма и произношењу јектенија учествовали су православни представници, дохалкидонци и римокатолици. Немачки римокатолички бискуп Паул Вернер прочитао је Евангелије, а руски епископ Кирил (бивши ректор лењинградске Духовне академије, сада митрополит смоленски и калининградски) изрекао је ову молитву: "Помолимо се  да  што  пре  остваримо  видиву  заједницу у телу Христовом, путем ломљења хлеба и благосиљања чаше за једним   столом"!   Богохулни   смисао ових  речи православног архијереја не захтева никакав коментар! Својим "саслуживањем" на овој "литургији" сви православни учесници су погазили не само 10. и 45. Апостолско правило, него и целокупно Православно Предање, а особито богонадахнуту забрану св. ап. Павла - да жене не поучавају у Цркви (1. Тим. 2,12; 1 Кор. 14,34) и, тим пре, да не служе "литургију"! За 6. скупштину је карактеристично  наглашено  величање  жена  у  духу помодне секуларне еманципације, која је довела до тога да се код англиканаца у последње време жене "рукополажу" не само за "свештенице" него и за "епископице"!

Екуменистичка "Молитва за мир" у Асизију 2002.

Међутим, иако и превише уздижу ауторитет жене, протестанти заборављају највећу и најсветију жену свих времена - Пресвету Дјеву Марију, Богомизабрану Мајку Господа нашег Исуса Христа! И то упркос чињеници да је Дух  Свети  кроз  Њена  уста  пророковао  да  ће  Њу блаженом звати сви нараштаји (Лк. 1, 48)! Прослављање Мајке Божје почело је са Благовестима, када је архангел Гаврило поздравио Богородицу речима: "Радуј се благодатна!  Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама!" (Лк. 16, 28). Исто се догодило и приликом сусрета Пресвете Дјеве Марије са праведном Јелисаветом, која је,  испунивши се Духа  Светог, поновила речи Архангела: "Благословена си ти међу женама!" и додала: "И благословен је Плод утробе Твоје!" (Лк. 1, 41-42).

Прослављање Мајке Божје се наставило и касније, када је Господ Исус Христос почео да јавно проповеда и да задивљује народ Својим благодатним речима (Лк. 4, 22); тада Му је једна жена из народа, усхићена, довикнула: "Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао!" (Лк. 11, 27). На овакво благосиљање Своје Пречисте Мајке Господ је, потврђујући, одговорио: "Ваистину,  блажени су они који слушају реч Божју и држе је" (Лк. 11, 28). Супротно овим речима Господњим, нови енглески превод Библије потврдно "Да" Господа (којим Он потврђује заслужено прослављање Своје Преблагословене Мајке) заменио је богохулним "Не", као да је Матер Божија гора од сваке грешнице!!!

Дакле, протестанти, који се хвале да се, наводно, строго придржавају светог Писма, уствари га грубо нарушавају. По питању рукополагања жена за "свештенице" они изговарају дрско "да", иако Свето Писмо категорично каже "не" (1. кор. 14, 34)! А по питању прослављања најсветије и најблагословеније Жене - Пресвете Богородице - они се усуђују рећи "не", иако сам Господ Исус Христос каже "да" (Лк. 11, 28).

Где је та чувена верност протестаната Св. Писму?

Пошто:

1) 10. Апостолско правило забрањује ступање у молитвено  општење  са  онима  који  су  одлучени  од црквене заједнице;

2) 45.  Апостолско  правило наређује  свргнуће сваког клирика који дозволи јеретицима да у храму обаве било какву радњу у својству служитеља Цркве;

3)протестанти допуштају богохулну самовољу у "молитвама", тако да су у екуменистичкој литургији на 6. скупштини ЕСЦ учествовале и "свештенице".

Сматрамо да православни хришћанин чини неопростиви грех ако постане екумениста!

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео:

Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"