Уредништво

О  АУТОРСТВУ ЕКУМЕНИСТИЧКОГ „БЕЧКОГ ГОВОРА“ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА

Анализирајући „бечки говор“ патријарха Иринеја, закључили смо да је његов аутор неко од екумениста – зизјуласоваца из СПЦ (у чему нисмо погрешили), што смо и написали (13.9.2010.) у свом „Отвореном писму Његовој Светости Патријарх српском Г. Иринеју“:

>>Ваша Светости,

Лако је уочљиво да говор који сте прочитали у Бечу нисте Ви написали. То је говор ових који се већ годинама уназад старају да нам уруше Цркву из темеља – то је зизјуласовштина у свом најгорем облику. Да ли сте написани текст прочитали пре него што сте га изговорили у Бечу, ми не знамо, али је он велико понижење за Српску Цркву и српски народ. Ми не смемо не указати Вам на еклисиолошки и догматски суноврат пројављен у овом говору, јер се ћутањем издаје Бог (Св. Григорије Богослов)<</.../ (http://borbazaveru.info/content/view/2804/77/)

Искрено говорећи, претпостављали смо да је аутор говора еп. Игњатије браничевски (зато смо, објављујући вест, у наднаслову поставили питање: „...Да ли је писац говора Игњатије Мидић?“), јер је он, по нашем мишљењу, најбољи и најдоследнији интерпретатор Зизјуласових новотарско-екуменистичких реторичких акробација (читај: хула!). То, у суштини, за српске екуменисте и није тако велики подвиг као, рецимо, „устајање из кревета да се оде на Литургију“ (схватање подвига по Јовану Зизјуласу), јер се читава та квази теологија може свести на неколико страна А 4 формата. Ових неколико страна сваки српски екумениста-новотарац научи, а потом је све ствар папагајског умећа.

Ево и једног доказа за горњу тврдњу.

Елем, српски екуменисти нису, за тако важан догађај у њиховим животима, али и за читав екуменистички покрет, какав је био патријархов екуменистички наступ-предавање у Бечу почетком септембра 2010, на свечаној академији коју је организовала аустријска римокатоличка фондација «Про Ориенте», са темом: «Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године», написали нешто ново и оригинално, већ су у патријархов говор инкорпорирали већи део чланка о. Радована Биговића под насловом „Ништа не постоји само за себе“, објављеног у „Политици“ 25.1.2008.

Сматрамо мање важним да ли је Радован Биговић аутор и остатка патријарховог говора, јер је управо овим делом говора који је он написао, а патријарх прочитао у Бечу, учињен догматски и еклисиолошки суноврат без преседана у СПЦ, изазвана највећа саблазан међу српским православним верницима и нанета велика увреда и понижење српском народу и Српској Цркви.

Отац Радован Биговић је, иначе, познати монтенегрински зизјуласовац - човек без озбиљних научних радова који само са две своје књиге, од којих је једна докторска теза о Владики Николају, а друга се састоји од чланчића објављених по новинама, држи катедру Богословског факултета. Биговић је познат по томе што је био „духовни отац“ црногорском сепаратисти Светозару Маровићу, а садашње екуменистичке позиције довеле су га до уносног места уредника за теологију у државној издавачкој кући „Службени гласник“. Мајстор за узимање новца од западних пријатеља, Биговић је и дугогодишњи „мозак“ тзв. „Хришћанског културног центра“. Његов одани сарадник, Александар Ђаковац, доказавши се као екумениста-новотарац, сада жари и пали по Патријаршији уређујући билтен „Зизјуласославље“ (некад су то биле новине Српске Патријаршије „Православље“).

Ради поређења у наставку доносимо најпре део из патријарховог говора у Бечу, који је преписан из Биговићевог чланка, а потом цео Биговићев чланак у коме ћемо одвојити део који је копиран и инкорпориран у патријархов говор.

Говор патријарха Иринеја у Националној библиотеци Аустрије у Бечу поводом примања повеље римокатоличке фондације "Про оријенте"

>>... Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту. „Ниједна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је Црква, ако је престала да тежи јединству са другим Црквама."

Наш хришћански Бог, Света Тројица, фундаментално је одређен категоријом односа (релације) како унутар Себе тако и према свету: хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА - ТИ однос. Откривење Божје као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога Који се открива и човека који прима и саопштава то Откривење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем, - иконом Божјом, - а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља. У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим.

И хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (али и свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне Цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна Литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима" (св. Василије Велики). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно. Цео свет треба да постане „космичка Литургија" (св. Максим Исповедник).

Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности" од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали јер поричу вољу Божју да сви буду заједно и једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје,  стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у Истини и Љубави./.../

 Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости" (јединству у различитости). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења - „отвореног релативизма" и „затвореног фанатизма<</.../ (патријархов говор у целости може се прочитати на: http://borbazaveru.info/content/view/2799/37/)

o. Радован Биговић                                               + + +

Радован Биговић

Ништа не постоји само за себе

О екуменизму (међуцрквеном дијалогу) још увек не престају разна спорења, слично проблему глобализације, мондијализације и мекдонализације. За једне је то „највеће зло”, „издаја православља и националних интереса”, „губљење идентитета”. За друге екуменизам је афирмација цркве, њено сведочење и очување идентитета. Екуменизам једни панично негирају, други некритички прихватају, трећи су за, али под одређеним условима.

_______________________________

(Одавде почиње Биговићева зизјуласовштина инкорпорирана у патријархов „бечки говор“ – прим. „Борба за веру“)

Зашто данас Православна црква учествује, заједно са другим хришћанским црквама у екуменском покрету и дијалогу? Зато што је њена сама природа дијалошка. Уколико Православна црква не би била у дијалогу са другим хришћанским црквама, нехришћанским религијама, секуларним религиозним покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света она би престала да буде црква и трансформисала би се у секту. „Ни једна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је црква, ако је престала да тежи јединству са другим црквама” (Јован Зизиулас). Хришћански Бог (Света Тројица) фундаментално је одређен категоријом односа (релације), како унутар себе, тако и према свету, хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА– ТИ однос. Откровење Божије као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога који се открива и човека који прима и саопштава то откровење. За хришћане, бити прави човек значи постојати са другим. Човек није самозатворена и самодовољна монада већ биће за другог. Та дијалошка и релациона димензија чини човека посебним бићем – иконом Божијом – а не његове умне или етичке карактеристике. Православни стил живота увек је самосавлађивање од пуког живљења за себе. Бити хришћанин значи увек се ослобађати личног и колективног егоизма и озлојеђености због повређеног самољубља.

 У Јеванђељу је све сусрет и радост због сусрета са другим. Хришћанска гносеологија је дијалошка. Познати Бога (свет и човека) увек подразумева волети и ступити у однос са њим. У структури Православне цркве све је међузависно. Нико и ништа не може да постоји само за себе. Православна литургија, која представља идентитет Цркве, сва је дијалошка. Циљ поста и аскезе је победа самољубља, излажење из себе и кретање према другоме. „Ништа није тако својствено нашој природи као заједничарење једних са другима” (свети Василије Велики 4. век). Црква у свету постоји да изврши егзистенцијални преображај грехом подељеног и раскомаданог човечанства у заједницу слободних личности сједињених са Богом и међусобно, тј. да цео свет постане „космичка литургија”.

Црква никад не може да се мири са расколом и поделом нити да тежи „независности” од других. Они који се мире са расколом и поделом чине тежи грех од оних који су то изазвали, јер поричу вољу Божију да сви буду (за) једно на крају историје. Хришћански идентитет претпоставља одрицање од себе и својега, ослобађање од свих окова природе и историје и стварање поверења и грађење идентитета на другоме. Хришћанска слобода није слобода од других већ слобода за друге. Хришћански дијалог треба да је дијалог у истини и љубави. Он не тежи унификацији цркве већ „помиреној различитости” (јединство у различитости). Такав дијалог цркву чува од два подједнако опасна искушења: „отвореног релативизма” и „затвореног фанатизма”.

(Овде се завршава Биговићева зизјуласовштина  инкорпорирана у патријархов „бечки говор“ – прим. „Борба за веру“)

_________________________________

Екуменизам није „мода” или ствар црквене тактике и дипломатије. Он није мотивисан утилитарним већ првенствено егзистенцијалним и онтолошким разлозима. Он није израз слабости и немоћи већ појава саме природе цркве. Зато је „идеја хришћанског јединства и уједињења тема века, тема времена, тема историје” (Георгије Флоровски) и неизбежно императив за све хришћане, чак и онда кад не даје жељене резултате. Најистакнутије личности Православне цркве створиле су идеју и појам свечовека, свечовештва, свечовечанског братства, свечовечанске заједнице, свечовечанске љубави, бриге, ума и осећања. Ускогрудост, фанатизам, затвореност и неприхватање другог није била карактеристика источнохришћанских народа све до новијег времена када је већи број појединаца томе склон и то у недоба, јер се цео свет интегрише, невероватном брзином, на свим плановима, као никад пре у историји.

Радован Биговић

објављено: 25/01/2008

http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nista-ne-postoji-samo-za-sebe.lt.html

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"