Поп и жупник најбољи другови

У црној кошуљи и фармеркама исте боје, онако дугокос са кратком брадицом, ликом млађи од своје 33 године, Благоје Катић оличење је градског младића залуђеног рок музиком.

Ни мантија овом свештенику православног Храма светог Духа у Руми не даје – грех на моју душу – онај посебан духовнички изглед. Још кад човек чује да се отац Благоје једанаест година професионално такмичио у каратеу у првом тиму „Војводине“ некако му буде ближе слика источњачког борца... Али кад проговори о свом позиву, о вери, и о Христу, јачина његовог убеђења сведочи да је Благоје Катић прави духовни пастир.

„Такав је“, рећи ће кад говори о доласку у Руму, „живот свештеника: где Црква позове, где има мисију, ми смо дужни да се одазовемо...“ За њега се чуло кад је са братом у Христу, и колегом по звању, румљанским жупником Жељком Товилом, у дуету наступио на концерту далматинских песама у Београду. Али у Срему, целом, знају га одраније.

__________________

Оче, кад се Христ родио?

О разликама између православне и католичке доктрине вере, Благоје и Жељко не размишљају. Питају ме: „Оче, кад се Христ родио, 25. децембра или 7. јануара?“ А ја кажем: Не знам, и није ме брига, важно је да се родио!“ каже Благоје.

А Жељко додаје, кроз смех: „Кажу, дружимо се да га преведем у своју веру... Јесте, луд сам за превођењем!“

__________________

Рођен је у свештеничкој породици у Осијеку – отац му је и данас свештеник, у Сремској Каменици, а брат професор на Богословији у Сремским Карловцима. Он се у карловачку Богословију уписао 1991, а шест година касније већ је ђакон и секретар владике сремског Василија. Још две године после – свештеник у Лединцима.

– За десет година крстили смо на језеру 2.000 људи – каже с поносом.

На дан светог Василија Острошког, док је био у Лединцима отац Благоје организовао је масовна крштења, обновио је у Старим Лединцима 1943. године спаљену цркву, и у Новим Лединцима подигао нову, водио школу каратеа и покренуо и уређивао часопис „Вода живота“. И још се оженио Саветом и добио синове Теодора (11), Миленка (6) и Дамјана (4)...  

О свему овоме има доста података и на интернету, али и сведочанстава верника да „поп Благоје никад није одређивао цену за неки обред, већ говорио да свако да колико може“, али и да је „одлазио пре него што православни да прилог, да га својим присуством не постиди“. А онда је владика у јесен 2008. године рекао: „Благоје, требаш ми у Руми!“

Храм светог Духа у овом сремском граду подигнут је 1851. године, и од тада па до данас знан је као „грчка црква“ у спомен на ктиторе, 23 грчке породице које су финансирале његову градњу. Зуб времена добро је изгрузао ово здање под чијим је кровом велелепни иконостас који је осликао Урош Предић. А тик преко улице па стотинак метара ниже је и католичка црква, која ће 2013. године обележити 200 година постојања.

Њен жупник од 2006. године, Жељко Товило, и Благоје Катић срели су се негде између – у кафићу. И од тада су пријатељи. Велечасни православног колегу ословаљава са „браша“, овај њега са „брудер“ – две варијанте немачке речи за „брат“. Румљански свештеници покренули су акцију заједничке обнове својих храмова, од истих пара – општинских, државних и од донатора из света, и да на исти дан буду завршени, године 2013, кад ће свет прослављати 17 векова од римског признавања хришћанства.

Та акција, за коју имају начелну сагласност владике и бискупа, али у општини до сада бар нису показали разумевање, само је природан наставак њиховог дружења. Благоје на поноћној миси на католички Божић и Ускрс, као Жељков гост, честита празник вернима, Жељко понекад при обредима „на источни начин“ учествује, пева и одговара, гости су један другоме на светковинама, у домовима и, што да не, у кафанама.  

Благоју је Бог дао дар да уме да свира све што дохвати, клавир, синтисајзер, гитару... на Музичкој академији је неко време студирао дириговање и соло певање, а Жељку само глас. Али какав! Кад их је јесенас хрватски амабасадор у Србији чуо у Руми, средио је да наступе на оном концерту далматинске музике. Али они певају све, „од Силване до Нирване“, каже Благоје, а Жељко каже да не певају само „оне националистичке мрачне песме, то никако!“ Опет, од „домољубних не беже“. А које су им омиљене песме?

- Ја од малих ногу највише волим „Девојку из града” Мирослава Илића - каже Жељко, а

Благоје последњих месеци најрадије запева и најчешће од других свираца наручује „Све је он мени“ од „Славонских лола“.

„Рећ’ ће људи...“, почне Жељко, а Благоје заврши: „... да смо се договорили“, па прасну у смех.

Наравно да има оних којима ово пријатељство смета, али се румљански свештеници не обазиру на њих, а имају и објашњење за такве: „Народ није навикао на нормално!“

http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/227932/Pop-i-zupnik-najbolji-drugovi