Грешни Милоје

ОТВОРЕНО ПИСМО ВЕЛИБОРУ ЏОМИЋУ

Господине Џомићу,

Срели смо се и упознали о Покрову Мајке Божје на Светој Гори Атонској 2010. године Господње.

Тај сусрет је на мене оставио веома снажан утисак, па сам у свом дневнику прилично опширно то и записао. За ову прилику издвајам мали одломак из тог записа.

>>Размишљам: да ли је овај млади човек (будући да сам читао неке његове чудне текстове) добрица, што би израз његовог доброћудног лица могао сведочити, који је упао у ону вођама заведену масу вичући и сам, а не знајући зашто, „Распни га, распни!“ и „Крв његова на нас и на децу нашу“? Можда је овај добрица у свом младалачком заносу заборавио да благочестиви преци наши никад нису ударали керушу кад се у прошће закљешти, нити су куповали имовину која се на добош продавала. Док гледам његово самоуверено упињање да покаже своје свезнање и свемоћ, објашњавајући како је „митрополита саветовао“, почех га жалити искрено, покушавајући да сагледам како ли ће изгледати крај његове заблуде, његова туга и његова мука кад се отрезни једног дана. Кад разазна да ничија до зоре није догорела, и да свему има време, и кад схвати да је био само шрафчић у машинерији моћних, шрафчић за једнократну употребу, после које се баца, или претапа за неку другу, сличну намену.

Питам се: да ли би био севап овом младом човеку који има сина коме би он требао управити стопe стазама праведнијем, који има мајку за коју, како рече, нема времена – да ли би био севап дошапнути му реч која извире из искуства? Бојим се да ме погрешно не разуме. Да не помисли како неки конзервативни старац има претензију да попује попу. Сетих се своје младости, сетих се како сам своје годишње одморе проводио на радним акцијама, мислећи да тако градим будућност своје земље. Никоме тада није мог'о убедити да од те „будућности“ за мене има важнијих ствари.

Можда и он сада мисли да радећи то што ради, Богу службу чини. Дао сам му, на његов предлог, број свог телефона. Одлучих: ако ми се јави, отићићу у Подгорицу или у Краљево, ако ипак нађе времена за своју мајку. Том приликом ћу му рећи, иако на растанку казах „збогом, оче!“ - рећићу му: „Синко, хоћу да ти прозборим коју, па ти пољуби ил' остави.“<<

Не указа ми се прилика да остварим ову замисао. Али, свеједно, ако Бог да, можда ће једног дана овај запис из мог дневника угледати светлост дана.

Ових благдана између Божића и Нове године, у неким дневним листовима, појавише се Твоје нове оптужбе и пресуде на рачун Њ.П. Владике Артемија.

Податресао си из фундамента, што би рек'о покојни Зоран Радмиловић у Радовану Трећем, многе часне људе које познајем и који су ми рекли да их је Твој текст у новинама „натерао“ да почну да одлазе у Љуљаке.

Видим да Ти сценарио, који си предвидео и описао ми о Покрову Мајке Божје, иде тачно по плану. Мерено људским аршинима то би заслуживало похвалу. Нисам, међутим, баш сигуран да ће Ти то осветлати образ пред потомцима Твојим и пред родом Твојим.

Али, Бог нам свима даде разум да чинимо по својој вољи, учећи нас да нам није све на корист.

Нека би Бог дао да Ти ново лето Господње донесе мир и љубав у срце Твоје. И нека нам ово лето даде мудрости и духовне снаге да преиспитамо дела своја, едаби их исправљали на радост Оца нашег Који је на небесима, а на спасеније наше.

О Новој 2011.години Господњој     

С доброжељењем,

Грешни Милоје