Само неколико речи о оцу Љуби, великом пастиру словесног стада Христовог.

Оца Љубу сам, промислом Божјим, упознала 1996. године, по повратку из иностранства и по неодољивој потреби своје душе да упознам веру свога Крштења коју у својим младим данима нисам упознала, иако је моја душа целог живота била жељна Истине.

Као жедна земља када на њу падне дугоочекивана киша, тако је и моја душа упијала Јеванђелске речи које су се сваке суботе, после бденија у цркви св. Александра Невског, изливале на нас, полазнике Православне мисионарске школе. Скромни простор тадашњег парохијског дома био је мали да прими све нас који смо, и ако није било места, макар стојећи у ходнику или на улазним вратима, слушали тумачења Јеванђелских прича, посланица, разрешавали многе недоумице и тако се утврђивали у православној вери. Предавачи су били различити, али је отац Љуба са пуним пастирским ауторитетом руководио тим предавањима, тако да она никада нису „скренута“ са курса православног. И на крају предавања, благосиљајући нас, отац Љуба би, својим широким и готово детињим осмехом рекао: "А сада, у миру, свако својој кући, певајући!" И заиста, као нека деца, ми бисмо, духовно укрепљени и нахрањени, славили и хвалили Господа, једва чекајући следећу суботу и наредно предавање.

Његов однос са сваким од нас је био личан, искрен, срдачан и пун љубави. Личне бриге, проблеме, могли смо да поверимо оцу Љуби и он би очински обрисао сваку нашу сузу. Тако је било и 2000-тих: у време демонстрација затекла сам се случајно на Бранковом мосту у моменту када је сукоб између демостраната и милиције ескалирао. Нисам могла да се избавим са тог места где сам се затекла, где су тензија и мржња биле готово опипљиве а псовке непоновљиве, ужаснута, након што сам успела да побегнем, по нагону сам плачући отрчала до св. А. Невског, дошла у канцеларију о. Љубе. Он је неуморно као и увек, као вредна пчела Христова, нешто радио, али видећи моју велику узнемиреност, све је оставио, скувао ми кафу, поразговарао са мном и потпуно ме умирио. То сведочи о његовој великој бризи за човека и његову бесмртну душу.

И сада, на опелу у цркви где је предано и са љубављу одгајао душе православне приводећи их Христу Богу, нисам целивала покојника, већ сам од њега узела последњи благослов. И тада, на одру, призвао је све нас који смо се у међувремену расејали по другим црквама и градовима, да се саборно помолимо за његову душу. Нека би Господ дао своме верном слузи, молитвама Пресвете Богородице, св. Николаја Мирликијског Чудотворца и Св. Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, по делима љубави према Богу и ближњем, вечни покој у Царству Небеском.

У Београду, 17.01.2011.

Звездана Делић