header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Екуменизам је јерес против догмата о Цркви
Екуменизам је јерес против догмата о Цркви Штампај Е-пошта
уторак, 18 јануар 2011
 Архимандрит Серафим (Алексијев), Архимандрит Сергеј (Јазаджиев)

ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ ЈЕРЕС ПРОТИВ ДОГМАТА О ЦРКВИ - ЈЕДНОЈ, СВЕТОЈ, САБОРНОЈ И АПОСТОЛСКОЈ

Црква по Символу вере

Догмат о Цркви је веома сажето и тачно изражен у 9. члану Никео-цариградског Символа вере: "Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву". Овим речима је изражено чврсто и непоколебиво уверење православног хришћанина, да је Црква, у коју ми верујемо постојећа, а не (тек у будућности) очекивана; већ садзана, а не она која тек треба да буде саздана; потпуно реална, а не имагинарна, замишљена.

Постојало је време када је Црква била (тек) обећана од стране Спаситеља речима: "Сазидаћу Цркву Своју" (Мт. 16, 18). Али то обећање је испуњено на дан прве хришћанске Педесетнице, и од тада нико није посумњао у постојање Цркве, основане на вери у Христа - њеног угаоног Камена (Еф. 2, 20). За православног хришћанина, она постоји као стварни богочовечански организам за спасење душа (1. Петр. 1, 9).

Тек у наше време, са настанком екуменизма, јавила се идеја да Цркву треба зидати не на Камену Христове истине, него на песку свакојаких људских заблуда, што противуречи Символу вере и Светом Писму. Једино о чему се у Символу вере говори као о нечему што се очекује (тек) у будућности, јесте есхатолошки догађај други Христов долазак, васкрсење мртвих и живот будућег века. Зато се о њима говори "чекам", тј. "очекујем", док се за остало каже "верујем" ("исповедам").

                                                    Детаљи са 13. конференције европских цркава

За разлику од јеретичких заједница, које, неосновано полажу право на име "црква", Христова Црква је названа "једна, света, саборна и апостолска". Шта значе ова одређења? Изложићемо укратко.

1)   Црква је једна због јединства свог вероисповедања. Она не би била једна и јединствена, него множествена, ако би у њој била допуштена различита гледишта о вери.

2)  Црква је света и освећујућа Божанском благодаћу коју излива на верне. Да није одозго добила такву благодат, она се не би могла звати светом, него би била обична људска безблагодатна организација, какве су све јеретичке заједнице.

3) Црква је саборна и васеленска због Божанске истине коју чува и проповеда, а која је предодређена да се пронесе по целом свету. Ако Црква не би поседовала ову Истину, она не би била Христова Црква, него само једна грандиозна земаљска величина која је упила у себе разноразна лажна религијска учења.

4) Црква је апостолска због свог апостолског порекла. Она чува апостолско прејемство и верна је апостолским предањима. Ако би она све ово напустила, не би имала право називати се апостолском.

Ово учење, сажето изражено у 9. члану Символа вере речима  "У једну , свету, саборну и апостолску Цркву" представља пуноту православне вере у Цркву. "Ми разумемо и осећамо, каже проф. Лоски, да Црква без ма којег од ових својстава не би била Црква, и да само складно јединство ових четирију својстава, које исповедамо у Символу вере, изражава пуноту битија Цркве". Ако  упоредимо  веру  истинског  православног хришћанина   са   ставовима   инославних   екумениста уочићемо огромне разлике. Екуменисти не верују у постојање Једне - јединствене, истините, слободне од било ког погрешног учења, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. По њиховом схватању, ниједна постојећа хришћанска вероисповест није остала потпуно верна првобитној Апостолској Цркви и не поседује пуноту истине. Екуменисти сматрају да Цркву (тек) треба саздати путем екуменистичког покрета, тј. зближавањем тзв. "цркава" до чега се стиже низом узајамних уступака у учењу и пракси.

Још 1937. г, протестант-екумениста Ели Гунел отворено је изражавао своју екуменистичку "веру" у васеленску цркву: "Ја верујем у оно што сада не постоји ... али што ће сигурно доћи. Јер верујем у Св. Духа, Који од историјског тренутка Педесетнице у Јерусалиму неуморно изнова и изнова ствара покушаје, пројекте цркве, све док се не појави права (црква) ... Видим мноштво цркава: расејаних. раздељених ... Видим цркве које толико греше да изазивају саблазан, видим их мучене легионом демона: формализмом, интелектуалиним прагматизмом (!)". Аутор завршава ову тираду понављањем своје вере у будућу "универзалну цркву".

Православни хришћанин може само да се ужасне када чује овакве богохулне мисли. Христом основана Црква сматра се непостојећом, и Св. Дух се оптужује да није способан одједном створити савршену цркву, него је, тобоже, од Педесетнице до сада правио неуспеле пројекте "цркава", услед чега се у свету појавило мноштво цркава које изазивају јавну саблазан и које су обитавалиште "легиона демона"! Приписивати све ово Духу Светом јесте неопростива хула, о којој Господ говори у Евангелију (Мт. 12, 32). Црква је саздана Господом Исусом Христом (Мт. 16, 18) и утврђена благодаћу Св. Духа, изливеног на њу у (свој) пуноти на дан Педесетнице (Дел. 2,1-12). Њу је Спаситељ заволео (Еф. 5,25); за њу је Он пролио Своју крв (Дел. 20, 28), "да је освети, очистивши је крштењем у води, речју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна" (Еф. 5,25-27).

У разговору са Мајклом Муром, питали смо та, да ли, по његовом мишљењу, данас постоји црква која исповеда потпуно правилну, беспрекорну веру? "Не, одговорио је он, ми морамо искомбиновати веру свих цркава, и тада ће све постати једно". Како се из одговора види, у основи екуменизма лежи догматски недопустиви принцип синкретизма.

Англикански епископ Глостерски, учествујући на саветовању грчких и англиканских теолога, одржаном у Атини маја 1941. г., енергично се успротивио православном догмату да је само Православна Црква "једна, света, саборна и апостолска Црква", тврдећи да је "Црква изгубила своје јединство и да сада постоји само у облику раскола (схизми)  -  источни раскол, папски раскол, англикански раскол".  Поједини  западни екуменисти отишли су још даље, тако да одричу не само фактичко, него и принципијелно јединство Цркве. Хенри ван Дузен пише:   "Постојање   једне   првобитне,    "нераздељене цркве"- потпуна је измишљотина... Историја тако нешто не познаје. Чак и у првих 15 векова тешко да се може наћи век у коме се није збило макар једно ново и велико отпадање од "тела Христовог".

Аутор ових речи - либерални протестант - у свакој јереси види нову грану Христове Цркве и сваком отпалом делу даје право да се назове "црквом". Пошто се налази ван Цркве, он не може схватити ни осетити да нове заједнице, које су отпале због исповедања јереси, нису више у Цркви, и могу јој се поново присајединити само тако што ће се одрећи својих заблуда. Пошто су то лажне цркве, оне немају право називати се црквама, док истинита Црква   Христова,   одстрањујући   од   себе   јеретике, продужава да постоји као целосна, унутарње једна у вери, неразделна Црква.

Велики србски православни догматичар, архимандрит др. Јустин Поповић прекрасно вели: "Као што је Личност Богочовека Христа једна и јединствена, тако је и Црква, Њиме и у Њему и на Њему основана, једна и јединствена. Јединство Цркве неминовно следи из јединства Личности Богочовека Христа ... Свако дељење (Цркве) значило би њену смрт. Сва у Богочовеку, она је најпре и по    свему     Богочовечански     организам,     па    онда Богочовечанска организација.  У њој је све богочовечанско: и живот, и вера, и љубав, и крштење, и евхаристија, и свака њена света Тајна, и свака њена света врлина; и све њено учење, и сав њен живот, и сва њена бесмртност, и сва њена вечност, и све њено устројство ... У њој је све богочовечански једно и недељиво ... У њој је све органски и благодатно повезано у једно Богочовечанско Тело,  под једном  Главом  -  Богочовеком  Господом Христом... Сједињени са Господом Христом, сви чланови Цркве свих народа и свих времена јесу једно у Христу Исусу (Гал. 3,28)".

Ово јединство верних почиње првом св. Тајном -св. Криштењем, продужава се и учвршћује другим св. Тајнама, и достиже свој врхунац у св. Евхаристији, којом се остварује најпотпуније јединство верних са Господом Христом, као и међусобно јединство самих верних... Јединство и јединственост Богочовечанске вере - то је основ и темељ целокупне Цркве Христове. А у тој вери све и сва је Богочовек Господ Исус Христос, који је Собом као Црквом занавек сјединио небо са земљом, анђеле са људима и што је важније од свега најважнијег: Бога са људима... Нама људима Богочовечанска вера Христова даје све и сва што је нашем људском бићу потребно за живот вечни... Том вером ми стојимо и вечно постојимо у Цркви Спасовој. Она је сва од Цркве и сва у Цркви. Једна и јединствена од врха до дна, та вера је "један пут предата светима"   (Јуд.  1, 3) ... Попут св. Апостола, св. Оци и Учитељи Цркве херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне.  Стога је појмљива пламена ревност светих Отаца Цркве пројављивана при сваком одвајању и отпадању од Цркве, и њихов строг однос према јересима и расколима... Као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико Цркава... Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никада није било, нити га може бити; бивала су и биваће само отпадања од Цркве... Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве... Тако су најпре (од Цркве) отпали гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити,   па   иконоборци,   па   римокатолици,   па протестанти, па унијати, па ... редом сви остали припадници јеретичко - расколничког легиона."

Мисао о томе да Црква постоји сада, наводно, само у облику ракола, изражена је у тзв. "теорији грана", према којој је Црква раздељена на "гране": православну, римокатоличку, англиканску, протестантску ... Ове гране се не налазе у јединству и међусобном општењу, али по овој теорији, спољашње јединство и "није било суштинс-ка ознака Цркве. Различита учења и праксе не про тиврече њеној најдубљој суштини".

Постојање "разноликих учења" што се у екуменским круговима назива "плурализмом", сада неуморно брани ЕСЦ јер се у његовом саставу налазе многе вероисповести и секте.

"Тајна безакоња" - детаљ са 13. конференције европских цркава

Овај плурализам, тобоже, узајамно обогаћује учеснике екуменистичког покрета. Ту свако може, посматрајући друге, сазнати нешто ново, "обогатити" своју традицију туђом, допунити своју веру елементима сачуваним у другим вероисповестима, које, наводно баштине другачије "црквено" предање. Бивши први човек огранка "Вера и устројство", Лука Фишер, чак тврди да је, без обзира на могућу опасност, "разноликост законита и чак неопходна".

Шта ово значи са строго православног гледишта, по којем постоји само једна истинита богооткривена Вера (Еф. 4, 5), само једно истинито Свето Предање (2. Сол. 2, 15) и једна Црква (Мт. 16,18)? Плурализам, у екуменизму допуштен, па чак и поздрављен, није ништа друго него претварање Божанске истине из апсолутне - у релативну категорију. Какве другачије, ако не релативне, могу бити истине вере, када се различите вероисповедне традиције, често до међусобног искључивања супротстављене једна другој, ипак сматрају равноправним носиоцима неке "истине"?! Релативизација истине - то је основа на којој почива "теорија грана"!

Како исправно запажа Ведерников, "ова теорија грана је саблазан самим тим што изједначава истину са заблудама и у исто време слика обмањујућу перспективу саздавања нове екуменске цркве, која би требало да обједини све постојеће хришћанске вероисповести, а да притом свака од њих задржи своје вредности. Таква перспектива је за хришћане не само обмањујућа, него и опасна, јер их одвлачи од истините Цркве, основане Спаситељем, и нашаптава им мисао о нереалности те Цркве, претварајући нашу религију из реалног онтолошког сједињења са Богом у пуко расположење, које нас лако може одвести на пут разних компромиса у вери и животу".

Наметљиво у екуменистичким круговима ширена идеја плурализма све више овладава умовима људи, тако да се њоме одушевљавају и поједини римокатолички богослови. На пример, по мишљењу белгијског кардинала Суененса, "црква је била саздана по образу Тројице, Која је Једно у Трима и Троје у Једном. То значи да у . множеству постоји једност, и у једности - множество... Зато треба о јединству говорити као о множественом јединству".

Пример са Св. Тројицом у односу на данашњи "црквени"   плурализам, тј.  на догматске несугласице различитих религијских заједница - неоснован је, богопротиван и богохулан, зато што су тзв. "цркве" лажне цркве у поређењу са једном и јединственом, основаном Господом Исусом Христом, и не могу чинити једно са њом. У Св. Тројици све је - Истина: Истина - Бог Отац (Јер. 10,10), Истина - Син Божји (Јн. 14, 6), Истина - Дух Свети (1. Јн. 5, 6). Истином је Св. Тројица - једно (1. Јн. 5, 7). Истина треба да уједини "цркве", ако хоће да буду једно, јер Истина не може имати заједницу са заблудом. То је испустио из вида Кардинал Суененс.

Једногласно прихвативши 15 предлога о "јединству вере и богословском плурализму", богословска комисија Ватикана увела је у званичну доктрину римокатолицизма "право на различите приступе јединственој тајни Христа" - право које је у начелу признао још II Ватикански концил у Декрету о екуменизму (III, одељак 17) и Декрету о мисионарској делатности цркве (III одељак 22). Из ових предлога који су сасвим на позицијама екуменизма, следи да је "вера једна, али су начини њеног изражавања разноврсни. Ову разноврсност не треба доказивати. Она представља чињеницу која Проистиче из неопходности     оваплоћења     хришћанске     вере у различитим културама".

Но, могу ли се јеретичка одређења Христове тајне оправдати разноврсношћу култура, као да је тајна вере условљена људским културама, а не надразумском, од њих независном небеском стварношћу и Божанским откровењем, којима би разум и култура требало да се потчине (2. Кор. 10, 5)?

У време св. Иринеја Лионског Црква се већ простирала од Истока до Запада, и црквено учење је предавано народима са различитом културом и менталитетом. Ако би се прихватила екуменистичка логика, требало би очекивати да су већ тада ове културе оставиле свој особити печат на тајни Христа и допринеле "плурализму" вере. Међутим, ништа од тога се није збило. "Било је управо супротно, као што сведочи лионски светитељ: "Црква је, мада обухвата сву васелену, до крајњих граница земље, примила од апостола и њихових ученика веру...

Црква као да живи у једном дому: брижљиво чува ову проповед и веру и верује једнодушно, као да има једну душу и једно срце и сагласно томе проповеда, учи и предаје, као да има једна уста. И мада народи на земљи нису исти, сила Предања је иста. Цркве које су основане у германским крајевима нису на неки свој  посебан  начин поверовале, нити тако проповедају веру; ни Цркве у Грузији, ни код Келта, ни на Истоку, ни у Египту, ни у Либији, ни Цркве у средишњим земљама. Него као што је сунце - то Божје саздање једно те исто по целом свету, тако и проповед истине свугде сија и освећује све људе који желе да дођу до познања Истине".

Јасно је, дакле, да нису културе измениле изражавање тајне Христа, и, заједно са тиме, - истину о Њему, него су то, подговорени од непријатеља Цркве - ђавола, учинили појединци - јеретици, као што су Арије, Несторије, Македоније и други. Међутим, данас је екуменизам почео преносити кривицу са јересијарха на културе, да би појавивше се међу хришћанима деобе и расколе приказао као нешто тобоже законито и малтене нужно.

Непристрасној православној  мисли јасно је да Црква не може постојати у облику раскола. Сматрати Цркву раздељеном исто је што и негирати је, јер "свако царство, које се раздели само у себи, опустеће" (Мт. 12, 25). Како би Црква одолела вратима ада (Мт. 16, 18) ако не би била једна у вери, ако би изгубила своје јединство и постојала сада само у облику раскола? Са губитком свога јединства и праве вере, Црква губи и своје Божанско предодређење - да буде Христова Црква - "стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3,15).

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 54 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.