Прислушкују сви: од БИА преко партија до комшија Нико није заштићен од недозвољеног прислушкивања, ни председник, ни премијер, тврди за НТ адвокат Сава Анђелковић Мотиви: од политичких обрачуна до растурања послова и бракова Цвета тржиште тајних транскрипата Прети нам и државни и цивилизацијски слом
Прошле недеље је једна вест, због које би се у свакој демократској земљи јавност дигла на ноге, захтевајући хитну и брзу одговорност надлежних - у Србији прошла готово незапажено. Наиме, главни судски претрес о наводном намештању фудбалске утакмице ФК Војводина против петорице оптужених, међу којима је и некадашњи председник тог клуба Ратко Буторовић, познат под надимком Бата Кан-Кан, одложен је на неодређено време због кршења закона приликом прислушкивања осумњичених. Јер, истражни судија Посебног одељења Окружног суда у Београду издао је наредбу о прислушкивању телефонских разговора не након, већ пре извршеног кривичног дела. Такође, у наредби нису наведена пуна имена особа које се прислушкују, већ надимци, што је правно недопустиво. То је још једном покренуло низ питања о томе ко и како прислушкује грађане Србије, шта предвиђа закон, а шта се догађа у пракси, и да ли је цивилна контрола над безбедносним службама само мртво слово на папиру. Да би се избегло да се Служба издигне изнад државе, законом је прецизирано да нико не сме да буде прислушкиван без дозволе председника Врховног суда, или лица које он одреди. А по решењу ВСС из новембра 2005, „мере прислушкивања могу се наредити за кривична дела која су већ учињена, а не и за она кривична дела која ће бити учињена у будућности“. Закон о Безбедносно-информативној агенцији, додуше, прописује изузетке када Агенција може да преузме и непосредно обави послове за које је задужена полиција, али ти разлози односе се искључиво на безбедност земље и корупцију огромних размера, а одлуку доносе споразумно директор Агенције и министар унутрашњих послова. Скенирање приватности Међутим, како каже познати београдски адвокат Сава Анђелковић, један од ретких који пристаје да говори на ову тему, у стварности ствари функционишу потпуно другачије. По Анђелковићу, у овом тренутку званично се по одобрењу ВСС не прислушкује много људи, али „имамо проблем што се приватно масовно прислушкује, а ту укључујем и БИА“: - Орвелова 1984. је у великој примени у Србији. Нама, нашим приватним животом, игра се ко како хоће. Техника је до те мере усавршена да буквално свако може да прислушкује и да за то не одговара. За последњих 70 година није био ни један једини случај да је неко одговарао због недозвољеног снимања или отварања поште. Нажалост, ситуација је данас таква да морам да признам да је Удба радила много озбиљније, часније и професионалније. Прво, на „мерама“ нису били сви људи, већ само они које су имали на списку као противнике режима. Друго, снимљени разговори ни по коју цену нису смели да се износе у јавност или користе у приватне сврхе. Бојим се да је то данас постало правило, а не изузетак - каже адвокат Анђелковић, и упозорава: - Најгоре је што, с једне стране, неовлашћено прислушкују грађани, комшије, конкуренти, да би неког компромитовали или уцењивали, јер су цене прислушних уређаја такве да су практично доступне свима. Затим, од доласка демократске власти неки „партијски повереници“ добили су право и могућност да прислушкују. Није реч само о некој конкретној партији, ко год има пара - то ради. И треће, грађане слушају службе безбедности, које је јако тешко контролисати кад и с којим циљем то раде. Иако има механизме да такве ствари открије и процесуира, држава то не ради, каже Анђелковић. Полиција не жели да се замера суду и тужилаштву, и обратно, и тако се вртимо у затвореном кругу. - Све државе света прислушкују, али званично, а не приватно. Ово што се код нас догађа нажалост често прелази границу службеног, и то би требало да упали црвени аларм у нашем друштву, али нико не реагује. Једно је то радити у циљу заштите државе и грађана, а друго у приватне сврхе, зато што желите некоме да скинете скалп или из неких других политичких, финансијских или каквих год интереса. Бојим се да су мотиви за прислушкивање разни - од обрачуна с политичким противницима до растурања бракова и љубавних веза. Наш саговорник указује на још један феномен који се у последње време појавио у Србији, а то је незванично тржиште транскриптима прислушкиваних разговора: - Припадник полиције или БИА може да прислушкује јер му је то наређено, али то не сме нигде да изнесе. А сведоци смо да се готово свакодневно у новинама појављују транскрипти прислушкиваних разговора неке личности. Како је то могуће? Зашто због тога нико није одговарао? Ко нам гарантује да нас у овом тренутку не прислушкују у најинтимнијим ситуацијама, под геслом „ко зна за шта ће то једног дана да им затреба“. Наш мозак, наш трбух, буквално је изложен њиховом прегледу. Ми смо таоци службе и приватних центара који то раде. А они који немају могућност да купе уређај за прислушкивање, можда познају некога ко има приступ, па увек могу да затраже прљав веш о свом љубавном, политичком или бизнис противнику. Ситуација измакла контроли Ситуација је, по Анђелковићу, потпуно измакла свакој контроли и води ка распаду државе и цивилизације. Тако ће, страхује он, бити све док не завлада правна држава, где се тачно зна „шта ради службеник дипломатије, шта свештеник или председник општине, а шта тајна служба“. И док не почну за сваку злоупотребу да се примењују ригорозне казне, не само искључење с посла него и кривично гоњење. - У чувеној „афери Битевић“, оперативци БИА су 2003. неовлашћено прислушкивали зрењанинског бизнисмена Анђелка Битевића и нишког судију Стојадина Јовановића, против којих је Окружно тужилаштво у Зрењанину поднело потом кривичне пријаве због давања, односно примања мита. Иначе, то је један од три случаја у којима су домаће судије оптужене за давање мита, и сва три везана су за Анђелка Битевића. И ВСС је потврдио да су „мере“ неовлашћено спроведене. Због тога сам чак поднео и кривичну пријаву против окружног тужиоца и истражног судије у Зрењанину, зато што су злоупотребили службени положај и починили дело на штету грађана. И шта се догодило? Нису никог померили с места, а камоли отпустили! - истиче Анђелковић. На питање да ли нас све ово води у диктатуру или анархију, он каже: - Тешко је рећи, јер постоји опасност и од једног и од другог. Зато сви морамо да помогнемо да држава постане што организованија и да правосуђе буде стабилно и независно. Али како то постићи ако можда и о судијама и тужиоцима негде постоји неки компромитујући материјал, ако им се прислушкују разговори? Ко уосталом гарантује да се не прислушкују министри, премијер или председник? Бојим се - нико! Трагедија је што сви мислимо да је свако од нас безбедан, неће то мени да се деси. А сви смо на удару и зато не смемо да ћутимо. Д. Милинковић +++ Афера прислушкивања тресе Мађарску Министри у загрљају хоботнице Пуних месец дана мађарску јавност потреса још један „вотергејт“, ко зна који по реду, јер прислушкивањима и прикупљању компромитујућих података о политичким или привредним противницима као да нема краја. Чују се и оцене да се ради о највећем скандалу откако је у нашем северном суседству промењено друштвено-политичко уређење и да се мађарска демократија, стара свега 18 година, нашла пред најтежим испитом. Сви се, пак, слажу да је у најновију аферу прислушкивања дубоко уплетен опозициони Савез демократске омладине (Фидес), а да владајућа Мађарска социјалистичка партија (МСП) настоји на невешт начин да искористи шансу и поврати давно пољуљани углед. На удару критике нашле су се и службе државне безбедности, које су поново показале да више служе политичкој олигархији него држави и народу. Бивши агенти У Мађарској, земљи са 10 милиона становника, постоји чак пет служби националне безбедности: по две цивилне и војне и једна стручна, која пружа техничке услуге свима, као и полицији. И цивилна и војна имају обавештајни сектор (према домаћим грађанима) и контраобавештајни (према странцима), чији делокруг рада често није сасвим разграничен. Свака влада, а било их је до сада пет у историји мађарског вишестраначја, доводила је своје људе на чело Информационог (обавештајног) уреда (ИХ) и (контраобавештајног) Уреда за националну безбедност (НБХ) у Улици Микша Фалк у Будимпешти, не водећи много рачуна о стручности кадрова. Они стари су доспели на улицу или нагло пензионисани, неки чак и у 42. години. Добар део њих формирао је паралелне тајне службе, радећи у сенци исто што и раније. То се догодило и Јожефу Хорвату и Јаношу Тоту, који су 2002, када је Фидес с Виктором Орбаном на челу изгубио на изборима, морали да напусте „фирму“, иако су у њој годинама били на високим положајима, с тим да је први био задужен за екстремне левичаре, а други за цркву. Своје знање и везе су покушали да уновче у приватној сфери, а пре него што су одлучили да оснују заједничку агенцију за прикупљање података, Тот се окушао у казину хотела Грешам. Добио је отказ, јер није успео да онемогући једног пасионираног госта да редовно добија на џек поту, чиме је оштетио фирму за 30.000 марака. Хорват и Тот су, тако, формирали предузеће под акронимом УД (Ултима дата), које је у кратком временском року успело да пронађе људе у националној безбедности, пореској управи, појединим министарствима, полицији... Мрежа је имала све одлике хоботнице, какву је својевремено изградила сицилијанска мафија. На волшебан начин стручњаци Ултиме су уградили софтвер у централни компјутер НБХ, а могли су да читају и и-мејл поруке руководилаца у Молу, Мађарском нафтном предузећу. Располагали су таквом врхунском техником да полиција након претреса седишта агенције није успела да одгонетне шта се на њиховим хардверима налази. Утврђено је да су „ултимаши“ пратили, прислушкивали и скупљали податке о министру привреде и регионалног развоја Гордону Бајнаију, којег неки виде као наследника актуелног премијера Ференца ђурчања, затим државном секретару у Министарству финансија Ласлу Келеру, председници конзервативног Мађарског демократског форума (МДФ) Ибоји Давид и многим другим. Загонетни дискови У јеку афере, док је полиција по налогу ИХ почела истрагу, у јавности су се појавили загонетни дискови с тонским записима разговора Хорвата и Тота с неким познатим личностима, који би могли да буду чак и поручиоци илегално прикупљених података. Из тих снимака, стављених на интернет блог Ју тјуб, могао се чути дијалог двојице шефова с високим функционерима Фидеса, Ласлом Кевером и Ервином Деметером, који су за време Орбанове владе (1998-2002) по две године били министри за националну безбедност. Објављен је и разговор с најбогатијим држављанином Мађарске, власником ОТП банке Шандором Чањијем, који се у кулоарима такође помиње као могући будући премијер. чуо се, најзад, и захтев потпредседника опозиционог МДФ Корнела Алмашија да УД нађе било шта прљаво о његовој страначкој шефици госпођи Давид. Алмашијев предлог је, опет на непознат начин, доспео до Ибоје Давид и она га је одмах дала на увид јавности и поднела кривичну пријаву. Све се то, пак, догађало три недеље уочи изборног конгреса МДФ, на којем је Алмаши требало да буде једини противкандидат актуелној председници. Након избијања афере Алмаши не само да је морао да повуче кандидатуру, већ је искључен из странке, па је Давид по шести пут изабрана на ту функцију. Фидес и МДФ су формално на истој страни, обе странке су десничарске и налазе се у опозицији, али у пракси једва да сарађују. Давид се, наиме, годинама одупире настојању Орбана да Фидес буде једина релевантна странка на десници, односно да се све друге утопе у њега. Зато је било у интересу Фидеса да на чело МДФ дође неко помирљивији. С друге стране, на конзервативној страни постоји група интелектуалаца која сматра да би Фидес без Орбана боље профитирао, пошто је овај већ два пута изгубио на изборима, а међу домаћим и страним аналитичарима је оцењен као велики популиста, који не би могао успешно да води мађарски брод у још једном мандату. У том замешатељству „свих против свакога“ најекспониранији је постао министар за националну безбедност ђерђ Силваши, који је оптужио своје претходнике из противничког табора да шурују с „мафијашима“ и не бирају средства да се поново домогну власти. Симптоматично је да на те оптужбе није реаговао Кевер, председник Скупштине Фидеса, познат као највећи „јастреб“ те партије, већ је одбрану препустио Деметеру, који се задовољио констатацијом да се ради о обичној „сапунској опери“ Силвашија, иначе десне руке премијера ђурчања. У Бондовом стилу Тим поводом један утицајни дневни лист је у коментару закључио да „нема ту сапунске опере, већ је остала само прљава проза“, а аустријски публициста мађарског порекла Паул Лендваи је констатовао да је у Мађарској створена двострука власт, унутар које државне и приватне тајне службе воде отворене политичке битке. Из западног суседства стигла је и оцена да се унутрашњополитичка борба између МСП и Фидеса, односно ђурчања и Орбана, води уз употребу свих средстава коришћених током снимања филмова о Џемсу Бонду, због чега је Мађарска у породици Европске уније постала „проблематичан случај“. - У Мађарској многи носе путер на глави, скривају приходе, избегавају плаћање пореза или имају љубавнице. Живе у вечитом страху да ће њихова тајна избити на видело, а неки покушавају да контранападом смање ризик - изјавио је недавно бивши шеф оперативних акција ИХ Ласло Фелди. Последице је, за сада, сносио само шандор Арнот, посланик Фидеса у мађарском парламенту, који је на једну интерпелацију управо поводом скандала прислушкивања непримерено реаговао. „Висићеш“, рекао је државном секретару за националну безбедност Имреу Иванчику, након што је овај завршио одговор на посланичко питање шта ресор конкретно ради у поменутом случају. Након тога Арнот је поднео - оставку. Срђан Басић http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text2.html |