Реаговање поводом теме „осликавање храма Светог Саве, објављеног у НИН-у бр. 3132

 Непознато у православљу

Осликавање унутрашњости Храма има две основне улоге - да помогне вернику да саучествује у свештенослужењу кроз разумевање Цркве и да га својим садржајем и лепотом побуди и олакша му молитву Богу

Након објављеног текста „Осликавање Храма Светог Саве" у НИН-овом божићном броју, на адресу наше редакције стигло је писмо двојице професора са Београдског универзитета, који поводом изнетих чињеница у том тексту и приказа могућег изгледа Храма у 3 Д верзији истичу:

„На основу разговора са архитектом Драгомиром Ацовићем, Биљана Бошњак је ексклузивно приказала будући унутрашњи изглед новог храма Светог Саве у Београду, преко 3 Д макете. Како је истакнуто, то је највећи храм у православном свету. Зато би та грађевина требало да траје најмање колико и узор, црква посвећена светој Софији (мудрости) у Константинопољу (Цариграду), дакле најмање 1.500 година, и да утиче својим изгледом на потоње храмове. Тако велике подухвате у којима учествују сви грађани Србије, и тако скупе, треба добро одмерити, јер ће по њима будућа поколења судити о свима нама: у каквим смо друштвеним и привредним околностима стварали, колико смо имали знања, надарених уметника и занатске способности да створимо трајна дела. У чланку се спомињу неки давно постављени стандарди, и не сумњамо да је један од основних био поштовање православног предања и традиције СПЦ. Приказана макета је у том погледу збуњујућа, јер су многа усвојена решења потпуно непозната у православном свету.

Осликавање унутрашњости храма има две основне улоге, прво да помогне вернику да саучествује у свештенослужењу кроз разумевање Цркве, као заједнице са историјом од настанка света до његовог свршетка, и друго, да га својим садржајем и лепотом побуди и олакша му молитву Богу (сетимо се како су Руси, по Несторовом летопису, због лепоте Свете Софије и појања у њој одабрали православну веру). Има ли тога у оном што нам је приказано о 3 Д макети осликавања Храма Светог Саве? Спомињу се бројни уметници, уметничка слобода негде више негде мање, приказани су различити стилови на илустрацијама, али сви трећеразредни. Спомиње се величина цркве као проблем за осликавање, што је заправо изговор за промену православне традиције. Наводно, лик Христа у куполи би био сувише велики да се прикаже на уобичајен начин. Зато је изабрано приказивање Христа у Вазнесењу, па је Христов лик постао мањи од ликова јеванђелиста испод куполе. Ту Христос босих ногу на (планети) земљи, седи на дуги (дакле после кише?) и благосиља са две руке (равноправност руку?)! Као да не постоје бројни узори за икону Вазнесење, на пример, онај у куполи Светих апостола Пећке патријаршије, па је зато преузета икона неке секте. Уместо да су испред и бочно од иконостаса, Благовести су предвиђене на зидовима у олтарском простору, реметећи редослед збивања, јер за ауторе пројекта историја очигледно не постоји (дакле ни будућност).

У олтарској апсиди, уместо евхаристије са апостолима или поворком архијереја, и пресвете Богородице „шире од небеса", предвиђа се сликање Христовог силаска у ад, и то на необичан начин (не виде се оборена врата смрти, ни свезан ђаво), а изнад наводно „Силазак Светог духа на апостоле". Ту су апостоли приказани индивидуално, како се приказују на појединачним иконама, и то погрешно.

На пример, свети Петар нема кључ, свети Павле не држи књигу, а само један апостол држи крст (мученика) и то као неку метлу. Изнад њих је крст (зашто, зар је крст симбол Светог духа?) са неким венцем од лишћа. Апсурдно, на супротној, западној страни Храма, такође је приказан „Силазак Светог духа на апостоле", али на православан начин! Изложени предлог је само макета, дакле не значи да су то коначна решења, али неуобичајено и неумешно раније осликан источни део параклиса светих Ермила и Стратоника опомиње на опрез. Наиме, поред осталих неподопштина, у њему је пресликан познати „Бели анђео из Милешеве" - ваљда се некоме допао - али какав је смисао приказивање неког анђела или арханђела како седи, као на неком грађанском портрету, у олтарском простору?

Замишљен иконостас је још необичнији, потпуно непознат у православним (и унијатским) црквама (римокатолици га не користе). Као да је предвиђен за разгледање са обе стране, дакле за туристе. Наиме, то није уобичајена олтарска преграда, већ низ паноа са сликама (иконама?) на обе стране(!), које су осветљене рефлекторима. Са бочних страна тих паноа може слободно да се пролази, што значи да нема посебног олтарског простора - светилишта, а самим тим ни уобичајеног свештенослужења. Нема улаза у проскомидију и ђаконик, Часне двери нису приказане. Некакав „сакрални" простор обликован је на средини тих паноа, под златастом куполом, постављеном на осам стубова. Спреда је на куполи приказан двоглави орао, па испада да је купола некакав вид војничког шлема или митре са грбом - шта ће то у хришћанској цркви? У средини, испод куполе - шлема или митре, налази се монолитни блок, као жртвеник, на чијим су угловима изгледа рељефно приказани симболи јеванђелиста, као, јеванђелисти симболично држе олтар, што је за хришћане бесмислица. Да подсетимо, часна трпеза је у првим вековима хришћанства прављена у виду стола са  четири ноге, понекад са местима за 12 апостола и Исуса Христа, а затим у виду стола од камене плоче на једној стопи у средини, и покрива се чаршавом; тако је било код православних до данас.

На главној западној фасади, изнад северног улаза предвиђена је икона светог Саве и светог Симеона, а над јужним улазом икона са три (српска) светитеља - два архијереја и једним монахом. Над средишњим улазом је неприкладно предвиђена икона Распећа, са ликовима мањим од оних изнад бочних улаза; да је ту приказана икона пресвете Богородице са Христом дететом, била би одговарајуће већег лика од оних над бочним улазима. Али, ако је храм посвећен светом Сави, зашто он није сам приказан над главним вратима? Обично се посвета цркве приказује над улазом. Онда би над бочним вратима требало да буду иконе светих Ермила и Стратоника, којима је посвећен параклис, и светог кнеза Лазара, коме је посвећена такозвана гробна црква.

На крају да се осврнемо и на приказан будући изглед простора унутрашњости Храма Светог Саве. Ту упадају у очи четири бандере (канделабри), постављене на четири угла испод куполе. Тај начин осветљавање Храма делује вулгарно, јер Храм своди на јавно место налик тргу, са уличним светиљкама, то не треба објашњавати, јер сви знају како се користе уличне бандере. Зашто нема уобичајеног хороса - полијелеја, у виду венца окаченог о таваницу, на коме би се нашло место и за двоглаве орлове (као у Дечанима), које толико воли Д. Ацовић? Зашто прозори не дају довољно светла? Постоји ли анализа потребне осветљености и усмерења светла, јер се о томе некада и те како водило рачуна?

Да закључимо: аутор, односно аутори, описане 3 Д макете као да нису читали Свето писмо, нити су упознати са православним свештенослужењем, и са смислом избора и распореда икона на зидовима Храма. Чини се да се стандарди постављени тридесетих година прошлог столећа за изградњу нашег саборног храма све више напуштају, а јавност о томе мало зна. Треба рећи на време шта не ваља у пројектима који се финансирају нашим новцем, а за нас и за генерације наших потомака, пре него што се новац потроши и лоши пројекти остваре. Било би добро да се и ми и они поносимо пред другима када их доведемо у тај храм, не само зато што је највећи и најскупљи. Да ли ће тако бити зависи од нас, данас.

Ђорђе Јанковић,

Филозофски факултет, Београд

Александар Бачкалов,

Музеј Приштине, Београд

Извор: „НИН“ бр. 3134, 20. јануар 2010.

Приређивач: „Борба за веру“