header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Предраг Мирковић: Јесмо ли достојни наших предака?
Предраг Мирковић: Јесмо ли достојни наших предака? Штампај Е-пошта
понедељак, 24 јануар 2011
         Јесмо ли ми данас достојни тих наших предака, или је све кренуло неком опасном стрампутицом. Манастири углавном једва опстају, добар део свештеника претвара се у парастосочитаче, водосветаче и колачосекаче, новатори долазе у сукобе са верницима, цркве се поново празне, хајке, као начин обрачунавања у титовском периоду, када није било места у којем није покренута бар једна хајка на неког, преселиле су се из прљаве политике у Цркву. Позив римском папи да дође упућује српски патријарх такорећи сутрадан по избору, док „европејски“ епископи не престају да збуњују народ непромишљеним изјавама.

+++

Предраг Мирковић, публициста

БЕДЕМ КАТОЛИЧЕЊУ И ТУРЧЕЊУ

Опасност од покатоличавања, са севера, и све присутнија навала турских мухамеданаца, са југа, натерала је кнеза Лазара да подстакне зидање читавог низа манастира у Браничеву, када га је припојио својој држави.

Браничево је у општем распарчавању српске царевине приграбио властелин Бранко Растислалић. Његов син Радич Бранковић, не марећи много за све присутнију опасност, но учвршћујући своје господство, оружјем се супротставио кнезу и – изгубио битку.

На браничевском простору било је само неколико манастира, подигнутих у време династије Немањића: Јаковљев манастир, Тршка црква и Витовница. Премало за велике претње.

Први манастир саградио је кнез Лазар у Горњачкој клисури,. То је данашњи манастир Горњак. Сматра се да је ова кнежева задужбина завршена 1378. године. И отад па до смрти кнежевог сина деспота Стефана 1427. године, који је наставио очеву бригу о јачању духовне снаге народа, овде као и у целој својој држави, у Браничеву је саграђено више од 40 манастира.

Манастир Горњак - задужбина кнеза Лазара

Шта је навело ова два толико особена српска владара да покрену Браничево на тај велики подвиг и то у време када се цео Запад бавио подизањем тврђава за одбрану?

Духовно богатство трајније од бедема и тврђава

Кнез Лазар и деспот Стефан знали су да њихов народ може сачувати само непомућена и чврста – православна вера, којој су они били потпуно предани. У њој су налазили одговоре на сва питања опстанка свог народа и уз њену помоћ долазили до непролазне истине: да ће све материјално, што је човек створио, пропасти катад, само ће духовно трајати у недоглед.

Притиснути непријатељима са којима су исходи битака неизвесни, свети Кнез и син му Деспот Стефан изабрали су сасвим супротан пут од западног, осокољеног силом и богатством Окренули су се јачању духовне снаге народа, чврсто уверени да ће њихово дело живети вековима. Стефан ће написати у Повељи манастиру Хиландару из 1405. године о свом оцу да је био „храбар душом и вером најтврђи“. О самом боју на Косову, за које неумни данас говоре да је „само обично парче земље“ - Троношки летописац о Кнезу каже: „Имаше на себи шеснаест рана, када се успео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена“.

Цео животни пут кнеза Лазара био је прожет православном етиком: живи да би чинио добро другима. Што значи, учини све што можеш за свој народ да би он опстао и памтио те вековима.

Знали су и кнез Лазар и деспот Стефан да јачи непријатељи могу порушити куле и градове и поробити њихов народ, а онда поробљене силом или милом преобратити у своју веру, па потом их окренути против вере својих предака и нагнати да забораве и претке, и славе, и светиње, и онда их пустити да лутају кроз време и просторе, не знајући ко су били и шта ће бити.

Лазар и Стефан су се окренули духовности.

Уместо тврђава, кнез Лазар је почео да гради манастире у Браничеву. Наравно, уз блиску сарадњу са патријархом Српске православне цркве Спиридоном, који му је био велики ословнац у учтвршћивању вере на браничевским просторима, вековном попришту ратова Угра, Византинаца, Бугара и Срба. Саградио је прво Горњак, а потом Орешковицу, и тиме својој властели и богатим људима ставио до знања шта се мора чинити.

Оно што се догађало после зидања Горњака, било је дотле незамисливо. Само у Горњачкој клисури, у близини Лазареве задужбине, саграђено је још дванаест манастира: Шупљаја, Црква Везиља, Духовник, Орешковица, Горња Пречиста, Митрополија, Свети Никола, Доња Пречиста, Ђеринац, Свети Стефан, Свети Јован, Војшановац, Благовештење, које је подигао његов син Стефан, и Орешковица, кнежева друга задужбина.

Истовремено, зидани су манастири и у осталим браничевским пределима. Њихови ктитори били су кнежеве војводе, челници, имућни властелини, управници рудника. Војвода Богосав саградио је Нимник, а Милош Обилић Туман. Непознати ктитори подигли су манастире: Рукумију, Корабе, Душник, Свети Арханђел, Ваведење код Голупца, манастир Госпођин, код Доњег Милановца, Сви они били су у приобаљу Дунава.

Јужније од њих саграђен је читав сплет манастира, на средишном простору Браничева; Буковик, Пешчаница, Пањевац, Змајевац, Сестрољин, Четерешки манастир, Златарић, Заова, Брадача, Раван, Белобрешка, два манастира Св. Николе код Кучева, па Далша, Свети Димитрије и Маринковац.

Северно од Петровца подигнути су: Мирљево, Поповац, Ћелије, Гршљан, Браник, Ваведење и Благовештење.

Кнез Лазар није размишљао о освајању туђих земаља. Његову земљу прекривали су мутни облаци. Припрема народа за живот у злим временима, која се већ осећају, постајала му је највећа брига. Моћни и силни ће долазити и нестајати, јер је тако било од памтивека, увек са великим лажима о својој доброти и дубоким ниподаштавањем потчињених, а слабији ће, ако не буду имали духовну снагу у себи – нестајати без трага и гласа.

Резултат таквог поимања одговорности владара српске државе и патријарха Српске православне цркве, била је густа мрежа манастира, где се од једног до другог имало путовати само по сат-два. У тако створеним приликама сваки Србин је постајао црква у којој борави Дух Свети.

Једино тако Срби су могли да сачувају своју веру, обичаје, историју, да створе поезију какву ниједан народ на свету нема и да истрају до победе.

Синаити у вери били тврђи од камена

Кнез је међу српске монахе довео синаите, најоданије православне калуђере, несаломиве борце за чистоту вере, спремне на највеће жртве. Никакве новотарије, поготову оне које би мењале смисао вере, нису долазиле у обзир. А новотарије се неким чудом увек појаве у злим временима, кад то моћнима затреба а новатори се понуде.

Свети кнез је прво довео у своју задужбину Раваницу великог подвижника Ромила Синаита. Кад је убрзо саградио манастир Горњак позвао је у њега Григорија Синаита млађег, ученика чувеног Григорија Синаита оснивача исихастичког покрета, по којем су следбеници тог покрета добили име синаити.

За кнежевим примером пошле су његове војводе у Браничеву, па остала имућнија властела, пословни људи и други. Кнежев војвода Богосав саградио је манастир Нимник, војвода Милош Обилић, како предање каже, подигао је манастир Туман, док су непознати ктитори сазидали манастире Рукумију, Брадачу, Заову и многе друге. У манастир Рукумију стигао је Мартирије Синаит, у Туман Зосим, у Благовештење Данил, у Нимник Николај. Око њих су се окупили домаћи монаси, па је Браничево постало бедем одбране православља. са укупно педесет манастира, укључујући ту и оне из ранијих времена.

Остаци Деспотове задужбине Благовештење у Горњаку

Тако је наставио да ради и деспот Стефан, па су саграђени манастири: Благовештење, чији је он био ктитор, Далша код Кучева, коју је по његовом налогу градио светогорски монах, познат као Инок из Далше, црква Богородице Пречисте у Горњаку, чији је ктитор био Илија Десисалић, значајнији властелин деспотов. На левој страни Мораве, у шумадијском побрђу, деспот је подигао манастир Копорин, у којем је сахрањен 1427. године, како је утврдио стручњак светског гласа, академик Србољуб Живановић.

Према неким подацима на размеђу 14. и 15. века само у горњачким манастирима било је око 400 монаха. У сваком 5 селу био је по један свештеник, што се може закључити из турских пореских књига с почетка друге половине 15. века. Та духовна снага могла је да припреми народ за велика искушења. И ојачан у вери народ их је савладавао. Чак и онда када су му Турци палили и рушили цркве и манастире, настављао је да долази на њихове рушевине, или настојао да их поново обнавља. Цркве, грађене махом од дрвета, пресељавао је у забитије пределе, где их Турци неће наћи. Примера има доста: много Црквишта и мнопго Селишта у атарима данашњих браничевских села.

Кроз какав пакао је српски народ морао да прође види се и по томе што ниједан од 50 манастира у Браничеву није изишао из вековне турске окупације у целости. До наших дана стигло је само десет манастира, али после обимних поправки или потпуне обнове.

Манастире је рушила непријатељска војска, али су они остајали у души народа. На њиховим темељима и светим водама народ се вековима окупљао, молио се Богу и опстајао.

Кивот и фреска Св. Зосима

           Јесмо ли достојни наших предака?

Јесмо ли ми данас достојни тих наших предака, или је све кренуло неком опасном стрампутицом. Манастири углавном једва опстају, добар део свештеника претвара се у парастосочитаче, водосветаче и колачосекаче, новатори долазе у сукобе са верницима, цркве се поново празне, хајке, као начин обрачунавања у титовском периоду, када није било места у којем није покренута бар једна хајка на неког, преселиле су се из прљаве политике у Цркву. Позив римском папи да дође упућује српски патријарх такорећи сутрадан по избору, док „европејски“ епископи не престају да збуњују народ непромишљеним изјавама.

А за све то време у први план се истичу папа и екуменизам.

О сарадњи са католицима и припадницима других вера, треба разговарати и стварати услове за приближавање, али ни по коју цену уз заглушујућу галаму „европејаца“, од којих се ниједан други глас не може чути. Тако је почео и Брозов комунизам: уз громогласно узвикивање пароле братство-јединство, без озбиљних разговора о могућностима да се та парола оствари. И, како се завршило? Сетимо се.

Много рђава искуства Српске православне цркве са Римском црквом не дозвољавају да се одлуке доносе преко колена. Само на просторима данашње Хрватске од 17. века до данас покатоличено је небројено много Срба. И у овом тренутку, док ово пишем, то покатоличавање је на делу. На делу је и проглашавање Алојзија Степинца, кардинала католичке цркве за свеца, које само што се није догодило. Један од наших владика се већ поклонио пре коју годину овом злочинцу, боравећи у Загребу, игноришући истину да је тај кардинал један од најодговорнијих усташких злочинаца за монстсруозна злодела над Србима у Јасеновцу.

Својим позивом да папа дође у Србију игнорише то и сам патријарх. Он прелази преко тога да иза канонизације Степинца стоји тај исти папа. Његова Светост прелази преко чињенице да је католичка црква кроз цео 20. век учествовала у сејању мржње против Срба, благосивљајући нападаче на Србију у Првом светском рату, чији су злочини постали познати целом свету, затим у Другом светском рату, и уопште – кад год јој се за то пружила прилика.

За оне који верују у безусловну потребу да се српско православље измири са римским католицизмом наводимо само један пример за размишљање. Када су Аустријанаци уз помоћ Срба, надвладали Турке, а потом завладали Браничевом 1718. године, прво што је урадила аустријска, разуме се католичка држава, на овом простору било је да са католичком црквом тог тренутка крене у покатоличавање Срба. О томе је овдашња аустријска војна команда обавестила Беч. У документу је јасно наведено да је „у околини Београда покатоличено 10.000 Срба“ и најављено подизање „католичких цркава у Голупцу и Пожаревцу“. Срећом, та њихова владавина је трајала само двадесетак година.

Гурање у заборав српског страдања кроз цео 20. век, а тако је почело и садање столеће, Србима није донело, нити ће донети ишта добро. Оно је само охрабривало српске исконске непријатеље и њихове подстрекаче да се још силније обруше на српски народ, чега су и данас сведоци сви Срби, ма где били. На рачун српског народа изрицане су, и изричу се невероватне лажи и уз помоћ моћне пропаганде налазе уточиште по свету. Траба ли Срби за то време да ћуте и живе у некој варљивој нади да ће се моћници смиловати и одрећи својих лажи?

Оно што су знали кнез Лазар и деспот Стефан, и због чега су својим делима показали како сачувати народ, морали би да знају данашњи главари Србије, како у световној, тако и у духовној власти. То би била добра поука из наше историје, ако та историја није већ заборављена.

Извор:

 http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=63:40-&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

Последњи пут ажурирано ( уторак, 25 јануар 2011 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 65 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.