Наш сајт је увек давао интервјуе на захтев свих који су од нас тражили да се изјаснимо о вери коју исповедамо. Пошто смо се увек озбиљно спремали за све разговоре, чак и они разговори које смо имали пре више од деценије и данас су актуелни као и кад су први пут објављени. Зато, поводом петнаест година од формирања, објављујемо интервју датом недељнику НИН, који је - то се слободно може рећи - "азбука антиекуменизма".

+ + +

Новинарка НИН-а Драгана Николетић обратила нам се молбом за разговор на тему екуменизма, што смо и прихватили. Краће изводе из овог разговора госпођа Николетић је инкорпорирала у свој текст под насловом „Њима управља ђаво“, који је објављен у НИН-у бр. 3135, 27. јануара 2011. године. У циљу објективног информисања наших посетилаца објављујемо разговор у целости.

Уредништво

+++

ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ СВЕЈЕРЕС

Зашто је екуменизам свејерес речено обичним речима, тако да разуме и читалац неког световног листа као што је Нин (противници се углавном позивају на аву Јустина не објашњавајући прецизно, па бих молила да то избегнете)?

Не постоји прецизнији и јаснији одговор на питање зашто је екуменизам свејерес, од оног који је дао управо Ава Јустин: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.  Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом ο првенству и непогрешивости папе, човека. Α из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси...“

Ава Јустин још каже да је екуменизам „мозаик јереси и раскола, иконостас заблуда у храму гордоумља“.

Екуменизам све јеретичке организације сматра делом једне Цркве, без обзира на њихово унакажавање Христовог лика. Како су јереси различите, и како их екуменизам све сматра за равноправне Православљу, отуда и назив за екуменизам – свејерес.  Екуменизам релативизује учење и веру православну, и истина губи, а уместо истине добијамо компромис, добијамо свелаж уместо Христа Бога; свелаж, по мери европске идеје, и још шире – по мери процеса светске глобализације и прокламованих људских права на све оно што је пали човек могао да измисли. 

Црква је једна, као што је једно Тело Господа Исуса Христа. И као што Господ Исус Христос не може имати више тела, тако не може постојати ни више цркава. Ово учење екуменизам негира. Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве и сутелесници њеног Богочовечанског тела. Екуменизам као свејерес ове многобројне јеретичке скупине признаје за цркве, а Црква, једна и једина, ослања се на једну јединствену веру- „Један Господ, једна вера, једно крштење...“, каже Св. Апостол Павле (Еф. 4,5).

Постоји само један једини пут којим јеретици могу ступити у Истиниту Цркву Христову, а то је пут покајања –одрицања од њихових јеретичких заблуда. Без покајања, каже Ава Јустин, „неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу 'цркава', о 'дијалогу љубави', ο intercommunio... Јер 'дијалог љубави' могу да обављају и ђаволи: само то је дијалог лажи. 'Дијалог љубави' - али истинујуће љубави. То је она нова, новозаветна, Богочовечанска љубав, која поражава грех, убија смрт, уништава ђаволе и тиме спасава, обожује, обогочовечује, отројичује човека“.

Међутим, једног дана, пре или касније, „цркве“ и религије ће се ујединити. У том хаосу лажи ће чак и изабрани бити у опасности да изгубе свој пут. То ће бити доба Антихриста. Но, Бог ће и у тa најтежa времена сачувати изабране своје - своје „мало стадо“.

Који су све видљиви знаци потпадања под екуменизам, осим служења Литургије са стално отвореним дверима, без иконостаса, са ненамакнутом завесицом током освећивања дарова? Односно, које су то „новотарије“?

Што се тиче литургијских новотарија, од којих сте неколико побројали, њих је укупно тридесетак (тачан списак може се погледати на нашем сајту). За неке од ових новотарија народ зна, јер су оне видљиве на Литургији и у храму, али за многе не зна, јер су саставни део литургијских радњи које свештеник обавља у олтару.

За свештенике новотарце карактеристично је да се небрижљиво односе према припреми за свето Причешће која се, према предању Православне Цркве, састоји од поста, молитве, покајања и исповести. Код новотарских клирика можете се причестити без поста и исповести.

Већи део новотараца су следбеници митрополита Зизјуласа, и по угледу на њега верују да је душа смртна, односно да после човекове смрти душа није свесна, већ да прелази у „стање сна“ и да ће се „пробудити“ тек о васкрсењу мртвих. Ово је, иначе, протестантско учење које су на нашим просторима, до појаве новотараца у СПЦ, ширили искључиво секташи. У складу са овим, новотарци одричу постојање раја и пакла (вечних мука за непокајане грешнике), а све то у циљу „хуманизације“ хришћанства које човека никад није спуштало до мининума, на граници анималног, него га је уздизало до божанских висина. Они такође тврде да у Православљу није важна етика, већ је за спасење пресудна заједница са епископом који је, у њиховој теологији, нека врста микропапе, па чак и више од тога. Јер, на пример, када ђакон на Литургији изговара речи „Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо“, уместо икони Христовој, клања се епископу. Један од водећих српских екумениста, еп. Игњатије браничевски, који је и предавач догматике на Богословском факултету у Београду, учи да се морал мења и да су чак и Божије заповести променљиве. Пошто се догматик увек проверава етиком, црквени реформатори су приступили кварењу догматског учења Цркве, како би оправдали чињења која су противна хришћанском моралу. Јер ако нема раја, нема пакла, нема казне за грехе, онда нам остаје само да једемо и пијемо јер ћемо сутра умрети. Ово, наравно, није тако „јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла“ (Проп.12,14). А Свети Апостол Павле каже: „Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло“ (2.Кор.5,10).

 Увођење новотарија у СПЦ довело је до ситуације да се у храмовима двају суседних парохија Света Литургија служи на различит начин; у једној парохији у храму имате иконостос, у другој иконостаса нема; у једној иконостас постоји, али на њему нема двери, у другој постоји иконостас са дверима; у једној свештеник носи сиву мандију – у другој црну; у једној грчку, у другој српску; у једној свештеник освећује водицу за славу, у другој свештеник каже да то није потребно, јер је то „пагански обичај“; у једној верници посте на прописан начин пред причешће, у другој верници не посте на прописан начин пре причешћа (а причешћују се и без поста); у једној парохији је обавезна исповест пре причешћа, у другој није; у једној имате православне иконе и фреске у храму, у другој на зидовима храма можете видети светогрдно „фрескописање“ новотарских сликара. Видећи ово човек се запита: да ли ове две парохије припадају истој Цркви?

Ако нам простор то дозвољава, истакли бисмо једну суштинску литургијску новотарију, која није видљива верницима, и није довољно позната. То је причешћивање верника честицама извађеним за живе и упокојене. Блаженоупокојени Патријарх Павле је говорио да је ово идолатрија, „јер се честице које се приносе у част светих и за милосрђе према живим и упокојеним, не претварају у тело Христово.“ (Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере). Покушаћемо ово да појаснимо.

На Проскомидији (реч проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина, и уводни је део Литургије) се приноси „у спомен Господа“ само један хлеб. Из њега се вади (Агнец) и бива „сједињење путира“ (уливања вина и воде). Затим се из других хлебова ваде и приносе честице (ово је прави поредак). При свршавању, то јест при освећењу, јереј говори: „И учини овај хлеб...“, а не хлебове, пошто на дискосу постоје и честице. При подизању свештеник подиже само Агнец, а не честице. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице, и да би се сјединили са Христом. Остатке просфора, из којих је извађен Агнец и друге честице, раздаје свештеник после Литургије свима присутним верницима. Свештеници се причешћују одвојено телом (од честица на којој пише Христос) и крвљу из путира. Сада свештеник припрема свете дарове за причешће верника, дроби честице НИ - КА на ситне делове, према броју причасника, читајући при том речи пасхалних (васкршњих) песама и сипа их у путир. Ако нема причасника међу верницима, онда ће сада у путир сипати све честице са дискоса.

Противно овом православном поретку многи новотарски свештеници пред причешће верника сједињују све честице у путир и њима причешћују вернике, уместо да их причешћују искључиво, како је прописано, делом Агнеца Ни, Ка. Тако вам се, рецимо, код њих на Литургији може догодити да се уместо Телом Христовим причестите честицом извађеном за неког покојника, или честицом извађеном за неког од живих који може бити и злочинац.

Које владике осим Артемија нису „на линији“ и зашто се њихов глас не чује?

Одговор на то питање изискује далеко више простора него што то дозвољава један новински напис. Из тог разлога нећемо помињати њихова имена, али ћемо рећи да „на линији“ нису они епископи који се држе догматског учења Цркве и њеног канонског поретка. Таквих епископа, хвала Богу, има.

Ми сматрамо да епископи који нису „на линији“ не ћуте, као што питање инплицира, него да у својим проповедима уче народ Православљу и дају му наду за дане који долазе. 2013. године у СПЦ дефинитивно ће се разлучити овце од јараца (ср. Мт. 25.32). Свако ћутање тада биће јасније и силније од „крика са кровова“, и чуће га сваки правоверни Србин ма где да се налазио. А у времену које је пред нама, свима нам је потребно стрпљење, братољубље као и истрајно мољење за наше православне епископе.

Који сматрате да су разлози зашто патријарх Иринеј инсистира на екуменизму, лично убеђење или нешто друго (уколико то можете да коментаришете)?

 „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човечијег који живи у њему?“ – каже Свети Апостол Павле (1. Кор.2, 11). Mи о тим разлозима можемо просуђивати једино по досадашњим патријарховим јавним иступима. Без сумње, српски народ је добио патријарха каквог и заслужује. А духовно стање српског народа данас пророчки је описао Свети Владика Николај у својој „Небеској литургији“: "Нису Срби као што су били, / Лошији су него пред Косовом,/ На зло су се свако измјенили.../ Господа се српска измјетнула,/ На три вјере оком намигују, Ал' ни једну право не вјерују, Православље љуто потискују./.../ То је стање Лаодикијске цркве - Цркве последњих времена. Ову Цркву карактерише млакост и равнодушност у Вери: „Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући да си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3,15).  Уколико се има у виду све горе речено, постају јасни разлози екуменистичког настројења патријарха Иринеја, његов екуменистички говор у Бечу, почетком септембра 2010. године, његово учешће у католичкој процесији, његова изјава да је екумениста, као и паљење ханукалних свећа у Београдској синагоги...

Ако се оно што се сада назива Православном црквом заиста подели (а пукотине су видљиве), како ће се „струје“ међусобно понашати? Претпостављам да ви мислите да ће они „отпасти“ као некад католичка црква, али ми онда реците како су се понашали и осећали православци према католицима након 1054? Да ли ћете њих сматрати већим непријатељима вере него католике?

Срби су један од верски најтолерантнијих народа у Европи, који ником није силом наметао своју веру, нити је спречавао друге да верују по свом закону. У средњевековној Србији римокатолици су имали своје свештенство и храмове, само је било забрањено да православне преводе у римокатолицизам. У Босни је постојала изрека: „Добар човјек, не хвалећи му вјере“. То значи и изрека „Алал ти вера“ – нека ти је Богом проста друга вера, али ти си добар човек. Треба запамтити: православни никада нису имали инквизицију, јер су се држали учења Светог Јована Златоустог: „Јеретичке догмате, противне онима које примисмо, треба анатемисати, а безбожне догмате треба разобличавати. Људе пак потпуно штедети и молити се за њихово спасење“.

Зашто је питање календара тако битно? Ако то није екуменистичко питање, како би се могло назвати?

Питање календара је првенствено екуменистичко питање и неодвојиво је од екуменизма. Зато је оно толико важно за Православну Цркву. На то питање не може се гледати као на изоловано од осталих питања са којима се Црква данас суочава.

Црква је једна и као таква мора имати јединствен циклус празновања, који у основи представља молитвено јединство Цркве. Јер јединство Цркве није административно, дисциплинско или организационо, већ литургијско. Црква није учињена једном како то папа учи - строгом дисциплином и послушношћу претпостављеној хијерархији, на чијем је врху особа која тврди да замењује Христа на земљи, него је Црква учињена једном - Светом тајном причешћа Телом и Крвљу Христовом. Због тога је празнични календар толико важан. Јединство које извире из Свете литургије, једне вере и једног крштења престаје да се види споља када настане литургијска анархија. Облик и речи Литургије, рецимо, прописани су да би све цркве славиле Бога на исти начин. На тај начин, никакав несклад не нарушава литургијску хармонију (литургијски склад у нашој Цркви поремећен је увођењем новотарија). Чак су и музика и иконографија, које се називају литургијском уметношћу, прописане на сличан начин, тако да ни један иконограф или појац не може да слика икону или пева по својој машти, већ је присиљен да прилагоди своју личну вештину и способност обрасцима најстрожијег духовног реализма. Слично томе, календар празника је био прописан да ни један свештеник не би могао да прославља празнике када он то хоће, него да постоји потпуна заједница у молитви међу свим вернима на земљи. А до чега долази уколико се напусти и погази светоотачко предање, видимо данас у Српској Цркви.

Ради илустрације навешћемо један пример који показује неке од последица календарске поделе.

Пре више година у Патријаршијској капели у Београду, у време Божићног поста, о.Атанасије Јевтић служио је Божићну Литургију за грчке студенте (новокалендарце) у Београду. Том приликом је узвикивао: „Христос се роди!“, а цела православна Србија је била у посту. Началствујући Атанасије изгубио је из вида универзални, васељенски карактер Литургије. Литургија је јавна света Служба за цео православни народ, и не може се ограничити само на грчке студенте у Србији, а искључити цео српски народ из дотичне Литургије. Зато је немогуће узвикивати возглас „Христос се роди“ народу српском, који је још тринаест дана у предбожићном посту.

Светим Оцима је требало много труда и Сабора да се уведе тај празнични календар - и све то да би се постигла литургијска хармонија међу православним црквама. Настојање да се календар промени и изједначи са јеретичким календаром, по коме своје циклусе рачунају римокатолици и протестанти, не само да представља нарушавање молитвеног јединства, већ значи и приближавање јеретицима. Нажалост, поједине Помесне Цркве су самостално узеле Григоријански календар и тиме разбиле молитвено јединство Православне Цркве. Ово је код њих изазвало расколе и црквене немире који и данас трају.  И човек се онда пита које добро је тим Црквама донео Григоријански календар? А одмах затим поставља се и ново питање: због чега је уопште напуштан Јулијански календар? А када су се виделе последице преузимања Григоријанског календара, због чега се исте Помесне Цркве нису вратиле молитвеном јединству и Јулијанском календару да би се поправила настала штета и раскол превазишао?

Тврдња да је Јулијански календар потребно напустити и прихватити Григоријански календар због његове астрономске тачности, јесте обичан изговор и обмана. Очи Цркве нису уперене у звезде, него у вечност Царства Божјега. Позната је чињеница да су оба календара астрономски нетачна. И није само реч да се прихватањем Григоријанског календара руши литургијска хармонија и јединство између воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве - такође нарушена.

Може ли неко да замисли ишта горе за Цркву од овог прекида литургијског склада, који нас отуђује духовно не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од Светитеља који су славили и служили Свету Литургију по календару који смо ми одбацили?

Колико је Православну Цркву значајно питање календара, види се и из следећег.

Наиме, 1583. године, римски папа Григорије тринаести, који је променио јулијански календар, у више наврата је вршио притисак на цариградског патријарха Јеремију другог, званог Славни, да га следи у календарским иновацијама. Патријарх је то више пута одбијао у својим писмима, док најзад, исте године, није сазвао Сабор у Цариграду, на коме су поред њега били присутни александријски патријарх Силвестер, јерусалимски Софроније и многи други епископи. Овај Сабор је издао Сигилион који је послан свим помесним православним црквама. У њему се набрајају основне јереси папства и анатемишу се (тј. објављује да су ван Цркве) сви они који их исповедају. Ево дела из овог Сигилиона који се односи на календар: „Ко год не прати црквене обичаје проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их пратимо, него жели да прати новоизмишљену Пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца - нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван Сабора верних.“

Како коментаришете да је патријарх Павле предлагао да се скрати један од постова, мислим баш Васкршњи?

Свеправославна припремна конференција за Велики сабор Православне Цркве поверила је на обраду и предлог Српској Православној Цркви тему под насловом: „Усклађивање Црквених одредби о посту, према захтевима савремене епохе“ (иначе, реч је о Божићном и Петровском посту), а блаженоупокојеном патријарху Павлу, тадашњем епископу рашко-призренском, Синод је поверио рад на овој теми. Патријарх Павле је одговорио Светом Архијерејском Синоду дописом бр. 4363 од 20. децембра 1968, у коме је, између осталог, рекао: „Црква Православна, Црква је Христова по томе што ју је Он основао, дао јој науку и устројство по коме она верује и живи, а изнад свега што је она тело организма којој је глава Он, Христос. Она није власна да у науку Његову уноси нешто ново, што Он није унео, нити да укида оно што је Он установио, него да неизменљивим чува оно што јој је као неизменљиво предато. Све друго значило би издају Христа и Православља. Радикалном изменом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од једне, Свете и Васељенске цркве, али никада Православље. Једна од таквих установа божанског порекла јесте и установа поста.“

Његов духовни учитељ, Свети Јустин Ћелијски, сматрао је да би свако скраћивање постова у данашње време срушило подвижнички карактер Православне Цркве. Што се поста тиче, у наше време, када већ и трговци знају да велики део народа пости, и кад нуде најшири асортиман прехрамбрених производа на којима пише „посно“, и када медицина јасно и гласно каже да је човек пре свега биљојед, било би заиста смешно лишавати оне који то желе права да живе духовно и телесно здраво.

Како коментаришете заједничко паљење свећа патријарха Иринеја са рабином Асиелом за Хануку?

Руска Загранична Црква (аутономна у саставу Московске Патријаршије), издала је саопштење у коме је рекла да не жели да се меша у унутрашње послове СПЦ, али да мора да изрази жаљење због поступка Патријарха Српског Иринеја, који је противан црквеним канонима и православном предању. Канони за такав поступак захтевају одлучење од имена хришћанског (Законоправило Светог Саве). То, наглашавамо, не значи да су Срби антисемити, јер ни један народ у Европи није показао више састрадање према Јеврејима од српског народа. Ми нисмо против ни да СПЦ одржава добре односе са свим традиционалним верским заједницама Србије, али учење Цркве забрањује учешће у било каквом религиозном обреду других верских заједница и кршење тих правила је преступ који се не може објаснити никаквом потребном за иначе веома пожељним односом разумевања према људима других вера.

-Крај разговора-

+ + +

Драгана Николетић

Њима управља ђаво

Извор: НИН бр. 3135, 27. јануар 2011.