Приватност у 21. веку: Интернет као Велики брат (1)

Приватност на интернету не постоји, сајбер мрежа је под будним оком шпијуна, сваки корак његових корисника се прати, сакупљају се подаци и брижљиво се стварају психолошки профили. Сајбер криминалци имају увид у све што радимо на рачунару!

На основу интернет страна које се често посећују, података, фотографија и статуса на Фејсбуку или Мајспејсу, сазнаће све о човеку на кога су ставили шапу. Имена чланова породице, његове емотивне проблеме, где ради, живи, да ли више воли позориште или биоскоп...

А уколико је, којим случајем, рачуне плаћао преко интернета и тако укуцао број кредитне картице, највероватније ће бити покраден. Јер пљачка је, углавном, крајњи циљ интернет шпијунаже...

На овај начин, само из џепова грађана Америке, лане је извучено око пет милијарди долара! Амерички савезни службеници тврде како је крађа идентитета једна од најбрже растућих врста криминала у земљи.

Стручњак за интернет преваре Саша Прибићевић каже да се крађа идентитета, а самим тим и крађа са кредитних картица, у Србији дешава годинама уназад, али српска полиција и банке упорно избегавају да причају о томе.

- Овим проблемом у Србији се бави полицијска јединица за високотехнолошки криминал. Када неко на овај начин буде покраден, може само да ангажује адвоката и правду потражи на суду.

Међутим, чак и ако добије спор, суд исплаћује тако малу накнаду штете, да му се уопште и не исплати да улази у ту причу - каже Прибићевић - а не постоји начин заштите на интернету!

Једном укуцан податак, заувек остаје у мрежи. Сваки покушај да се обришу трагови потпуно је бесмислен. Нема антивирус програма који може то да контролише.

Хакерима је потребно свега два дана да пратећи ваше трагове покупе све информације које су им потребне.

Чак се и мејл користи за прибављање података. Није тешко да хакер провали пасворд и ради са туђом интимношћу шта му се прохте. Неретко се дешава да са мејла неког корисника почињу да пристижу увредљиве, па чак и узнемирујуће поруке његовим пријатељима и пословним сарадницима.

Ни насиље на интернету није необична појава. Једно истраживање у Хрватској показало је да чак 18 одсто деце старости од 12 до 14 година било жртва неког облика насиља преко интернета.

Са друге стране, чак 11 одсто деце изјаснило се као интернет насилници. Од деце која су била изложена учесталом насиљу на интернету, 62 одсто изјавило је како је насилник био њима позната особа или чак друг из разреда.

Интересантно је то да су девојчице чешће жртве, али и чешћи насилници на интернету од дечака. 

Компјутерски стручњаци кажу да сваки клик мишем оставља траг ономе ко жели да уђе у наш живот. Већина интернет страница које корисник посећује може на рачунару оставити малу датотеку, такозвани колачић.

Помоћу ње се може пратити колико често корисник посећује одређену страницу.

Слична ствар је и са претраживачима који могу пратити ИП адресу, шифру од највише 12 симбола која практично представља име и презиме датог рачунара, под којом се укључује у мрежу.

На тај начин се може доћи до података о времену претраживања, кључних речи које су коришћене, па и шифри.

Ствари постају знатно озбиљније када корисник почне активније да уноси податке о себи, на друштвеним мрежама као што су Фејсбук, Твитер, Мајспејс...

Ове мреже захтевају да се унесе право име и презиме. Фотографије, поруке и остали подаци који се затим на тим мрежама остављају, делови су слагалице које остављамо на милост криминалцима.

Слободан Карановић, директор београдског Завода за информатику и статистику, каже да је ово све заступљенији проблем у Србији, а да су највећи кривци пиратски софтвери, које према последњем истраживању Мајкрософта, користи чак 62 одсто грађана Србије.

- Коришћењем интернета са таквих софтвера крстари се по разноразним сајтовима који су, пре свега, несигурни. То су, између осталог, они на којима вам нуде разну робу и услуге.

Ако вам при том не траже никакве податке, име, презиме, адресу, требало би да знате да никакву услугу овде нећете ни добити.

Тај сајт је искључиво намењен за крађу личних података. Када користи оригинални софтвер, корисник је заштићен. Прави софтвер има свој кључ који га при сваком прикључивању на интернет декларише као легалног корисника. Самим тим, његов претраживач неће му ни показивати ризичне сајтове - каже Карановић.

Уколико се ништа од ових основа заштите не примени, корисник интернета ће се највероватније упецати. Пецање или фишинг, заправо значи да неко вреба његове бројеве картица, шифре за приступ рачуну у банци и свему осталом што води до новца...

Фишинг може да се обави преко неког шпијунског програма који се уселио у рачунар и који је у тренутку куповине преко интернета пресрео податке. Други данас врло заступљен метод је путем мејла.

Типичан пример је да стигне порука наводно из централе банке, у којем се клијент моли да уђе на налог и провери стање на рачуну, јер су имали неких проблема. Уколико послуша савет и кликне на линк банке прослеђен у мејлу, одлази на лажну интернет страницу. У форму за унос, уписује своје податке и истог момента је упецан. Шифре су прослеђене, а рачун ће брзо након тога бити опљачкан.

          Највећа сајбер крађа

Највећу интернет крађу обавио је Алберт Гонзалес са Флориде, који је уз помоћ двојице Руса компјутерском провалом у базе података великих малопродајних мрежа украо податке о власницима 130 милиона кредитних и платних картица.

Бројеве картица и друге личне информације прослеђивали су у Украјину, Летонију и Холандију. На крају овог ланца налазили су се они који су украдене бројеве картица користили за куповину преко интернета или су правили лажне кредитне и платне картице у чије су магнетне траке уносили праве податке.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/113814/Privatnost-u-21-veku-Internet-kao-Veliki-brat-1

Напомена: Постављање фотографије у текст наше- прим. "Борба за веру"