Зашто су ти људи све то радили? И, уопште, зашто се такве или сличне ствари непрестано чине, па и данас? У налету безверја, које је било важна преокупација атеистичке власти, слуђивавње народа ишло је до невероватности. Уосталом, као и увек кад се народу силом намеће нешто што неће служити њему, већ подупирачима зла и превара, што се награђивало великим становима, добрим запослењима, високим положајима. Помагачи су били спремни да служе и црном ђаволу, само ако ће од тога имати корист. Зато кад Савез комуниста више није могао ништа да пружи, велика већина његових „верних“ чланова је одмах потрчала у друге партије или је реформисала ону комунистичку.

Само се у смутним временима, а код нас она трају од Другог светског рата, могу дешавати огрешења каква се ни у машти не могу створити. Чак и сада, после више од пола века, остаје нејасно зашто је онај несрећник из села Клење напунио канту бензином, ставио на свој мотоцикл, дошао до најсветијег места у свом селу бреста-записа, по процени стручних људи старог до 800 година, полио га бензином и запалио.

По казивању Раде Гајића, дугогодишњег члана Епархијског одбора и тада председника одбора цркве у Клењу, с којим је овај аутор разговарао 1998. године, стабло бреста једва да су раширених руку могла да обухвате четири човека. Недалеко од њега била је стара клењска црква, кад је село било на левој обали Пека, порушена 1735. године.

Несрећни Брозов јуришник, један од оних што су подврискивали у „титовом колу“: „имам капу са три рога и ратујем против Бога“, није стигао да се каје због тог свог нечовештва, нити да исприча каква га је то сатанска сила натерала да све тако уради. Погинуо је недуго затим. Док је јурио оним истим мотоциклом слетео је с пута и ударио у дрво.

Неки Г. из Мале Бреснице, међутим, имао је више деценија за кајање због злодела над свештеником из Клења Григоријем Волковом почињеног 16. фебруара 1943. године. Тешко је боловао и умирао, али се није кајао. Веома доброг свештеника, руског емигранта избеглог пред Лењиновим револуционарима, партизански штаб је осудио на смрт, зато што је говорио да комунизам није Русима донео ништа сем бескрајних патњи и прогона. Једна група партизана га је на превару ухватила, а онда су га одвели у Малу Бресницу на стрељање. Егзекутор је повукао ороз, али пуцањ није одјекнуо. Пробао је још неколико метака, али ниједан није опалио. Свештеник је покушао да се спасе бекством са стратишта. Настала је забуна. И, тада је за њим полетео тај Г. Сустигао га је и убио - будаком.

Касније, док га је М.Ђ. возио својим аутом у Пожаревац на дијализу, Г. је говорио: „Да не убих онога попа, данас не би имао борачку пензију. Како би путовао и плаћао лечење?“ За њега је, ето, тај злочин био само уносан посао.

У последње време све су већа огрешења према светињама попут манастиришта, светих вода и записа, које трагачи за дукатима и старинама или небрига одговорних немилице уништавају. Темељи манастира Браник, на Браничкој реци код Кладурова, не тако давно минама су разнели, па се сада тамо може видети само гомила камења. Починиоци никоме нису познати, па њихове судбинене не можемо пратити, као што ништа не знамо ни о судбинама оних који су динамитом разнели зидове свете воде Бегановац, саграђене још у време Римљана. Повише тог извора био је прекрасан крстом означени храст, велике старости. Копали су под њим непрестано, тражећи закопано благо. Прошлог лета су се и последње гране храста осушиле.

Рекли бисмо да се најпотреснији случај догодио на неких 15.-так километара од Пожаревца, где су смештене све институције за заштиту вредности вере и свеколике културе. У пољу повише Костолца багером је порушена светиња Корабе, чији извор је озидан, судећи по напису на каменом прстену бунара, у 14. или почетком 15. века. Капела над њим подигнута је 30-тих година 20. века, као скромна грађевина. Не том месту је требало да се отвори дневни коп за вађење угља, веома значајан за термоелектрану, што се тешко могло избећи. Оно што се морало и могло да уради у таквим приликама било је – да се капела, заједно са каменом којим је озидан плићи бунар, пажљиво растури и пренесе или у оближњи манастир Рукумију, уједно и најпосећенији манастир у Браничеву, или у порту нове костолачке цркве. Одговорни за заштиту су ћутали, па је управа донела одлуку да се капела поруши. Преко тога се прешло, као да ништа није било.