Подсетник за, свесно или не, заборавне Православце

- Позив за „Молитвено окупљање православаца“  пред екуменском Патријаршијом, субота 5. фебруар, 11 часова-

 Христос по среди нас - свим православцима ма на како их чудном месту живљења овај братски поздрав сусрео! 

У време ово, кад су вештаствене рукотворине људске постале „мобилне“, а невештаствена српска побожност „статична“, и како се покољења словесна рода овога, заједно са нама или лакомисленима или поплашенима, не би стопила у један залогај врагу који нас вековима мерка прогутати, молимо Вас да се придружите нашим молитвеним трудовима пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито сваке прве суботе у месецу (наравно, у 11. ч.) као и сада 5. фебр. 2011, када традиционално дозивамо у припомоћ и нашу сабраћу у Христу из унутрашњости Србије (молитвено саборно место је на углу улица Кнеза Симе Марковића и Иван-бегове, 200 m од Патријаршије).

Подржавајући и све остале видове супротстављања притајеном унијаћењу нашег народа, које се углавном врши кроз глумачко-сценске приказе црквених властољубивих вођа крштеног српског народа, подсећамо на обавезу побожних да у временима када се и сами темељи Вере нам Свете поткопавају, покажу елементарну жртву за Христа и ближње.

Ако од два брата један остане православан, а други постане јеретик, овај православни не може се само окренути од њега и отићи у шуму препуштајући ономе да нашироко наставља саблажњавати ближње његове, народ његов. Православни хришћанин таквога управо мора у стопу пратити, и из искрене љубави (или само бар обавезе пред Господом) дозивати натраг, а само то дозивање (спојено са опомињањем откуда је отпао) ако и не уроди плодом обраћења истог, оно ће увек постојано бити непрестано смерно разобличење сваке његове и речи и дела које је успут посејао. Ширу могућност исповедања Вере, са надом на Откривење Божије Које једино и може повратити многе данас повратку на Пут Истине и Љубави Божије, не можемо задобити уколико се данас ослонимо само на једина два тренутно доступна начина исповедања Вере (путем интернета и салонских трибина).  Јавна и далекометна реч смерног исповедништва је неопходна и обавезна ради свих и за све. При оваквом стању у медијима, она се најтеже онемогућава и највише се чује управо са улице, а нарочито са оваквог места подно прозора изворишта саблазни општенародних. И, притом, далекометнија је кад је са већим смирењем.

Удружења, покрете и странке (сем хришћанских братстава) овде нити зовемо, нити примамо, али очекујемо молитвену припомоћ побожних који знају речи Светих, и који, по моћима, живе по њима, оних који знају како би се Светитељи понели данас и овде, у овој јадној и непокајаној српској стварности.

Истином се живи кроз покајање, а Она, тј. Христос, исповеда се устима на спасење. Исповедање Истине мора бити ради спасења себе и свих –  и са неустрашивошћу и добронамерношћу. Са неустрашивошћу, јер је смирењем у Господу и Господа ради, а са добронамерношћу јер је и сажитеља наших ради. Јер нећемо ми спасити Истину него Она све нас. Свети Јован и истрајно кораше Ирода „не можеш ти имати жену брата свога“, али га се овај и бојаше и „радо га слушаше“, иако огрезао у греху осећао је, поред страшног укора и добронамерност Јованову, али нажалост Иродијада и пакао превагнуше у избору његову.

Оци, браћо и сестре, помозите нам смерним молитвеним присуством својим, да уз благослов Господњи створимо православни отпор самој лажи и јереси, које нам вукове и демоне уводе у тор стада које се још није поштено излечило ни од  „чари“ комунизма, а већ му пред срцем и носем нуткају и туткају  – екуменизам и глобализам, и претећи фронталним, уметнички скривеним, духовним потопом за 2013. год.

Неминовно је да долазе бурне године и истиче време да православни дуготрпељивим смерним молитвеним сведочанством пред Господом и народом освете очи, улице и домове престоног града овога, јер, насупрот, уколико се закасни све ће се препустити немирним покушајима решавања напречац.

Исповедништво је обавеза души, спасења ради, а мучеништво је нарочити призив Господњи. Дошло је време да онај који је молитвом и тајним подвигом и стекао одређене врлине погубиће их, уколико не буде био, или бар, по моћима својим, покушавао да их запечати исповедништвом Христа Бога свога на Кога устају данас са свих страна, а, што је најгоре, управо изнутра - из Светоимене Патријаршије. Онај који је такво зло урадио давно речима „Онај кога целивам Тај је – држите Њега“, показаће се много мањи грешник од оних који огромним новцима данас зидају унијатске задужбине по Нишу (под привидом љубави православља)  и 125 спомен кућа „хришћанским“ земљама (велика латинско-патријаршијска превара(!) јер хришћанских земаља у којима Црква има већинску припадност је десетак, а да и не помињем да им се овде у нас ближњи њихови расељени из разних српских Крајина пред очима пате, гладују, без хлеба и крова, и да нас је велики број оних којима тако спомен бележимо као чак „хришћански“ скоро бомбардовао, а кроз векове са пакошћу сатирао и унијатио „хришћанством“ им лажним).

Хвала Богу народ побожни, који истрајно долази на ова наша антиунијатска молитвена окупљања, је, иако малобројан, оно ипак све смиренији; или боље рећи,  да су браћа и сестре наше мирније, скромније. Јер сви они који би да ову пошасну болест која се деценијама на наше очи увећавала реше конкретније и хитрије - полако одступају. Они, пак, који се истрајно само у Господа надају над овом страшном патријаршијском провалијом која прети прогутати адом свецели народ наш, а коју људи никако не могу моћима својим зацелити и премостити, такви, па макар и са паузама, ипак увек истрајно у Господу долазе.

Неко може и рећи: зар је смирење дело које се јавно и на улици исказује!? Наравно – не! Али ми грешни овде и не долазимо да показујемо врлине, већ да у миру исповедамо Веру своју Свету, да се зна и пред земљом и пред Небом да се не стидимо Господа свога, да се не одвајамо од истине светих Отаца коју у име Њихово и у одеждама Њиховим данас вође лукаво изврћу. Стога верујемо да ће нас Господ укрепити и надаље да дуготрпељивим исповедањем Вере дочекамо и дар смирења Његова, јер „исповедање Вере освећује човека“ (Св. Максим), а освећење има полазну тачку у смирењу.

Ми смо и сами део бића крштеног православљем народа овога, до јуче веома побожног. И ми смо сви криви и за сопствени и за свеукупни пад наш, те, ако смо до сад, а јесмо, у многоме ћутке саучествовали у ширењу екуменског и осталих зала у народу, зар данас када се Истина Светих не може проповедати ни у храмовима многим, ни у портама, ни конацима црквеним, а камоли узурпираним медијима, није ли данас управо једно од најосновнијих алтернативних места (чак и за чију се слободу морамо још, с Божијом помоћу, изборити) ово овде испред Патријаршије Светог Саве (а не патријарха Иринеја)? Ту где распињу Светог Саву гажењем Предања побожности и  Вере, у згради са Његовим Именом – сада и (раз)блаженог прелестника Фрању увлаче, овде где се поткопава Крајеугаони Камен духовног бића Србиновог, и наместо њега подмеће шарени сребрн(ачки) папски (тог „црног вође црње интернационале“  једино лукаво белог одела који је именом и „благословом“ својим богоодступничким опоганио унију народа Европе).

И морамо се опет и опет пожалити Господу: зар нас је овде, у овом двомилионском граду и осмомилионској земљи православној, оволико мало? Али, заправо, не, јер „докле год су два или три овде у Име Господње“  знамо Ко је Тај Који ће бити с нама.

Само да до краја све остане добро, мирно, благочестиво и Миломе Богу приступачно.

И увек се присећајмо да је боље мало стадо једномислено у Богу, него велико, а разуздано и својеглаво, нарочито овде где смо као у излогу прострти пред очима многих као простирка подно Истине Христове. Само нека је увек искрено - Господа ради. Јер што нас је мање - веће је трпљење, тако ће и дар Свише бити већи ако до краја издржимо и тај дар са свим народом поделимо. А крај је да дочекамо, у телу или ван њега, да у смирењу и постојаности исповедања  доживимо - Недолазак папе у Србију и долазак Помазаника Божијег који ће утврдити побожност у земљи, а када је у правоверним народима утврђена побожност брига о границама је искључиво Господња.

Неућутна уста појућа и славословећа Истином Христовом, и рука која се подиже једино када се Крсног знака душа ужели – то је спољашња слика овог неопходног вида Вероисповедања данас овде. А ако ли смирењем буде и савршено Богоугодна, лако ће се и у икону свенародну преобразити, само ако смирењем одтраје(мо) до краја.

Јер ово су овде, Господе, православни хришћани Твоји, али молимо Те наново да развејеш и сумње и лењости наше општенародне да се и бројношћу овде утешимо у трудовима, те заједништвом појачаном молитвом к Теби удостојимо се новог Откривења Твога. Свети Сава и Љубав Христова, али и туга Твоја због Србинове нарави, ускори Твој одлазак на Небо из Трнова града данас евроунијскога, потом, помуслимањени потомци Ти кости спалише на Врачару Светом где данас врачара белосветског долазак уприличавају, умом полатињени попови Ти данас, Саво Свети, и духа Твога покушавају распети и поругати „јер не схватаху“ (јер, вероваху само на уснама, а вера се печати делима срдачнима)...

А ми стојећи овде у граду чији се храмови и дворови утркују у распињању Тебе, наличимо оној девојци „која је очи своје клела да би не гледале“ зло ово свеколико, али, ипак, девојци послушној и верној теби, Саво и Христу Твоме, девојци чији ће плач, верујемо, молитвама Твојим, подсетити покољења Срба на пут Твој и осталих Светих Отаца наших. Амин и Алилуја!

19. јануара на Свете Макарија и Марка

монах Антоније

Господе, немој нигда узети са уста наших речи истине, јер свагда (овде) чекамо судове Твоје! (Пс.118,43)