Архимандрит Серафим (Алексијев), Архимандрит Сергеј (Јазаджиев) 

ЕКУМЕНИЗАМ СТВАРА НОВЕ И УКИДА СТАРЕ ПОЈМОВЕ СА ЦИЉЕМ ДА УБЛАЖИ РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПРАВОСЛАВЉА И ИНОСЛАВНИХ ВЕРОИСПОВЕСТИ

У екуменистичким круговима се разрађују нови појмови и термини који треба да допринесу постепеном ублажавању разлика које постоје између Православља и инославних вероисповести и одстрањују старе појмове и термине који те разлике наглашавају. Као први покушај те врсте може се навести увођење новог појма (који смо већ критиковали у уводу) "екуменистичке цркве" схваћене не као Православна Црква, него као нека "невидљива "црква чији су чланови сви који себе сматрају "хришћанима".

У ЕСЦ се плански и систематски мешају појмови "Православље " и "инославље". Притом се не мисли на једно Православље,  а то је само наше Православно исповедање вере, него на много "православља" чијим усклађивањем траба створити неко ново, савршеније "Православље" (в. ниже, глава осма, б). Са ове тачке гледишта разматрају се појмови "Предање" и "предања", тако да  се умањује  значај  Православног Свештеног Предања као равноправног са Светим Писмом извора вере, и помрачује се Богооткривена истина разним људским предањима (Кол. 2,8), која се налазе у основи протестантских и секташких група.

Да би умањили значај истинитих Православних Цркава, екуменисти говоре о "Источним православним црквама" и о "Орјенталним православним црквама" сугеришући тиме као да, тобоже, упоредо са истинским Православним постоје и орјенталне "православне" цркве, које су у црквеној историји познате као монофизитске, али за које је сада смишљен неутралнији назив - "дохалкидонске цркве". Дошло се дотле да екуменисти ове вероисповести називају "православним орјенталним црквама", а  наше помесне Православне цркве -"православним византијским црквама" што није тачно, јер словенске Православне цркве (Руска, Српска и Бугарска), као и Грузијска  и Румунска - нису византијске.

Молитва патријарха Вартоломеја са јеретицима монофизитима

Жалосно је што су и сами православни екуменисти -званични представници у ЕСЦ пристали да монофизите називају "православнима". На документу ЕСЦ који је објављен на енглеском језику под насловом "Припремна комисија за незваничне консултације између богослова Источне (Еастерн) Православне Цркве и Орјенталних (Ориедтал) православних цркава", стоје потписи тројице православних: епископа Емилијана, прот. Виталија Боровоја и проф. Н. Нисиотиса. Поставља се питање: зашто да Православна Црква води дијалог са дохалкидонцима, ако су Православни представници већ напустили позицију Православља, назвавши "православнима" јеретичке заједнице које су још у 5. вијеку отпале од Православља?! "Ако со обљутави, чиме ће се осолити? ( Мт. 5,13).

Као пример како ЕСЦ уклања појмове и термине који наглашавају разлике између Православља и инославних вероисповести, навешћемо термин "јерес". Проф. протојереј Александар Шмеман пише: "Реч јерес фактички не постоји у екуменском речнику, чак ни као могућност". То је сасвим разумљиво. Прогласити било које учење за јерес неспојиво је са убеђењем које влада у екуменистичким круговима - да је и протестантизам, наводно, црква, и да свака религиозна заједница, па и она најнецрквенија, поседује тобоже некакву устремљеност ка истини... За реч "јерес" нема места у међуконфесионалном покрету, у којем се чак и млади православни богослови ( у институту у Босеу код Женеве) васпитавају у  Православљу   несвојственом   духу   "да   разумеју   и уважавају туђе "вјерују". "Век екуменизма је век рехабилитације јеретика", пише у часопису "Иреникон". Чак и "православни "  богослови дозвољавају себи да говоре како јерес, тобоже, није плод духовне самовоље него "пре свега (плод) благочестиве (!) радозналости, благородног (!)  стремљења људског духа да проникне у суштину бића".

Не треба наглашавати да су овакве снисходиве изјаве потпуно супротне духу Васеленских сабора на којима су св. оци одлучно одстрањивали јеретике из Цркве, сматрајући њихова погрешна учења - ђаволским изумом. Како би се иначе и сачувало св. Православље, ако се не би одвајало од јереси?! Са губљењем појма јереси у овом греховном свету неминовно се губи и појам православности. А резултат тога је изједначавање истине и заблуде. Ето докле је стигао екуменизам уклањајући појам јереси! Међутум, избацујући из свог речника "јерес", екуменизам сада почиње да схвата јерес у потпуно новом смислу, и тако изазвану збрку у појмовима користи као средство за спровођење екуменистичког програма постепеног преваспитавања младих поколења у антиправославном духу. Постепено се уводи до сада непознат појам "етичке јереси", која се наводно састоји у одсуству бриге о онима што су у невољи. По схватању екумениста, мерило праве вере није толико "ортодоксија" тј. правилно веровање, колико "ортопраксија", тј. правилно делање. Тиме  се  догматски  критеријум   вере  обезвређује  и проглашава недовољним, па самим тим и - небитним.

У ствари, супротстављање "ортодоксије" и "ортопраксије" потпуно је погрешно. Православље није никада раздвајало, а још мање супротстављало ова два међусобно органски повезана појма, зато што се Православна вера неизбежно мора појављивати у Православном живљењу. Вештачко супротстављање ова два нераздвојна појма, ако се изведе до краја, води у аутономију ванрелигиозне етике, којом се коначно уништава вера у Бога. То и чини протестантски екуменизам, који супротстављајући "ортодоксију" и "ортопраксију" у суштини брка богословска значења оба појма и ствара повољне услове за тзв. "богословље мртвог Бога", о чему ћемо говорити на крају књиге.

Зато, подједнако се залажући и за "ортодоксију" и за "ортопраксију" ми смо узнемирени тиме што се оне вештачки супротстављају једна другој, а њихова значења мешају, јер то наговештава нешто страшно: потпуно исчезавање Истине. Ево шта тим поводом пише блаженопочивши митрополит московски Филарет: "Путем мешања појмова Истина се сасвим помрачује, и то особито кад постоји добар изговор. А ово је у суштини сатана, који се приказује у обличју анђела светлости (2 Кор. 11, 14). На тај начин у време доласка антихриста, Истина ће бити потпуно уништена на земљи, и у животу и у појмовима - и то неприметно за људе. Међу онима који се спасавају избећи ће ову замку само они који непрекидно проверавају сами себе-нису ли побркали неке појмове. Самопоуздање лако бива покрадено и ухваћено у мреже побрканих појмова".

Са жаљењем можемо констатовати да је услед лукавих екуменистичких метода деловања истина Православља у великој мери већ помрачена, па није ни чудо што се отворено негира његова тврдња да је у њему потпуно оваплоћена Богооткривена Истина. У једној званичној публикацији ЕСЦ написано је ово: "Данас ретко ко тврди да искључиву истину хришћанске вере оваплоћује у себи једна, било која, вероисповест, и да јој није потребна никаква допуна од осталих хришћанских заједница." Да, све ређе се чују смели гласови у заштиту православне вере, и то постаје све очигледније, што се човечанство више приближава отпадништву које је предсказао ап. Павле као један од најважнијих знакова доласка антихриста (2 Сол. 2,3).

Христова Црква је, међутим, дужна да до краја света сведочи Истину, користећи, у интересу очувања Богооткривеног учења појам  "јерес", схваћен у догматском смислу. У томе она следи Св. Писмо, које такође употребљава реч јерес у догматском смислу, да би истину супротставило заблуди. Свето Писмо нас не само упозорава да ће се појавити лажни учитељи који ће проповедати погубне јереси (2 Петр. 2,1), него нас и учи да се уклонимо од јеретика, ако се он после првог и другог саветовања не уразуми (Тит. 3,10). На основу Речи Божје ми знамо да се Богооткривена истина и ђаволска лаж (Јн, 8,44) не могу помирити и да нам је од Бога заповеђено да ову одвојимо од оне (2. Кор. 6,14-15).

Сада се кроз укидање појма јереси у њеном догматском смислу постепено ублажава и брише супротстављеност истине и заблуде, како би заблуда, често понављана и сугерисана људима, стекла ауторитет "истине" и била прихваћена као некаква нова "истина", мимо древне и вечне Истине. А то је тежак грех против Православне Цркве, неразоривог "стуба и тврђаве истине" (1.Тим. 3,15) и против Божанског Писма као "речи истине" (Еф. 1,13)!

Православни хришћанин не може учествовати у екуменистичком покрету, у коме се измишљају нови појмови у циљу брисања разлика између Православља и инославних вероисповести, где се појам "јерес" више не употребљава у свом догматском значењу, него у другачијем и новом, са подмуклом намером да се заблуда изједначи са Истином.

Извор: Архимандрит Серафим (Алексејев) и архимандрит Сергеј (Јазаджиев), Православље и екуменизам (зашто православни хришћанин не може бити екумениста).

Превео: Родољуб Лазић

Приређивач: "Борба за веру"

Напомена: Опремање текста фотографијама наше - прим. "Борба за веру"